Tata, nemoj po glavi

I ja bijem svoju ženu, al' brate ti si preterao”, reče policajac koji je došao da smiri jedno uigrano porodično lomljenje kostiju. Svedoči akterka događaja. Mada nasilje u porodici znači psihičku, fizičku, seksualnu i ekonomsku demonstraciju moći bilo kog člana nad bilo kojim članom porodice, statistika je nemilosrdna najpre prema muškarcima. Ona kaže da se nasilno prema članovima porodice u 82 odsto slučajeva ponašaju muškarci. Svaka druga žena u Srbiji trpi psihičko, a svaka treća fizičko nasilje. U više od dve trećine slučajeva deca su ili neposredne žrtve ili svedoci. Takva deca, slažu se stručnjaci, najčešće i sama postaju nasilnici u punoletstvu. Ženska deca, pak, nastavljaju da se mire sa dnevnom porcijom batina i u nekoj novoj porodici u koju se udaju. I tako u nedogled. Jer zakon, sudstvo i ponajpre svest da tuđe porodične batine nisu naša stvar, ne obećavaju da će se ove brojke smanjiti u dogledno vreme.

Tek pre dve godine, naime, nasilje u porodici postaje deo Krivičnog zakona Srbije. Do tada u slučaju da ste prijavili komšiju koji tuče ženu, oboje su bivali kažnjeni samo zbog kršenja javnog reda i mira, a vi proglašeni tužibabom koja gura nos gde joj nije mesto. Sledeći put biste zato pojačali televizor. Posebno ako znate da na sudu čak ni duga istorija prekršaja ne bi bila otežavajuća okolnost po batinaša.

Od marta 2002. godine, po vašoj anonimnoj prijavi, nasilnik se krivično goni po službenoj dužnosti čak i ako žrtva odustane od tužbe. Da li ste znali da je neprijavljivanje nasilja krivično delo? Ili, bolje, da li biste, da ste znali, prijavili komšiju iako vam za to niko ne bi dao pet stotina dinara kao za fiskalni račun? Da li ste pomislili da sistem žrtvi ne omogućava da to učini sama?

„Svest ljudi je da je to privatna stvar”, kaže Slađana Jovanović iz Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja, koja je na terenu širom Srbije sprovela istraživanje „Nasilje u porodici”. „Kada roditelj zlostavlja dete, njega često i pred sudom opravdava to što je hranitelj, glava porodice. Istraživanja pokazuju da deca uvek trpe. Čak i kad nisu direktne žrtve. Novim zakonom data je veća važnost nasilju u porodici, sankcije su strože i ono je odvojeno od drugih vrsta nasilja. U sudovima se stvari kristališu i sve se približnije kvalifikuje nasilje u porodici, ali i dalje patrijarhalna svest pojedinaca odražava se na profesiju tužioca, na primer. Oni često kažu da je svejedno kako će da kvalifikuju delo, pa ga kvalifikuju kao nanošenje težih telesnih povreda ili odustanu od tužbe iako je ona podneta po službenoj dužnosti, jer je sama žrtva, pod pritiskom, odustala. To se u svetu ne radi. Ni policajac ni tužilac neće time da se bave ili preuzimaju ulogu medijatora, jer misle da je bolja bilo kakva porodica od nikakve. Jedan policajac mi je čak na pitanje da li pravi razliku između slučaja kad ženu prebije muž i kad je prebije neko na ulici, kazao: „Naravno da pravim. Kad je neko drugi prebije, to je jasno. A kad je prebije muž, onda tu nisu čista posla, komplikovano je i mi ne znamo kakvi su njihovi odnosi.”

Policajac nije kriv što ima dvostruke aršine kad ih imaju čak i sudije. Za iste primere nasilja nad decom majci se u 42 odsto oduzima dete, bez obzira da li je i sama žrtva, dok očevi ostaju bez prava na starateljstvo tek u 15 procenata. Čak i nadaleko čuven po tehnici batinanja kao omiljenom sredstvu komunikacije, u Mačvanskom okrugu je u protekloj godini predata dvadeset i jedna krivična prijava protiv roditelja nasilnika. Samo deset je procesuirano i kažnjeno uslovno.

Muzafera Rizvanović iz Novog Pazara, na primer, ubila je muža koji je sedamnaest godina krvnički prebijao celu porodicu i za to dobila osam godina zatvora. Suđenje je trajalo dva dana.

Hakif Bahtir, takođe iz Novog Pazara, šest je godina silovao svoju maloletnu ćerku, vadio je kleštima zube njoj i njenom bratu, prisiljavao ih na prosjačenje i usput tukao svakodnevno. Prošle godine osuđen je na šest godina zatvora.

Ova dva primera nasilja u porodici nisu jedina, a ni najdramatičnija u Srbiji, ali je dramatičan podatak da se od 1998. do 2001. godine od 134 osude zbog nasilja u porodici samo sedam završilo kaznom zatvora, osam sudskom opomenom, a u 99 odsto slučajeva izrečena je uslovna kazna. Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra kaže da je dobro što sa izmenama Krivičnog zakona ima sve više tužbi pred sudovima te da šanse da se nasilništvo smanji ipak postoje. „LJudi ne čine neka dela samo ako znaju da za njih mogu biti kažnjeni, jer ako ne znaju da se nasilje u porodici kažnjava krivično, onda nemaju ni razlog da se od njega suzdržavaju.”

A kazne su: za ubistvo nasilnika od dve do 40 godina.

Najveći broj žena žrtava trpi nasilništvo po 15-20 godina da bi ostale s decom i zbog osećaja krivice za neuspeh u braku koji joj nameće patrijarhalna sredina. Neopravdan je, takođe, strah zlostavljanih roditelja da će ako su nezaposleni, a napuste nasilnog partnera, ostati i bez dece. Jer ekonomski momenat najmanje je važan u proceni roditeljstva.

S druge strane, nasilje po pravilu završava ubistvom u trenutku kad žrtva odluči da pobegne, a sve i da uspe nijedan mehanizam u Srbiji ne bi je zaštitio od daljeg progona njenog tiranina. Sve i da se obrati policiji.

Predlog novog porodičnog zakona, koji na red u Skupštini dolazi do kraja meseca, definiše porodicu šire od bračne zajednice, te u nju svrstava i tazbinu, bivše supružnike, čak i vanbračne partnere, nasiljem se takođe smatra sve – od vređanja i drske komunikacije do nanošenja teške telesne povrede.

Tanja Ignjatović smatra da predlog novog zakona i izmene Krivičnog omogućavaju bolju zaštitu žrtvama, te da je odgovornost jasnije raspoređena između policije, domova zdravlja, centara za socijalni rad i tužilaštva, ali da je saradnja između ovih institucija i dalje u velikom zaostatku. „Prestaje se sa prebacivanjem lopte, jasnije se definišu uloge i nadležnosti i imamo službenu obavezu svih da policiji prijave primećene slučajeve nasilja. Ali većina zaposlenih u ovim ustanovama nema obrazovanje za prepoznavanje nasilja u porodici. O ovome se ne uči na fakultetima ni iz jednog predmeta. Obuka sudija za ovakve slučajeve trajaće godinu i po dana. Potrebno je izbeći kolektivnu, a uvesti ličnu, profesionalnu odgovornost. Zato smo u devet centara za socijalni rad organizovali takozvane konferencije slučaja na kojima se razmatrao svaki pojedinačni slučaj i sve relevantne osobe, od pedagoga iz škole do lekara,da bi zajednički pravile plan zaštite žrtve. Tim planom svako bi dobio određene zadatke i rok za njihovo ispunjavanje, a sve u cilju afirmisanja individualne odgovornosti i prepoznavanja nasilja u njegovim suptilnim formama. Prvo načelo kojim se rukovodimo jeste da zaustavimo nasilje, a drugo je da proverimo da li je nasilnik u porodici i sam žrtva nekog nasilja”, kaže Tanja Ignjatović.

Predlog novog zakona predviđa i efikasne mere zaštite – od zabrane održavanja ličnih odnosa, preko naloga za iseljenje do zabrane pristupa porodici u određenom krugu. Ako se usvoji, ovaj zakon neće u Srbiju uvesti život iz holivudskih filmova, mada na njih podseća. Mnogi su skeptični prema njemu.

„Loša je sama procedura”, kaže profesor doktor Krivičnog prava i predsednik Viktimološkog društva Vesna Nikolić-Ristanović. „Žrtvi je potrebna zaštita, urgentno, trebalo bi da se deluje efikasno i nasilniku odmah onemogući dalje uznemiravanje i maltretiranje. Ipak, od trenutka kad se izda zabrana prilaska žrtvi do trenutka samog sprovođenja te naredbe protekne vreme. Zato je procedura neefikasna i ovo baca senku na inače dobar zakon. Postoji još veća opasnost po žrtvu u ovakvim okolnostima.”

Osim što je jasno da je nasilnik uvek onaj ko ima najveću moć u porodici, najčešće fizičku i da se ta praksa prenosi s generacije na generaciju, pa tako otac bije decu do punoletstva, a ona njega posle šezdesete, profil nasilnika gotovo je nemoguće odrediti, kažu stručnjaci. Trećina je čak visokoobrazovana. Oni su na ulici tihi, pristojni, neprimetni. Na radnom mestu ljudi od ugleda. Tako je 2003. godine bivši hrvatski ambasador, a tadašnji predsednik Evropskog doma u Zagrebu LJubomir Čučić, optužen da je psihički i fizički zlostavljao ženu.

Dakle, u nasilništvu nismo usamljeni. Na svakih deset sekundi u SAD jedna žena dolazi u hitnu službu zbog povreda dobijenih zlostavljanjem, 30 odsto žena proživi fizičko ili seksualno nasilje, a četvrtinu svih dela nasilja u Velikoj Britaniji čini ono u porodici. Međutim, najpre Švedska, potom i druge zapadne zemlje zakonom su sankcionisale ova dela čak četrdeset godina pre Srbije.

Slađana Jovanović kaže da se iskreno kajanje onog ko je makar i godinama maltretirao najmilije na sudu i dalje uzima kao olakšavajuća okolnost «bez obzira što oni koji poznaju fenomen nasilja znaju da je to samo jedna njegova faza».

I mada zvuči nestvarno, postoje i oni nasilnici koji pristaju da se “rehabilituju” u centrima za socijalni rad. Ni to nije vredelo. Jeca Nedeljkov radila je s nekolicinom takvih punih deset nedelja. „U nedostatku zaštitnih mera, zakona, mi smo u centru pronašli mehanizam kojim smo uslovili nasilnike. Okončanje postupka koji se protiv njih vodio vezali smo za pohađanje edukativnog programa. Rekli smo im, na primer, da ćemo odluku o tome da li smeju da viđaju decu doneti tek kada prođu program. Svi su progutali mamac i ostali do samog kraja. Tokom programa nasilje je bilo zaustavljeno, ali se posle njega nastavilo, a negde je došlo i do eskalacije. Trebalo bi uvesti u zakon obavezan tretman i lečenje”, kaže ona.

Ima li leka za društvo u kom je omiljena narodna „Batina je iz raja izašla” i koje se diči bilbordom „Smotaš, kresneš, zapališ...Tipično muški”?

Dragana Perić

Dragana Vučković