Sloboda je samo za izabrane

Neki vajari liče na srećne ljude koji brižljivo neguju svoj skulptorski vrt. U stanju su da prerade hiljadu puta jednu istu temu na minimalno različite načine, kako bi izvukli određeni željeni zvuk. U jednu stvar gledaju iz svih uglova, kultivišu svoje plodove raznim ukrštanjem, pritom vodeći računa da ne pokvare harmoniju i da ne zaseku nešto što je počelo da raste. Čuvaju sopstveno poreklo i vode strog nadzor da se neki novi „uljez“ ne osili mnogo. Daju mu prostora tek toliko da ga opomenu da je on tu. Da je umetnički moral tu koji će ga smestiti u kaveze, kovčege i lavirinte i pokazati mu da budno motre na njega. Da ih ne može prevariti pružajući im iluziju slobode u neslobodi. Tako i Rajko Popivoda, eminentni vajar današnjice, stalno kopa u dubinu ne bi li pokupio esencijalne dokaze za svoje sumnje i negodovanje. Svoje komentare na stanje duha savremenog čoveka i civilizacije smešta u strogo estetizovane i neočekivane forme, kao što arhitekta čvrstim linijama omeđava suštinu njegovog dela. Šta je spolja, a šta unutra? I koliko to večito suštinsko skulptorsko pitanje, odnos površine i mase, može likovnim jezikom da se prevede u angažovano umetničko delo. To i neka druga pitanja smo sa Popivodom, pred sam njegov put s porodicom na godišnji odmor, pokušali da rastumačimo. Vaše skulpture od samog početka do danas, a to nije kratak period - skoro pola veka, imaju angažovan kontekst koji korespondira sa vremenom u kome živimo. Otkud ta permanentna potreba da kroz likovni aspekt iskazujete svoj nemirujući stav u odnosu na uznemirujuće vesti kojima smo izloženi? Pred kraj mojih osnovnih studija na FLU, na četvrtoj i donekle na petoj godini, moje skulpture su bile dopadljive. Dopadale su se mojim profesorima a i mnogim kolegama. Bile su to forme u duhu „moderne“ takozvane vitalističke skulpture. Tada sam osetio da to nije ono što želim - samo forma, estetika, da mi je potreban sadržaj, i tako počinju te moje skulpture koje su angažovane. Taj njihov angažman nije na nivou dnevnopolitičkih događaja već pokušavam da se bavim univerzalnom pozicijom čoveka u današnjem svetu. Kavez se pojavljuje još na prvoj godini magistarskih studija, bele skulpture - praznina, osećanje alijenacije u koju čovek tone. Da li su se ta osećanja, koja se u vašoj skulpturi kreću u širokom fluidnom trouglu između figurativnog, asocijativnog i apstraktnog, na neki način srela u jednoj tački ili konstanti, kavezu koji spominjete, ali i lavirintu? Kavez za mene predstavlja kako fizičku tako i duhovnu neslobodu, čovekovu potrebu da sam sebe zatvara, kao i potrebu da zatvara druge sa željom da sačuva ili nametne svoj svet, svoje istine bez tolerancije i stvarne vere u dobrobit čovečanstva. Lavirint je traganje za slobodom i smislom našeg postojanja, on nam pruža šansu da pronađemo pravi put ka slobodi i izlasku iz večitog ponavljanja istih grešaka. Da li smo kao društvo danas zatvoreni u tom kavezu i da li lavirint može značiti ne samo izbavljenje, već i lutanje kroz vreme i prostor? Na prvi pogled društvo je slobodno, ali to je samo privid, ograde su svuda, postavljene na razne načine, kontrola je sve veća i radi se na tome da ona bude potpuna. Tehnologija tu ima bitnu ulogu. Sloboda je samo za izabrane. U tom lavirintu možemo se samo nadati, ali i mnogo i uporno raditi kao društvo na izboru pravog puta ka humanom i usklađenom okruženju, u kome ćemo ostvarivati sva svoja prava. U kontekstu tog makroplana, koliko ovo naše mikrodruštvo i država mogu objektivno da sagledaju stranputice kojima hodaju? Nažalost mi na ovim prostorima već dugi niz godina lutamo. Ovi razni narodi na malom prostoru gube ogromnu energiju u uzajamnom optuživanju i raspirivanju mržnje. Mislim da smo dovoljno istrebljivali jedni druge i da bismo konačno mogli da pokušamo da pronađemo zajedničke vrednosti oko kojih bismo se okupili i usmerili ka opštoj dobrobiti. Znam da ovo zvuči naivno i utopijski, ali je alternativa distopija. Treba li se izviniti zbog izabrane stranputice, zbog tolikih zabluda, neopreznosti ili laži? Izvinjenje bi dobro došlo, mnogo se laže, živimo u svetu bez istine, odrastaju generacije na nevrednostima ili na lažnim ili izmišljenim vrednostima. Ovde me uvek obraduje i da mi nade to što ima inteligentnih, obrazovanih, kreativnih, svesnih i uopšte sjajnih ljudi, koji su spremni da se bore za istinu i za bolju budućnost. Na koji način? Upornošću, strpljenjem, istinom, dobrim namerama prema celom društvu i prirodnom okruženju. Vaš etičko-humanistički stav jasno ste iskazali u temi Sedam smrtnih grehova. Da li su oni postali opšteprihvatljivo ponašanje savremenog čoveka? Ova tema me u jednom trenutku zaintrigirala zbog svoje snažne poruke, ako se ovako nastavi ova naša civilizacija ide pravo u smrt. Zanimljivo je da je čovek uspeo da sve te osobine koje je u jednom trenutku svog razvoja prepoznao kao smrtne, koje vode u smrt, postavio na pijedestal kao one vrednosti kojima treba težiti. Uporno se podstiče upravo takvo ponašanje raznim medijskim promocijama najgoreg primitivizma i vulgarnosti. Još jednom velikom i aktuelnom temom koja dugo traje i kojoj se ne vidi kraj, bavite se u svojoj skulpturi. To je migracija, masovno iseljavanje i stradanje ljudi. Kojim likovnim jezikom iskazujete to saosećanje? I zašto je tu svastika? Da li u kontekstu novog totalitarizma? Naravno, ako vas interesuje čovek i njegova sudbina, onda se bavite njegovim položajem u društvu. Kad pogledate istoriju, čovek se stalno bavi borbom za slobodu, prošao je bezbroj prepreka i napredovao, naučio mnogo, ali ga onih sedam grehova vuku unazad. Migracija je uvek bilo, ali danas smo svedoci mnoštva tragičnih događaja i kod nas i u svetu. Nezainteresovanost za sudbine ljudi koji su se našli u toj situaciji. Ja sam te stradalnike spakovao u segmente lavirinta i kofer, a ti delovi lavirinta često asociraju na svastiku kao simbol fašizma i nehumanog odnosa prema čoveku. Svastika je tema još jednog mog rada koji se zove Futuristički pejzaž, koji u spuštanju slojeva forme na tom svetlosnom objektu, kombinacija crnog klirita i belih dioda u konačnoj vizuri daje sliku svastike kao moguće, naravno, neželjene budućnosti. Angažovani umetnici poput vas nisu sudije, ali su tu da ukažu na neku devijaciju, slom morala, neslobodu misli. Taj kavez i taj lavirint su pre više decenija bili jasniji i nedvosmisleniji. Da li su danas zabašureniji, skriveniji i nevidljiviji? Godine 1995. sam dobio nagradu Oktobarskog salona za skulpturu Zlatno tele / Kolevka. To je skulptura koja se bavi dekadencijom, nestajanjem moralnih vrednosti, novcem kao vrhovnim božanstvom. Sedamdesetih sam pravio skulpture od gipsa, osamdesetih i devedesetih skulpture sam pravio od bronze, mesinga, teških materijala, vremena su bila konkretnija, sve je bilo vidljivo i prepoznatljivo. Od dvehiljaditih naovamo počinje sve da biva skrivenije, zlo se prikriva i polako nas obuhvataju kavezi koji su transparentni i često ih ne primećujemo a oni nas sputavaju i pakuju u nešto čega uopšte nismo svesni. Zato su i moji kavezi postali providni, ali postoje i snažno nas stežu i sputavaju, razrađuju se nove mogućnosti kontrole na svim nivoima života. Svi ti kavezi i lavirinti, osim svoje suštine i metaforičnosti o kojoj ste pričali, napravljeni su od mnoštva materijala kojima neprikosnovano vladate i kojima nema kraja: poliester, pleksiglas, klirit, mesing, gvožđe, aluminijum, bronza, guma, drvo, kamen… a u novijim radovima je i ogledalo. Zašto ogledalo? Materijal je, pored forme, bitno sredstvo izražavanja ideje. Ja koristim to mnoštvo raznih materijala da bih podvukao, naglasio neku misao, a ponekad i potencirao estetiku same skulpture, što mi je takođe važno. Ogledalo nije prvi put u mojim radovima, koristio sam ga u radovima koje sam radio i izlagao u NJujorku 1986. godine. Nažalost, ti su mi radovi propali u povratku u Beograd, tako da ovde nisu prikazani. Ogledalo je u funkciji susreta sa samim sobom, posmatrač je uvučen u skulpturu i postaje njen deo. Videvši svoj odraz u ogledalu treba da shvati da je deo svih dešavanja i da može i treba da se uključi i preduzme sve u svojoj moći da svet bude bolji. U toj multiplikaciji i odrazu kako vidite savremenu skulpturu danas u Srbiji? Polje skulpture je jako prošireno, nove tehnologije ali i shvatanja umetnosti daju bezbroj mogućnosti umetničkog izražavanja, kako u svetu tako i kod nas. Drago mi je da je kod nas jaka skulptorska scena koja ide u korak sa onim što se dešava u svetu. Imamo odlične umetnike, bilo bi dobro i korisno kada bi bilo više mogućnosti za njihovo predstavljanje kroz razne konkurse za javni prostor, ne samo spomenike već slobodne trodimenzionalne radove kao što je to nekada nudila sjajna izložba Prostor još od 1959. sve do 1992. godine, a koju su zajedno radili Grad Beograd i ULUS. Možda bi ULUS mogao da pokrene inicijativu za obnavljanje ove izložbe ili pokretanje neke nove u saradnji sa gradom, što bi svakako bilo od koristi i za grad i za umetnike. LJiljana Stojanović