Strah od vaskrsavanja i glorifikacija

Donosimo osvrt na deo intervjua sa književnikom Markom Ristićem, koji je objavljen u (zagrebačkom) „Vjesniku” 23. I 1966. godine – (piše u uvodu ove informacije koja nosi naslov „Manifestacije nacionalizma u literaturi”)

Manifestacije i simptomi naših nacionalizama vrlo su nametljivi, i u poslednje vreme sve nametljiviji. Čega ima romantičnog, čega je ostalo od strasti našeg romantizma, koji je, u najširem značenju, uvek bio narodnooslobodilački. Čega je ostalo od tog plemenitog zanosa u ovoj današnjoj obnovi jednog potpuno anahroničnog srpskog i pravoslavnog nacionalizma: u tim našim tradicionalističkim proslavama, akademijama, jubilejima, komemoracijama i kamufliranim parastosima, u tim literarnim slavskim kolačima, u toj poplavi novogodišnjih čestitki sa kojih nas tužno gledaju sveci i kraljevi naši, u toj glorifikaciji slatke pašićevske Srbije i Marša na Drinu. Vaskrsnuli su Car Lazar i Sveti Sava i svi Nemanjići, i Arhiepiskop Danilo, i Arsenije Jovanović Šakabenta, i Lukijan Mušicki, i Jovan Grčić Milenko, i Milutin Bojić i Momčilo Anastasijević, (tako u originalu) povampirili su se i Kralj Nikola crnogorski i osnivač Muzike kraljeve garde Staša Binički, i bankar i mecena Luka Ćelović i Velizar Janković, Pašićev ministar i miljenik, koga smo u okviru proslave Prvog svetskog rata slušali na Beogradskom radiju... Povampirila se, uz zvuke najgore kafanske muzike, koja ne prestaje da trešti i da se ori i da se izvija iz zvučnika kojima smo okruženi, povampirila se u čitavoj svojoj retorskoj, deklamatorskoj ili plačevnoj, guslarskoj ili trubačkoj, pravoslavnoj i sokolskoj orkestraciji, ona ista nacionalistička fraza koja je bila ono protivu čega smo se još davno borili. O tome bi trebalo govoriti mirno, analitički, sociološki, naučno i naučnom argumentacijom se protiv toga strpljivo i uporno boriti.

AJBG, KPR-II-4.b.k. 169

Gde je bilo više slobode: u obrenovićevskoj ili Titovoj Srbiji

(Izveštaj o diskusiji: „Kultura u socijalizmu” vođenoj 2. novembra 1969)1)

Sveta Lukić: Svako u svojoj oblasti delovanja ozbiljno je pogođen sadašnjim pojavama. Sadašnju situaciju karakteriše: davanje ocena ozbiljnih partijskih funkcionera i štampe o stanju u kulturi; zabrane u kulturi; razmah preventivne cenzure. Atmosfera u oblasti stvaralaštva je zaoštrena: zašto je to ovako, kakvi su metodi i posledice.

Slučaj Zorana Gluščevića2) nije izazvao ni jedan protest u javnosti. Zatim iznosi primer zabrane Tikava, (Dragoslava Mihailovića), koje su bile počele da pune pozorišnu salu, pa slučaj s „crnim filmovima”, koji su svi odlični filmovi, pa slučaj sa društvenim naukama koje su tek izašle iz dogmatizma i dr.

Zaga Pešić-Golubović: Govorila je iz ugla „ideologizacije kulture”. Istakla je strah od slobode, strah od rizika. Govorila je o dogmatskom mentalitetu, o „prizemnjacima”. Osvrćući se na istorijat razvoja sadašnje situacije rekla je da je prvo počelo sa filozofijom i filozofima. Ideologizacija je vid otuđenja koja dovodi u pitanje autentične funkcije kulture. Pitajući se ko ima pravo na kontrolu nad kulturom, odgovorila je stručno slobodno javno mnjenje. Ona je govorila o formiranju samocenzure i o „posipanju pepelom”.

Zoran Gavrilović: Napada direktno kritičara Elija Fincija za poslednji članak u „Politici; „Veće ljage na redakciju 'Politike' nije bilo”. Finci je za administrativne mere i u poeziji. Z. Gavrilović je predložio da se kulturni radnici u znak bojkota uzdrže od svake aktivnosti. „Neka zavlada muk u ovoj zemlji.” On je naveo primere zabrane, suđenja jednom književniku i dr.

Govoreći o težini sadašnjeg stanja on je ukazao na nemogućnost komunikacije, na nemogućnost govora. Završavajući izlaganje on je rekao da nas čeka istorijska osuda ako se nastavi sa ćutanjem.

Vitomir Teofilović je parodirao sadašnju kulturnu situaciju.

Brana Crnčević: se osvrnuo na situaciju u „Ježu” ismevajući četvoricu komunista, koji su „petkom novinari a četvrtkom komunisti”, koji pišu izjave i posipaju se pepelom. Atelje 212 nazvao je „Ateljeom za odbijanje srpske drame”. Izjavio je da je zbog sadašnjeg stanja prisiljen da napusti redakciju „Ježa”.

Aleksandar Popović: On je rekao da ne poziva birokratiju da odredi granice slobode stvaralaštva. Sve zavisi od nas samih. Potrebni su ljudi malo jače savesti da bi se mogla voditi borba. Čudna je situacija što i neki političari, koje je pitao, ne znaju zašto su Tikve zabranjene. Čudno je što i državni organi nisu načisto: da li treba ili ne treba hapsiti. Oko Tikava svi smo ćutali. Bojan Stupica upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta nije podneo ostavku. U pitanju su „mizerne kombinacije koje brani”. Moramo delovati, jer vicevima ništa postići nećemo. Eli Finci je mračnjak, on istupa sa fašističkih pozicija.

Što se tiče situacije u Ateljeu 212 reditelj je podneo otkaz, kao i dva člana saveta (Danilo Kiš i Miodrag Pavlović).3)

Branko Vučićević: Mora se osetiti pritisak onoga što se u kulturi događa. Partija je kao neku vrstu fasade izbacila parole o samoupravljanju i slobodi. Potrebno je setiti se situacije u SSSR 1935-1937. gde su ljudi odvođeni kao ovce na klanje. To se ne sme dopustiti danas. Oni koji vode ovu akciju nemaju na svojoj strani nijednog značajnog stvaraoca. To je, međutim, Partiji svejedno. Sve akcije Partije u prošlosti, na planu kulture, su propale. Godine 1939. propala je akcija Partije oko „Pečata”;4) 1945-1950. propala je akcija oko preuzimanja sovjetskog modela iz 30-ih godina, a zaboravilo se da je tom periodu prethodio period od 1917-1928. godine. Partija je u stvari preuzimala staljinistički model. Politika je više puta pravila istu grešku kao sada. Potrebno je naći formu delovanja u ovom trenutku. Tekuće partijsko mišljenje počinje da dominira. Broj slobodnih glasila sve je manji. Ostao je samo „Student”. Zato je jako bitno da se „Studentu” pomogne da izvojuje bitku. Predložio je da beogradski intelektualci pokrenu svoj list koji će sami finansirati. U štampi se zaobilazi položaj radničke klase. U SSSR postoji institucija „Sam izdaj”, gde pisci na šapirografu sami objavljuju tekstove. Postoji i institucija „Vesti” koje popunjavaju praznine u informisanju. Predložio je da se uputi pismo CKSK Srbije kojeg bi potpisali prisutni. U ovom trenutku treba među nama da iščeznu sva sitna gloženja; moramo zaboraviti sve razlike.

Borisav Mihajlović Mihiz: Još 1946. godine grupa mladih pisaca obratila se Isidori Sekulić s rečima da su zabrinuti za kulturu u socijalizmu. Gospođa Isidora je odgovorila da se ne treba brinuti za kulturu nego za socijalizam. Emil Zola je u svoje vreme podigao aferu povodom suđenja Drajfusu. U socijalizmu su milioni ljudi uhapšeni i svi su ćutali. Dužnost policije je da hapsi. Posao je vlasti da skida pozorišne komade. U SSSR se ipak našlo nekoliko ljudi da javno protestuju protiv postupka s jednim piscem. U slučaju Gluščevića svi ćutimo; Udruženje književnika nije reklo ni jednu reč. Dužnost je naša da kažemo: ne. Idiotski su postupci da sami sebe zabranjujemo. To može postati navika, priroda, običaj.

M. Milošević je u svom izlaganju diskusiju preneo na teorijski teren, polemišući s Fincijem. Zbog toga je optužen da “snižava temperaturu” skupa. Tumačeći zabrane u Srbiji primitivizmom koji je nasleđen. On je pomenuo primer razvijenije Slovenije gde takvih zabrana nema.

B. Mihajlović-Mihiz: Žestoko je s mesta reagovao na ovu izjavu tvrdnjom da je više slobode bilo u obrenovićevskoj Srbiji. On je rekao da je Radoje Domanović uživao veću slobodu nego što je danas ima bilo koji naš pisac.

Žarko Vidović je govorio da se u ovoj zemlji gaze zakoni, i da zakone gaze državni i partijski organi. On je govorio da je zakonodavstvo u Dušanovo vreme bilo na višem nivou nego danas. Veće moralne krize nego što je ova današnja, nije bilo ni u tursko doba.

Žika Stojković je rekao da ovo jeste demonstracija i kakav je ovo socijalizam kad se ovakve stvari dešavaju. Pozvao je na bojkot zvaničnih publikacija.

Zoran Radmilović je govorio o slučaju skidanja s repertoara pozorišne predstave (Aleksandra Popovića) Druga vrata levo, rekavši da slučaj nije okončan.5)

AJBT, KPR-II-4-a, k. 166

1) Diskusiju, koja je na inicijativu Srpskog filozofskog društva vođena na Filozofskom fakultetu u Beogradu, iz publike je pratio i beležio Branko Prnjat, saradnik u Stručnoj službi Predsedništva SKJ. Narednog dana, 27. novembra, Prnjat svoj izveštaj, uz propratno pismo, predaje pretpostavljenima u vrhu partijske nomenklature, a oni ga odmah dostavljaju Titovom Kabinetu. Govornici na ovom skupu bili su istaknuti beogradski stvaraoci: pisac Sveta Lukić, filozof Zagorka Pešić-Golubović, satiričar Vitomir Teofilović, književnik Brana Crnčević, dramaturg Aleksandar Popović, književni prevodilac Branko Vučićević, književnik Borislav Mihajlović-Mihiz, filmski i TV reditelj Miodrag Milošević, profesor Žarko Vidović, istoričar književnosti Živorad Stojković i glumac Zoran Radmilović

2) Gluščevića je vlast stavila na stub srama zbog uvodnika objavljenog u beogradskim „Književnim novinama” u leto 1969, povodom prve godišnjice invazije SSSR na Čehoslovačku, u kome je osudio ovu akciju sovjetskog režima. Zbog toga je naprasno smenjen s dužnosti glavnog i odgovornog urednika „Književnih novina” i osuđen uslovno na godinu dana zatvora.

3) Pisci Danilo Kiš i Miodrag Pavlović su podneli ostavke na članstvo u Savetu Ateljea 212

4) Zagrebački književni časopis koji je pod rukovodstvom hrvatskog pisca Miroslava Krleže kritikovao dogmatski, socrealistički model sovjetske kulture

5) Jože Smole, šef Kabineta Predsednika Republike, uz ovaj izveštaj poslao je Titu 27. novembra 1969. pismo sledeće sadržine: „Poštovani druže Predsedniče! Skrećem Vam pažnju na izveštaj o diskusiji kulturnih radnika i studenata koja je sinoć vođena na Filološkom fakultetu u Beogradu. Osnovna karakteristika te diskusije su ekstremni antipartijski stavovi. Za sve vreme diskusije niko se nije suprotstavio napadima na Savez komunista”. Iznad ovog pisma Tito je, kad je pročitao izveštaj Branka Prnjata, napisao: „Šta na tu diskusiju mogu da kažu drugovi iz CK Srbije? T.”

(KRAJ)