Osmi putnik

Za nekoga ko je “u ratu sa celom Srbijom”, kako svom “insajderu” laska Brankica Stanković sa B92, Vladimir Beba Popović može da se, nekim čudom, pohvali da je iza njega stalo nekoliko čuvenih imena srpske javne scene. Reč je o ljudima iza kojih stoje godine i godine visokih stranih donacija i zvučnih međunarodnih priznanja u borbi za ljudska prava, kao i važne organizacije poput Komiteta pravnika za ljudska prava, Helsinškog odbora, Centra za kulturnu dekontaminaciju, Građanskih inicijativa...

Niko, ipak, nije Popoviću polaskao kao profesor Pravnog fakulteta Stevan Lilić, koji je fenomen “insajdera” prošle nedelje u “Danasu” proglasio za “legitimnu” instituciju pravnog sistema i “pozitivnu” instituciju demokratske javnosti koja zaslužuje “punu moralnu i institucionalnu podršku”.

Neće biti da je baš tako.

Prepisavši nekoliko rečenica iz američkih izvora, Lilić je izjednačio “insajdera” (lice koje poseduje interne informacije) sa “duvačem pištaljke” (njhistleblonjer), što je američki žargon za hrabrog pojedinca koji iz visoko moralnih razloga odlučuje da, uz rizik po sopstvenu karijeru, javno progovori o nezakonitim ili neetičkim delima nadređenih mu pojedinaca. U Americi zaista postoji posebna ustanova koja se bavi zaštitom pojedinaca koje odlikuje takva građanska hrabrost: zove se National NJhistleblonjer Center i u novije vreme se angažovala na podršci DŽozefu Darbiju, američkom vojniku koji je na službi u Iraku pretpostavljenom oficiru prijavio mučenja iračkih zarobljenika u Abu Graib zatvoru.

Profesor Lilić tvrdi da se, u našim uslovima, “duvač u pištaljku” označava kao “insajder”. Razlika između ova dva pojma je, međutim, drastična. Svaki je “duvač u pištaljku” po definiciji “insajder”, jer bez internih saznanja ne bi imao o čemu da zviždi, ali među hiljadama i hiljadama “insajdera” samo retki ponekad javno dune u pištaljku. Čitava Darbijeva jedinica sastojala se od “insajdera”: fotografije mučenih Iračana golicale su maštu celog voda, ali je samo Darbi “propevao”.

Problem je srpskog društva upravo u tome što naši “insajderi” sa nama po pravilu ne dele nikakve tajne dok od njih još mogu imati neku korist. Naša je nesreća što naši “insajderi” pronalaze u sebi građansku hrabrost tek kada im ponestane političke moći. Oni često govore istinu, ali, za razliku od “duvača u pištaljku”, nikada ne govore celu istinu i samo istinu, niti je sve što govore istina. NJihova je istina selektivna, a njihova je istinoljubivost potkazivačka: zato se oni u svakom društvu zovu “insajderi” i zato se u njihovu zaštitu ne osnivaju posebne ustanove demokratskog društva, već se eventualno donose propisi kojim im se štiti identitet kako im njihovi bivši saputnici ne bi mogli naškoditi. Društvo ih štiti jer su društveno korisni, ali ne peva ode njihovom moralnom liku. Sve do najčuvenijeg američkog “insajdera” DŽozefa Valačija, FBI je odbijao da prizna da je “koza nostra”, američka mafija, jedna visoko organizovana sila koja deluje uz pomoć korumpiranih elemenata društva. Bez svedočenja Semija Gravana (Sammdž The Bull), ne bi bilo moguće staviti iza rešetaka šefa vodeće njujorške mafijaške porodice, DŽona Gotija. Zato u zamenu za takva svedočenja “insajderi” nagodbom dobijaju oprost zatvorske kazne; ali zato niko ne tvrdi da “zaslužuju punu moralnu podršku”.

Lako je poverovati Vladimiru Popoviću kada kaže da su službe bezbednosti “monstrumi”, osmi putnik srpskog društva koji se od 1945. “samo pretvara, menja domaćina a ostaje isti”. U to ljudi intuitivno veruju, i to pokazuju ankete javnog mnjenja o tome koliko se Popoviću veruje. Prava je šteta, međutim, što ovaj “insajder” nije postao “duvač u pištaljku” dok je za to još bilo vremena. On danas kaže da je država, u vreme kad joj je on bio činovnik, bila “nemoćna” da se suprotstavi žilavosti službi bezbednosti i mafijaša. Kakav bi “duvač u pištaljku” Popović bio, da je na vreme “rešio da govori istinu”! Na žalost, u to je vreme svak ko se usuđivao da javno posumnja da možda postoji neka sprega između državne vlasti i organizovanog zločina, maltene proglašavan za državnog neprijatelja. Iz onog što on danas govori, međutim, proizlazi to isto. I ne samo to: ni drugi “insajderi” B92, koji su onomad stajali na čelu državnih službi kojima je bio posao da istražuju spregu države i organizovanog kriminala i koji sada tvrde da su “rešili da govore istinu”, ni danas ne dopuštaju mogućnost da je pokojni Gavrilović ubijen zato što je državnom vrhu prijavio tu spregu. Nikad mu nisu našli ubicu, ali nikad nisu prestali da ga mrtvog izvode na optuženičku klupu. Sprega je ipak postojala, samo što današnji “insajderi” tada nisu imali političkog ni drugog interesa da o njoj javno govore: imali su interesa da o njoj ćute. U tišini su pripremali obračun sa mafijom, ali je u toj tišini, daleko od javnosti kojoj se danas obraćaju, mafija bila brža. U premijera je pucao pripadnik elitne jedinice srpske vlade, a mafija je komandovala “pali”. Sada saznajemo da je njima, “insajderima”, sve postalo jasno posle pobune “crvenih beretki”: i njihova nemoć, i priroda “osmog putnika”. Samo tada niko na vlasti nije dunuo u pištaljku, niko nije rekao: izgubili smo kontrolu nad jedinicom profesionalnih ubica. Nego su nas, naprotiv, uveravali da je sve pod kontrolom budući da su “beretke”, odlukom vlade, prešle pod direktnu kontrolu vlade. Koštunici danas s pravom ne dopuštaju da zaboravi svoje poređenje “beretki” sa lekarima, ali je premijer Đinđić u ono vreme, u želji da umiri javnost, govorio da “beretke” ne treba kažnjavati, kao što ni rudare “Kolubare” ne treba kažnjavati zbog štrajka koji je pao negde u isto vreme.

Preterane pohvale našim “insajderima” samo prikrivaju činjenicu da njihove selektivne istine nisu izraz ljubavi prema demokratiji, kao što njihove televizijske ispovesti nisu rezultat istraživačkog novinarstva. B92 nije naš “Vašington post”, Beba Popović nije “duboko grlo”, a biće da ni podrška koju u nevladinom sektoru uživa nije rezultat nesebične brige za ljudska prava.