Srem i stelja

Datumi su čudo. Recimo, 15. februar. Na taj dan umrla klonirana ovca Doli, a Srbi počeli ponovo da slave Sretenje kao državni praznik. Treba li da objašnjavam koliko je to loš znak? Treba li da vam kažem da ćemo živeti u loše kloniranoj, već viđenoj, budućnosti?

Na svu tu muku, prijela mi se i sušena ovčetina. To mi traži, bre, ovaj arijevski, vučji organizam u ove dane kada se zima sastaje sa prolećem. I kao kad mečki naspe da na Sretenje izađe iz pećine, tako i meni naspelo za dimljenu ovčetinu. Naspelo mi ko trudnici kad joj se u februaru prijedu jagode. Noćima sanjam sušen ovčiji but, leluja mi ispred nosa. Miriše na staroplaninsku bukvu, na vetrove Karpata. Miriše na trojansku slavu i moć kada je kroz naše žile tekla jaka vučja krv, snaga polubogova... A sanjam i moju Crnu koja mi kaže: “Srem, Srem, tu je sve počelo, tu je počeo trojanski rat...”

Nego, sanjam još jedan san. Kao, eto, umrla ovca Doli na Sretenje, i rade joj obdukciju na operacionom stolu u vatikanskoj laboratoriji za bioinžinjering, a vladika Amfilohije, šapatom, moli papu Vojtilu da nam u Vatikanu kloniraju novog Ovna predvodnika za Srbe. I, papa obeća...

Bude me policijske sirene. Tiru lilu, tiru lilu! To Bagzi iz CZ ide u Specijalni sud, a Boki na državnoj televiziji obilazi Kosovo. LJubi ikone, krsti se početnički, vidi se da su ga onomad naučili. Prvo, čelo, pa pupak, pa onda na desno, pa na levo rame. Eh, Boki, Boki! Zakasnio si za Kosovo. A u “Kuriru” čitam da jede, uglavnom, piletinu i ribu i da pije mnogo jogurta!? Šta li, tek, Voja mrljavi kada muževni Boki, ovako, mrca po tanjiru!? Eeej, predsednik Srbije, a ne jede svinjsko! I, aj, što ne jede svinjsko, već ne jede ni ovčetinu, ni stelju. Tu, odmah, vidiš da nije ni Srbin, ni Crnogorac! I ne pije, čak, ni vino nego samo jogurt!?Dobro, volim i ja jogurt, ali kada se ožderem od vina.Jer, to je dobro za jetru. Čuj, “najviše voli povrće”!? Tikvice i jogurt na suvomrazici!? Gde se, pobogu, tako brani Srpstvo, moj Boki, care i legendo sa Baš čaršije!

Zaista, zaista vam kažem; besan sam, mnogo sam besan! Slaninu iz Kleka sam pojeo, vino iz Slankamena popio, manjka mi i šunka klečanska, a kasapin Cveta još ne isporučuje kulene i slaninu. Besan sam, kao izgladneo kurjak željan ovčijeg mesa. A ozbiljan posao je preda mnom, Srbi moji; treba da dokažem da je TROJANSKI RAT POČEO U SREMU!!! Šta, lupetam!? E, pa videćemo ko lupeta kad me, za koju godinu, pozovu u Stokholm po Nobela. Elem, u knjizi “Dunav, nazivi kroz vekove” Velimira Vukmanovića piše:”Aleksandar Makedonski (356-323. god. s.e.) vaspitanik grčkog filozofa Aristotela, u pohodu na Sirma, kralja Tribala, dva puta je 336. godine s.e. prelazio Dunav/ISTROS. U vreme Aleksandrovog pohoda na Podunavlje, grčki pisci su Srem (Panonija-Vojvodina) prikazivali kao OSTRVO na Dunavu, zamenjujući ga sa malim ostrvom PEUKE na ušću Dunava u Crno more.”

A šta ako Srem i jeste bio VELIKO DUNAVSKO OSTRVO? Šta ako Dunav nije pravio lakat kod Bačke Palanke? Šta ako se od Bezdana spuštao pravo JEDNIM KRAKOM u SAVU!? Šta ako je Srem, zaista, bio ostrvo Peuka na kome je, po Homeru, počeo trojanski rat!? A tu je onda, po Platonu, i Ahilov grob! Sve je tu, Srbi moji, krug se sužava.

Ali, kako da dalje razvijem “tezu o sremskom ostrvu” kada mi je u glavi samo sušena ovčetina? Jer, iz vučjeg sam naroda, brale, to mi je u krvi.

Kao gladan kurjak po snegu i ledu spuštam se, oprezno, iz Gročanske ka gradu u potragu za suvom ovčetinom. NJuškam po kasapnicama na Kalenića pijaci. Pitam: Ima li sušene ovčetine? Nemaju, ne drže. Kao,skupo je, ne isplati se. Pa, ne isplati se ni srpsko meso, pa još uvek toga ima na tržištu.Gule nam kožu, suše nas i jedu u svetskim centrima moći. Jer, srpsko meso daje neku divlju sirovu snagu, a atlantskom liberalizmu baš to treba. Trojanska arijevska snaga, nikad im nje nije dosta.

Nego, da vidiš čudo!Naletim na suvu ovčetinu! U radnji, nasred Kalenića. Ostao im samo sušen ovčiji but. Ali, mrša neka! Nema ni za zub da se zakači! I koliko će da košta? 996 dinara kilo!? I tu se u meni probudi Piroćanac! Čekaj, bre, burazere! Što je tolko skupo? “Pa to vam je stelja, gospodine. Crnogorska stelja!” Je liiii!? “Znate, to vam se specijalno dimi na crnogorskom vazduhu.” Ma nemoj! Da je nije sušio Milo Đukanović!? Ali, kasapin tera svoje:”Probajte, videćete da je prava crnogorska stelja!” Da, kao što i oni u Mačkatu prodaju pravu užičku pršutu od ovaca i goveda iz Srema!? Tu mi adrenalin već bije u slepoočnice: Mene li me nađe, brate kasapine, da mi objašnjavaš šta je suva ovčetina? Mene li, sa Suve planine!?

I incident je već na pomolu, kad, neko me s leđa tapše po ramenu. Okrenem se i ugledam starinu grubih krupnih crta lica. Grombi kaput, a na glavi crni lenjinski kačket! I taj Lenjin mi na finom prekodrinskom savetuje:”Gospodine, tu, odmah, u Mutapovoj, imate četiri puta jeftiniju sušenu ovčetinu.” Reče i prođe. Kao prorok Mojsije da je prošao pored mene, tu, na Kaleniću.

I, šta ću, ajd, u Mutapovu! Radnja skromna, neugledna. A ko je gazda? Momir iz Vranje. Tu se legitimišem; Bela Palanka. Imaju suvu ovčetinu. Ali, vidim, odmah; ostale samo kosti, za kupus, za pasulj. A ja bih, baš, da gulim nožem ovčetinu i da uz crno negotinsko vino posmatram kako veje sneg nad CZ-om, nad FK”Obilićem”...

Nego, vidi i Momir da mi roba ne odgovara i, brže- bolje, kaže: “Zemljače, javi se u sredu, treba da mi stigne novo ovćeće.” Dobro, a kolko će to, zemljače, da me košta? Tu Momir, ko iz topa:” STO DEVEDESET DINARA ti je kod mene sušena pirotska ovčetina. I but i koske, pa kuj prvi stigne!”

Tu mi dođe da se vratim kod onog na Kaleniću što prodaje crnogorsku stelju i da mu razbijem radnju. Ali, bilo bi pogrešno shvaćeno! Svrstali bi me u ove terazijske Crnogorce, tim pre, što mi je Batrić Jovanović objašnjavao da sam poreklom od NJeguša jer “oni imaju takve plave oči i ženske ruke sa dugačkim prstima”.

Eeej, da prođu toliki vekovi, a da od nas kriju da je Srem bio ostrvo Peuka na kome je počeo trojanski rat!? Eh, Akademijo, Akademijo! Eh Crkvo pravoslavna! I obuzima me bes, bes arijevski!Ali, Olja zna kako da smiri životinju; kuva pasulj sa ostacima od šunke iz Kleka. Navrcam se pasuljčine i smirim se kao Buda...

Sreda. Okrećem morbidni, zovem Momira. Je l' stigla sušena ovčetina? “Nije, u subotu će!” El će da me čeka but? “Nema da brineš, zemljače!”

Veje nad CZ, FK “Obilić” već zavejan, nema tragova od kopački. Ali, zato u Sremu ima tragova da je, tu, na ostrvu Peuki, počeo trojanski rat...