Ličenje” na Kosovu

Na kraju dvadesetog veka najmoćnije oružje u ratu kosovskih Albanaca protiv Srbije nisu bili ni NATO avioni ni razni bogati lobiji već samo dve stranice njihovog srednjovekovnog zakonika. Za razliku od engleskog prevoda gde je albanski izraz “lecija” preveden kao “zabrana”, hrvatsko-srpski prevodilac je sa pravom odabrao izraz koji nealbanskom čitaocu sugeriše jedinstvenost, sveobuhvatnost i težinu ove “zabrane”

Čitajući tekstove objavljene o Albancima i kosovskom problemu poslednjih godina, primetićete da domaći autori izuzetno retko pominju “Kanon Leke Dukađinija”. Narodna biblioteka Srbije u svojim katalozima ne poseduje podatak da je ikada objavljen srpski prevod ove knjige. U beogradskim bibliotekama naći ćete jedino hrvatski prevod Halita Trnavcija koji je 1986. godine objavila zagrebačka “Stvarnost”.

Albance nije moguće razumeti bez poznavanja njihovog jedinstvenog Kanona. Ako želimo da dokučimo albansku borbu protiv Srba, moramo na trenutak da zaboravimo na islamski fundamentalizam i terorizam i fokusirati se na ovaj arhaičnim jezikom pisani kanon. To ne znači da na Kosovu i jugu Srbije nema fundamentalizma i terorizma već da ova dva zla maskiraju koren problema sa kojim će se Srbija suočavati i u narednim godinama.

Najpotpuniju verziju ovog nepisanog srednjovekovnog kanona u kome se prepoznaju uticaji Dušanovog zakonika i vizantijskog prava, skupio je jedan franjevački monah krajem osamnaestog veka. Može se reći da ovaj kanon predstavlja jedini istinski “Kuran” (ili “Bibliju”) Albanaca. Albanci kada žele da istaknu da je nešto pravedno, kažu “tako je ostalo od Leke”. Uputstva i obaveze koje sugeriše ova knjiga oni kolokvijalno nazivaju “pravim putem” i “sudom dobrih ljudi”.

U Kanonu je sadržan i opis ključnog i najefikasnijeg dela strategije albanskog separatizma. Na kraju dvadesetog veka najmoćnije oružje u ratu kosovskih Albanaca protiv Srbije nisu bili ni NATO avioni ni razni bogati lobiji već samo dve stranice njihovog srednjovekovnog zakonika. Verovatno negde polovinom prošlog veka Albanci su na kosovske Srbe primenili kaznu opisanu u hrvatskom prevodu Kanona kao “ličenje”. Za razliku od engleskog prevoda (“The Code of Leke Dukagjini”, Gjonlekaj Publishing Comapndž, Nenj DŽork, 1989) gde je albanski izraz “lekcija” iz 156. člana Kanona preveden kao “zabrana” (“The Ban”), Trnavci je sa pravom odabrao izraz koji nealbanskom čitaocu sugeriše jedinstvenost, sveobuhvatnost i težinu ove “zabrane”.

Albanci su vekovima “ličili” najgore među sobom. Osuđeni na ovu “zabranu” gube sva prava. Sa njima se ne sme trgovati niti im se sme bilo šta davati ili uzimati. Albansko odbijanje da pokažu solidarnost čak i kada su kosovski Srbi postali sasvim bespomoćne žrtve posle NATO invazije, posledica je činjenice da Albanac koji bude “uzimao ili davao” ličenima, “ostaje ličen i podleže istim kaznama kao ličeni”. Ličenje predstavlja kaznu za najteža “krivična dela” i ne primenjuje se samo na “krivca” već i na sve njegove ukućane. “Kuću krivca spaljuju, razaraju je sa biljkama i zemljom... a ukućane mu proganjaju iz mjesta.” Tako su svi kosovski Srbi, uključujući decu i starce, postali legitimna meta.

Jedan Srbin, Saudijac, Jevrejin i Amerikanac suočiće se sa istim problemom u pokušaju da razumeju na Kanonu zasnovane postupke i etiku jednog Albanca. Ovaj moralni kodeks nema ničeg zajedničkog sa “judeo-hrišćanskom” tradicijom koja je oblikovala svetonazor Jevreja, muslimana i hrišćana. Tako će i svaki musliman iz arapskog sveta imati isti problem da shvati kosovske Albance kao i jedan Srbin.

Čini se da je mnogim “urbanim” Srbima još teže da razumeju Albance nego islamskim fundamentalistima duboko razočaranim činjenicom da su najbrojniji (i “najbeloputiji”) evropski muslimani jako loši vernici. Ovaj stari narod najbolje se može opisati terminima koji će jednom liberalnom beogradskom čitaocu zvučati neverovatno, pa i “miloševićevski”. Nerazumevanju korena kosovskog problema u mnogim prozapadnim krugovima u Beogradu doprinosi i činjenica da kosovski Srbi koriste vrlo ružne i uvredljive reči, i neretko Albance nazivaju “divljim plemenom”. Ovakva retorika kosovskih Srba, obično upotpunjena izrazima koji jasno izražavaju dehumanizaciju Albanaca, direktan je odgovor na nehumanu i perverznu logiku “ličenja”.

Albanci su zlodela protiv kosovskih Srba najčešće činili sa iskrenim ubeđenjem da čine visokomoralno delo i ličenje nikada nisu primenili u ostatku Srbije. (Preševsku dolinu oni smatraju delom Kosova.) Ličenje omogućava i skoro savršenu mimikriju. I nasilje koje su sami inicirali predstavljali su kao odgovor na srpske zločine. Ličenjem je kosovskim Srbima oduzeto “svako pravo, poštovanje i čast”. Tako i laž izgovorena zapadnim novinarima o navodnom srpskom zločinu, ili o zločinu počinjenom nad kosovskim Srbima i pripadnicima snaga bezbednosti, nije predstavljala nemoralan čin. Jedan od razloga zašto kosovski Srbi svoje stradanje nisu uspeli da objasne zapadnim posmatračima je i u tome što logika ličenja zvuči neverovatno u današnjem kontekstu i što je ostala sasvim netransparentna za posmatrača sa strane.

Drugi razlog zašto je priča o na ličenju zasnovanim i pažljivo doziranim albanskim zlodelima zvučala lažno, jeste činjenica da je o njima godinama govorio Milošević. Ali on i njegovi trabanti su retko kada bili tako blizu istini kao kada su tvrdili da visoki prirodni priraštaj predstavlja vid borbe Albanaca za nezavisnost i da je etničko čišćenje Srba pravi cilj albanske borbe. Suočavati se sa neprijateljem koji se ovako bori i ostati hladne glave i “čistih ruku”, nije bilo lako. Amerika se čak ni u Iraku danas ne suočava sa ovako perverznom strategijom. Makar ovo neko i razumeo kao izgovor za zločine počinjene nad Albancima, ipak je ilustracija kakav je neprijatelj sa kojim se Srbi suočavaju na Kosovu i jugu Srbije.

Zoran Ćirjaković