19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Slovenci grade most u Beogradu!
Hrvati viču da neće dozvoliti srbizaciju njihove i samo njihove “Podravke”!
“Delta” prodala srpsku banku Italijanima!
Eto novih povoda za staru priču o ekonomskom patriotizmu, koja se u onome što se zvalo Jugoslavija i njenim ostacima svodilo na plač i kuknjavu “Opljačkaše nas dušmani”.
Ovoga puta priča u čijem se središtu našla “Delta” Miroslava Miškovića izgledala je, za sledbenike teorije zavere, marketinški savršeno upakovana. Moguće mrmljanje Dežurnog Patriote da “Delta” prodajom “srpske” banke (banka je u stvari i malo kiparska) čini delo veleizdaje sasvim je prigušeno vikom zaposlenih u “Podravci” koji su rekli da ni za živu glavu neće dozvoliti da ih kupi “Delta” i slovenačkim lamentom u listu “Finance” da Mišković parama dobijenim od Italijana može da kupi ili osam “Fruktala” ili tri Perutnine iz Ptuja ili 1,3 “Podravke”. Tako se potencijalno “izdajnička” “Delta” pretvorila u “patriotsku” najavom svog prodora na Zapad. Stepen “patriotizma” rastao je sa uveravanjem da “Delta” može da podigne kredita koliko je dobila i za prodaju 75 odsto banke te da može da kupi ne osam nego 16 “Fruktala”, inače sasvim posrnulu firmu sa kojom Slovenci teško da znaju šta im valja činiti – da li da je ljuljaju, da li da je prodaju, o spaljivanju još ne razmišljaju.
I Dežurni Patriota je utonuo u sanjarenje: “Delta” kupuje “Fruktal”, Perutninu, ama i “Merkator”... kakva maestralna osveta za ono ponižavanje kojem su je izložili Slovenci ne dozvoljavajući joj da u LJubljani napravi svoj “Maksi” na lokaciji sličnoj onoj koju je zaposeo “Merkator” u Beogradu iako je i sam slovenački premijer Rop jednog petka obećao da će lično on završiti taj posao za Miškovića.
Ne bi bilo srpski da tada Beograd nije šaputao kako Mišković blefira, “Samo hoće da nervira Slovenca”, “Nema on robe da ponudi Slovencima”. Slobodan Milosavljević ministar trgovine u vladi Zorana Đinđića, sada predsednik Privredne komore Srbije kaže NIN-u:
“Bio sam sa Miškovićem u LJubljani, znam da je hteo da otvori ‘Maksi’ i siguran sam da je imao dovoljno robe da ponudi Slovencima”. A Predrag Bubalo ministar za privredu i privatizaciju u vladi Vojislava Koštunice uverava: “Da biste nešto kupili nije dovoljno samo da imate para, već je neophodna i želja. ‘Lafarž’ je pet godina čekao da kupi cementaru u Beočinu i dočekao je”. Naravoučenije: ako “Deltu” nije minula želja, otvoriće “Maksi” u LJubljani, sad ili kad-tad.
Šanse su svakim danom sve veće jer je istekao rok trajanja slovenačkog ekonomskog zatvaranja koji je za ovdašnjeg Dežurnog Patriotu bio primer koji neizostavno treba slediti, nasuprot “jeftinoj rasprodaji najboljeg što Srbija ima”. Upotrebna vrednost slovenačkog modela sasvim će nestati onoga trenutka kada na evropskom sudu “Interbru”, koji je kupio pivaru “Union”, bude pobedio državu Sloveniju koja je delkala deonice na način koji ne priliči tržištu Evropske unije. Pod pritiskom Evrope Slovenci su morali ranije da se odreknu i zabrane prodaje nekretnina strancima koju su uveli na početku tranzicije.
Slovenački model je podrazumevao da je gotovo nemoguće kupiti slovenačko preduzeće, odnosno da je na prodaju bilo samo ono sa čime LJubljana nije znala šta da radi. Ali, priča o Sloveniji i Srbiji je priča o žabi koja je videla kako potkivaju konja pa i ona poželela isto.
Milko Štimac, direktor Tržišta hartija od vrednosti kaže NIN-u: “Slovenci su započeli tranziciju deset godina pre nas. Imali su višestruko veći dohodak po stanovniku, njihova ekonomija nije bila razorena ratovima, sankcijama i bombardovanjem...Bili su miljenik Zapada i imali su sreću da su njihova privreda i njihovo tržište za Zapad na nivou statističke greške. Nasuprot njima, mi smo se 6. oktobra 2000. godine našli u situaciji da nemamo pare za investicije. Znali smo za jevrejsku poslovicu ‘Ako hoćeš da propadneš dovoljno je da poželiš da prodaš‘, ali mi nismo hteli, mi smo morali da prodamo ono šta je neko hteo da kupi. Uz to, Slovenci su nastavili privatizaciju po modelu Ante Markovića a država je otkupila devize i iskoristila ih za kupovinu akcija, što Srbija nije uradila”. Srbiji je i tada kao i sada nedostajalo oko 1,5 do dve milijarde dolara investicija, ako je želela da se makar malo razvija, da ne stagnira ili nazaduje, tvrdi Slobodan Milosavljević.
Da nismo bili toliko pametni da zaratimo sa celim svetom, da tvrdimo da će nas sankcije i bombardovanje ojačati, mogli smo i mi da primenimo slovenački model, ciničan je Aleksandar Vlahović, ministar za privatizaciju u vladi Zorana Đinđića. U brzu prodaju tu vladu je terala i – verovali ili ne – želja za čistunstvom. Promovisao ga je Mlađan Dinkić robinhudovskom i neustavnom jurnjavom “ekstraprofitera” (Ko zna zašto mu je Mišković to zaboravio pa ga je pripustio da se slika pored njega na prodaji privatne a ne državne “Delta” banke italijanskoj Intesi), sledio je zakon o pranju novca primeren Americi a ne postmiloševićevskoj Srbiji, i poreski sistem koji je uveravao ljude da je bolje držati pare u slamaricama nego ih iznositi na svetlost novih investicija. Vlahović, priznajući da je bio protiv ovakvog puritanizma, koji je za njega sasvim jednak jeftinom populizmu, kaže da su Mađari slične mere primenili tek u trećoj fazi tranzicije i tvrdi da je posledica te rigidnosti da u slamaricama i dalje leži oko 3,5 milijarde evra.
Pametnije države su pozivale na razgovor u četiri oka bogataše kojima nisu uspevali da na sudu dokažu prljavost novca, odrezali im u dogovoru koliko treba da plate ulaznicu u društvo bezgrešnih. Naši političari, koji najradije govore o svom poštenju, radije su izložili “ekstraprofitere” javnom ruglu iako nema partije koja svoje političke ideale nije finansirala parama ovakvih ili onakvih bogataša.
Tako je Srbija lišila sebe da primeni i hrvatski model, koji je za razliku od slovenačkog pripustio strancima da pokupuju “hrvatske” banke, ali je i dozvolio domaćim tajkunima da pokupuju sve što su želeli ne pitajući ih za poreklo novca. Tako će Bogoljub Karić reći NIN-u da je nekoliko najbogatijih Srba bilo sprečeno da kupi Poljoprivredni kombinat Beograd i valjevsku “Srbijanku”. Hrvatski tajkuni nisu imali taj problem, a još su kupovali ne na javnom nadmetanju (srpski model tenderske ili aukcijske prodaje) već u četiri oka, kao što je nedavno “Agrokor” postao bogatiji za poljoprivredne kombinate Belje i Vrbovec, a da mu niko pri tome nije konkurisao. Hrvatski model podrazumevao je da državni vrh nije dozvolio sebi da se ijednom posumnja da on sprečava da bilo šta “hrvatsko” bude prodato nehrvatima. Ako je trebalo tako što uraditi tu je bio tisak. “Nacional” Ive Pukanića, onoga koji je izgubio na sudu od Stanka Subotića Caneta, je naslovnom stranom “Kralj turbo folka kupuje Kroacija rekords” uspeo da spreči Željka Mitrovića da “Siti rekordsu” pridoda i ostatke nekadašnjeg “Jugotona”. “Kralj je kralj” lakonski je uzvratio Mitrović i rešio da zaboravi, na neko vreme, da i Hrvatsku uključi u “Pink” imperiju. “Želeo sam da pomognem prijateljima, koji su me zvali da kupim posrnulu produkciju ploča, ali sam naišao na medijsku lavinu, i minimiziram kada upotrebljavam taj izraz. Pitao sam Pukanića 'Zašto?', a on je odgovorio da je 'Kroacija rekords' nacionalno blago Hrvatske zbog arhive koja tamo postoji. Odgovorio sam mu da mi tu arhivu ionako koristimo, zahvaljujući komercijalnim ugovorima. Odgovorio je da možda ne bi bilo problema kada bi hteli da kupimo neko potpuno propalo preduzeće”.
|
Agresija na gospodarstvo Dok državni vrh u Zagrebu deklarativno podstiče privrednu saradnju i strane investicije, ratni veterani zaduženi su za uzbunjivanje javnosti koja zaustavlja takve pokušaje ako Srbi mogu nešto da kupe u zemlji u kojoj već petnaest godina ne mogu da prodaju ni običnu paštetu, osnovno je pitanje koje neodgovoreno leži u korenu svih stranputica ekonomske saradnje Republike Hrvatske sa Srbijom i Crnom Gorom. Posle mnogo neuspelih pokušaja odgovor nisu uspeli da pronađu ni “srpski tajkuni” Bogoljub Karić, Miroslav Mišković, Željko Mitrović, ni američki biznismeni tipa Milana Panića i Stiva Bubala iz Kalifornije. Naravno, odgovor ne daju ni nadležni resori vlade premijera Ive Sanadera u Zagrebu, ni Hrvatska gospodarska komora koju već godinama uspešno vodi veliki pobornik međusobnog privrednog povezivanja Nadan Vidošević. Autentični prehrambeni proizvodi iz Srbije ovde se, primera radi, za posebne prilike nabavljaju u dve ili tri zagrebačke trgovine ili se dobavljaju iz zemlje porekla. Priče o pomami Zagrepčana za užičkim kajmakom, svele su se na dobrotvorne akcije poput prodaje džempera, kapa i šalova cenjenih pletilja iz Sirogojna na ponekom specijalizovanom štandu “Zagrebačkog velesajma”, a završile su u poplavi rodoljubne netrpeljivosti prema “agresorskim proizvodima”. Naravno, Republika Hrvatska, njena vlada i predsednik, njeni biznismeni i tajkuni, poslovođe i bivši šefovi radničkih saveta, zdušno rade na obnovi pokidanih “gospodarskih sveza”, ali svi se odreda spotaknu na istom, opštem mestu. Rečenicu koja ga najbolje opisuje potpisala je nedavno “Udruga branitelja, invalida i udovica Domovinskog rata” u okviru prehrambenog preduzeća “Podravka”: “Zahtjevamo da se hrvatska vlada javno ogradi od izjava vlasnika 'Delte’ M. Miškovića i da poruči sličnim tajkunima da hrvatska gospodarska bogatstva koja Srbi nisu uspjeli uništiti u ratu, nisu na prodaju.” Zorica Stanivuković |
Mitrović koji je uspeo da svojom televizijom uđe u Bosnu i Hercegovinu, da bude najgledanija kablovska televizija u Sloveniji (“Tamo me je dočekalo apsolutno prijateljsko raspoloženje. Nisam imao ni jedan jedini problem.”), misli da će medijske hajke na kapital iz Srbije u Hrvatskoj potrajati još dve godine.
Filip Cepter je tu hajku izbegao. On i danas u Hrvatskoj ima dvostruko veći promet u maloprodaji nego u Srbiji. U Hrvatsku je ušao na vreme, pre ratova, i sa pravog mesta, iz Austrije, odnosno Švajcarske. “Nikakvih problema nisam imao u Hrvatskoj. Samo je jednom naš generalni direktor bio pozvan u vladu. Ma ljudi, ne može Srbin biti vlasnik takve multinacionalne kompanije, on je samo jedan od menadžera, rekao je dalmatinski nonšalantno”. Poverovali su ne zato što su glupi nego zato što su vešti.
Ako javnost Srbije ne funkcioniše kao javnost Hrvatske, da li država Srbija treba da uzvrati na restrikcije koje se stvaraju “njenim” kapitalistima. Željko Mitrović misli da deli većinsko uverenje građana Srbije kada tvrdi da prema hrvatsko-slovenačkom kapitalu ne treba sprovoditi restrikcije koje on primenjuje na srpski. “Znam da je ovoj zemlji neophodan inostrani kapital i mislim da kada neki Hrvat ili Slovenac kupuje preduzeće u Srbiji on priznaje da veruje u njene institucije i veruje u njenu budućnost”, kaže vlasnik ružičaste imperije.
“Ako se drži liberalne ekonomije i otvorenog tržišta, Srbija će proći bolje od i Slovenije, koja još nije ni pipnula svoje velike sisteme i Hrvatske, koja je sada jedna od najzaduženijih zemalja i čija se privreda urušava zbog preterane zaštite”, protivi se “dostojanstvenom uzvraćanju” Milko Štimac.
Ipak, u “Delti” misle da se nekako, ipak, može uzvratiti. Ivana Veselinović potpredsednica “Delta holdinga” kaže: “Ne želimo povlačiti pitanje reciprociteta, ali nelogično je da se zatvaraju domaća vrata, a pri tom se traži slobodan ulaz na tržište Srbije. Vlade Hrvatske i Slovenije morale bi se zamisliti i stvoriti pozitivnu atmosferu za privredu. Trebalo bi da pokrenu kampanju kako ovakve situacije ne bi negativno uticale na privredne odnose država, jer u doba globalizacije moraju postojati uzajamni odnosi, da se i srpska preduzeća mogu osećati dobrodošlim u Hrvatskoj i Sloveniji sa svojim kapitalom.”
Srbija je možda mogla da delimično iskoristi slovenačko-hrvatsko iskustvo po kome je država na prikriven način preko raznih investicionih fondova držala akcije u svojim rukama i nije ih iznosila na berzu, tako da se na berzi trgovalo samo sa 10 ili 15 odsto ukupnih akcija.
Da bi se tako što oposlilo neophodno je nekoliko stvari: pare, saglasnost šta su državni ekonomski interesi, propisi koji će pogodovati i tome i privlačenju stranog kapitala bez koga nema života...
Danko Đunić, iz “Dilojta” je čovek koji mnogo pamti, mnogo zna i u mnogo slučajeva je bio posrednik u kupovinama ovdašnjih preduzeća, pita: “Zašto je ‘Frikom’ hrvatski, ako njegov novi vlasnik Hrvat Ivica Todorić ulaže svoje pare u njega, razvija preduzeće koje je u Srbiji, plaća porez u Srbiji, izvozi robu proizvedenu u Srbiji.” Đuniću je priča o ekonomskom patriotizmu demagoško mlaćenje prazne slame i zamena za pravu priču o nepostojanju državne ekonomske strategije.
“Vlada Mirka Marjanovića je za oko 70 preduzeća predvidela poseban način privatizacije, ali ta preduzeća nisu izabrana u skladu sa ekonomskom strategijom, već prema broju zaposlenih i instalisanim kapacitetima. Ni vlada Zorana Đinđića nije imala jasnu ekonomsku strategiju, a ono što je ponudio G17 jeste predizborni pamflet a nije ni strategija ni plan akcije.” Po Đuniću bi morao trust mozgova da smisli šta je to državni ekonomski interes, pa bi onda vlast neprimetno morala da ga podstiče, kao što su, kako kaže Štimac, Česi izokola i “Škodu” prodali.
Predrag Bubalo kaže da misli da vlada treba da učini sve da bi u zemlji radile dve “nacionalne” banke, jedno osiguravajuće društvo i da mora da brine o onome što se smatra prodajom tržišta. U ovom poslednjem detalju se sa njim saglašava i Slobodan Milosavljević. “U Mađarskoj i Češkoj su inostrani trgovinski lanci potpuno kupili domaće tržište. Kod nas su za četiri godine kupili samo četiri objekta. Dakle sačuvali smo domaće tržište, omogućili domaćoj trgovini da puni rafove proizvodima domaće proizvodnje. U prvim godinama tranzicije možete da imate izvesna ograničenja, kao kada kažete pošto ima 10.000 taksista ne izdajemo nove taksi dozvole kako bi oni koji ih imaju mogli nešto i da zarade”.
Vraćamo se na početak priče: kako bi Milosavljević savetovao Miškovića da uloži novac zarađen prodajom banke. “Savetovao bih ga da ulaže u poljoprivredu, prehrambenu industriju, turizam na Dunavu i u izgradnju nekoliko šoping molova u susednim zemljama u kojima bi u velikom obimu bila zastupljena ovdašnja roba. Ne bih mu savetovao da kupuje ‘Fruktal’ ili nešto slično”, kaže Milosavljević.
Ako misli da se opšti interes poklapa sa pojedinačnim (bilo koji kapitalista) država bi naravno mogla da ga pogura, ali to mora da učini na neprimetan način.
Milko Štimac se plaši da je država Srbija namerna da to učini otvoreno. To je i te kako u skladu sa predizbornim obećanjima ekonomskog liberala Mlađana Dinkića, koji je govorio o ekonomskom patriotizmu i činjenici da liberalni kapitalizam više ne postoji u svom knjiškom obliku. Štimac misli da će vlada desnog centra sa promenama zakona o akcijskom fondu postati socijalistička vlada, jer će prodaju akcija na berzi/tržištu potpuno kontrolisati i dirigovati. Ministar Bubalo, ovakvu mogućnost negira i pominje da će vlada iskazati brigu tek oko dvadesetak firmi. Ostalo je nejasno po kom će kriterijumu biti izabrane i ostalo je uverenje da će ih vladajuće partije između sebe podeliti kao plen jednako kao što su javna preduzeća, kako kaže Vlahović, pretvorile u “privatne prćije”. Kaže Bubalo, da neće u te firme gurati partijske direktore ili predsednike upravnih odbora, ali zašto partijski vrhovi ne bi bili moćniji od njegovih želja. Dosada su bili. A način na koji je vlada igrala u slučaju “Knjaza Miloša” ne nudi nijedan razlog da se veruje da će biti neutralni posmatrač. Problem je što će ekonomski patriotizam vlade plaćati svi stanovnici Srbije kao što su platili i još plaćaju patriotizam Slobodana Miloševića. Tako je to sa patriotizmom.
Jedini lek za taj politički patriotizam je patriotizam kapitalista prema rođenom kapitalu. Telekom Srbije je u svom poslu hteo da se rukovodi em političkim em ekonomskim profitom i ponudio je da kupi mobilnu telefoniju Crne Gore. Nije uspeo. Milan Božić, predsednik Upravnog odbora Telekoma, objašnjava šta je bio ekonomski profit:
“Da smo kupili crnogorsku mobilnu mrežu i još onu u Republici Srpskoj, vrednost naše firme bi drastično porasla i država bi dobro zaradila kada je bude prodavala za dve-tri godine.”
Božić, sklon verbalnom patriotizmu, ponašao se poput kapitaliste Miškovića: kao što je ovaj podgojio banku da bi je prodao, isto je hteo i profesor Prirodno-matematičkog fakulteta sa Telekomom. Patriotizam, ako ga ovde ima, sastoji se u vremenu prodaje. Dakle, sada nije patriotski (mala cena) prodati Telekom, sutra će biti – kada se postigne veća cena.
U ovoj zamršenoj priči o ekonomskom patriotizmu sada dolazimo do pravog rebusa. Ivana Veselinović već se poverila zagrebačkom “Dnevniku”: “Prodaja banke negativno je dočekana u delu srpske javnosti, koja smatra kako će njenom prodajom Delta izneti novac iz Srbije i finansirati razvoj privrede u Sloveniji i Hrvatskoj.” Dežurni Patriota već sluti još grđu rabotu: a šta ako se Mišković ujedini sa Todorićem pa krenu, kao što neko pušta glasove, u osvajanje što Slovenije, što Srbije, što Hrvatske, što Bosne, što Bugarske...
Ponudićemo dva kratka odgovora od mogućih onoliko.
Prvi. Jugoslavija nastala na ideologiji jugoslovenstva Aleksandra Karađorđevića je propala kao i Jugoslavija temeljena na Brozovoj ideologiji bratstva-jedinstva. Evropska unija je nastala kao zajednica proizvođača uglja i čelika, pretvorila se u zajednicu država o čijem stepenu jedinstva su obe Jugoslavije mogle samo da sanjaju.
Drugi. “Kapital nema naciju, govori Danko Đunić. Paradoksalno on poprima nacionalno obeležje tek onda kada prekorači granice otadžbine/domovine/dežele.”
Jednostavno: prosečni Rus je Romana Abramoviča doživeo kao onolikog Rusa onda kada je on kupio londonski “Čelzi”. Englezi nisu ni trepnuli.
Uostalom pitajte radnike “Frikoma” da li im smeta što imaju hrvatsku lisnicu u srpskom džepu.
