“Planum” negde u Sibiru

Oni nemaju pravo ni na ime koje im pripada.

Uvaženi, nisu oni nikakve izbeglice.

Oni su prognanici.

Oni nisu izbegli već su prognani.

Putuje već petnaest godina, ta kolona straha i užasa.

Često ogrnuti nevidljivim ogrtačima nevolje. Zato ih ne vidimo. Zato ne znamo da su tu.

Putuju drumovima. Od Islama Grčkog do Pećke patrijaršije.

Od Kosova Polja kninskog do Kosova Polja Lazarevog.

Okreću glavu kad pored nas prolaze. I tek kad se nešto desi saznamo da su tu, još uvek među nama – Zaboravljeni ljudi.

2. Slika je obišla tople i manje tople domove širom zemlje.

Jedan od najhladnijih dana u godini.

Ispred Planumovih baraka zapaljena vatra i oko nje promrzli ljudi. Nije Kosovo. Nova Pazova. Tu u našem komšiluku. Trideset šest sati bila im je isključena struja.

U četvrtak je bio sastanak sa Komesarijatom za izbeglice. Rečeno im je da moraju da napuste barake i da će im biti isečene struja i voda.

U petak su se javili pazovačkom radiju.

Novinari su pozvali gospodina Dabetića iz Komesarijata.

On im je potvrdio vest.

Pošto su sve novine i televizije objavili potpune, nepotpune, tačne i polutačne izveštaje o izbacivanju prognanika, posle trideset šest sati ponovo su uključene struja i voda.

Gospodin Dabetić je promenio mišljenje.

Ostala je bruka i pedeset preplašenih ljudi.

Ni Tuđman nas nije najurio usred zime. Čekao je ljeto.

3. Prognanički kamp Planum u Novoj Pazovi.

Minus je deset.

Starica ispred barake pere veš.

Sve je zaledilo.

Kako je, majko? pitam.

Evo, vidiš kako je

Odakle si?

Od Knina. Medoš Ružica se zovem, sine. Eto, sve zaledilo. Nekad ima mlake vode, nekad nema. Ovdje sam, ima osam GODINA. Sad će biti u sedmome mjesecu.®

Jeste li gradili kakvu kuću?

Jesmo nešto počeli. Pa tražili materijal. Bilo nam odobrilo, pa ukinulo ga. Otišli bi mi odavde da smo završili. Nemamo krova, nemamo kupatila, nemamo unutrašnjih vrata. Samo zatvorili i vodu uveli. Ne daju, šta moremo. Ništa. Kad su nam takve sudbine. Da nas ne muče, ovi naši. Nije lako. Nas je petero. Dvoje djece. Sin se zaposlio ima nekoliko. Snaja bolesna ima tu, taj neki, šta ja znam. Teško. Teško.

Bar dok ovaj led prođe. Mi znamo da ovo nije naše. I da nas neće držati šta ja znam koliko.

4. Vuković Ika:

Padamo u nesvijest po ledu.

Bio mi je muž zarobljen. Obigrala sam, prošla i tražila muža, i Šabac i Varne i Drenovac i Vrbas. Sve dok onih šesnaest autobusa nije pušteno iz Hrvatske.

Ovi koji su završili kuće su se odselili. Ovi koji nisu završili, ko moj sin, nisu. Wima je rečeno od Komesarijata: podignite temelj, ući ćete u program, međutim, od sebe je kupio plac, od sebe se zadužio i ozidao temelj i zidove. I kaže, nemoš dobiti materijal, nemaš legalizaciju. I jurili smo za taj papir te u Zemun, te u općinu. Šta će sad biti, ja ne znam, na ovome lomu. Rekli su danas da dođemo na plac. Sad ćemo ići, čekati tamo na plac, na Busije.

5. Gleda me pogledom molim-te-nemoj-da-me-povrediš. Zgučena u ćošku prenatrpane sobe. Stidi se bolesti, stidi se progonstva, stidi se što je tu.

Kolika ti je temperatura?

Trideset osam.

Kako se zoveš?

Nemoj da me slikaš, nemoj da me pitaš ništa.

Kaži mi samo ime, kakve veze ima.

LJiljana.

Ideš u školu?

Ne. Radim.

Gde radiš?

U prodavnici.

Koliko ti je plata?

Osam i po hiljada.

Sad ne možeš na posao?

Bila sam, ali su me vratili.

6. Srđo Komazec, gradonačelnik Stare Pazove, na konferenciji za štampu je rekao:

Napominjem da je 1995. god. u istom izbegličkom centru mesni odbor SRS Nova Pazova zamenio izgorelu električnu mrežu u krugu RO 'Planum' u celosti u vrednosti od 10 hiljada maraka, što je omogućilo izbeglicama da prvu zimu, nakon njihovog progona iz RSK, provedu u toplim prostorijama. Bez obzira o čemu se radi, opština osuđuje tako nehuman čin Komesarijata da na minus 10 stepeni isključuje struju. Napominjem da je opština Stara Pazova spremna da pomogne izbegličkom centru da ovu zimu provedu u barakama RO “Planum” a u razgovoru sa gospodinom Todorovićem, direktorom “Planuma”, saznao sam da su i oni voljni. Na kraju, apelujem na Komesarijat da ne povlači tako ishitrene poteze i da pomogne u rešavanju nastalog problema. U ukinutom izbegličkom centru “Planum” isključena je električna energija od strane Komesarijata za izbeglice. Pojedine porodice iz ovog centra prihvatile su program samogradnje u Golubincima i Surduku, koji je finansirala švajcarska organizacija SDC, a za ovaj program opština je dala prostor i infrastrukturu. Dvadeset devet lica iz ovog centra grade kuće u Batajnici na teritoriji opštine Zemun. Oni su dobili pomoć u građevinskom materijalu od italijanske organizacije Intersos, i potpisali ugovore da će po dobijanju građevinskog materijala biti u obavezi da za narednih šest meseci napuste kolektivni centar.

Taj rok je istekao 15. decembra. Devet porodica se prijavilo za tzv. Pick up program, tj. jednokratnu novčanu pomoć, koja u ovom momentu iznosi trideset pet hiljada po članu porodice. Jedna porodica je dobila smeštaj u ustanovi socijalne zaštite u Novom Sadu, koja još nije puštena u rad. Weno otvaranje se očekuje za deset, petnaest dana.

Ostatak porodica je odbio sve ponuđeno što je Komesarijat ponudio, a to su drugi kolektivni centri, smeštaj u domove za stara lica, i Pick up program. Komesarijat za izbeglice je 5.2. 2005, u subotu, isključio električnu energiju u ovom izbegličkom centru, kada je temperatura bila –9 stepeni. Opština Stara Pazova oštro osuđuje takav postupak i ističe da ona nema nikakve veze sa isključivanjem električne energije. Opština Stara Pazova osuđuje i postupak DS zbog širenja dezinformacija u vezi sa isključenjem električne energije, kao i jedan deo sredstava za informisanje, koji su krajnje neobjektivno izveštavali javnost da je izbegličkom centru isključeno i grejanje, što nije tačno.

7. Ja se zovem Svetozar Subotić. Ja sam čovjek od šezdeset osam godina. Šlogiran sam u ruku i u usta, te ne mogu dobro pričati. Na Baniji mi je sve izgorilo. Riješio sam ovako. Uzeću benzina i zapaliću i sebe i babu i baraku. Ja sam Banijac i što kažem, to i uradim. Dobivam šesto dinara ja i trista dinara baba.To nije ni za toalet papir. Ali za benzin biće.

8. Ulazak u poljski klozet ravan je podvigu. Užas.

Sve je zaleđeno. Počinjem da padam. Noge me ne slušaju. Ni glava. Kome ovo treba i ko ih odavde tera?

Planum, jer je to njihovo vlasništvo. Dabetić, koji je promenio odluku u roku od trideset šest sati.

Noge beže ispod mene i padam na smrznute fekalije. Padam u provaliju. U balkanska govna.

9. Mediji su nas i spasili jer bili su nam sve isključili. Ložili smo ovde logorsku vatru. Tako da smo mi trideset šest sati bili bez struje i vode na minus petnaest temperaturi. To ne može preživjeti niko, samo onaj ko je preživio Igmanski marš pa istoriju piše. Tako i mi. Preživjeli smo, sad treba da pišemo.

Šta da ti drugo, jadan, rečem.

Preživjeli smo.”

Reci mi kako se zoveš?

Kovačević Pajo iz Knina.

10. A šta bi da je neko umro od ljudi? Kako? Kod Hrvata sam bio u logoru i dali su mi cipele.

Bolje je bilo kod njih u logoru nego ovdje. Zaratila Srbija. Uvela nas u rat i sad vidi đe smo.

Vuković Boško se zovem. Od Knina.