Zbogom oružje

Dozvole za proizvodnju ili promet oružjem i vojnom opremom ubuduće će, po predlogu novog zakona, izdavati savezno Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom. To za NIN potvrđuje i Toma Rajčević, savetnik srpskog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom:

“Izdavanje dozvola za obavljanje trgovine ovom robom prenosi se sa Ministarstva odbrane na Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom.”

Gospodin Rajčević dodaje da novi zakon predstavlja usaglašavanje sa propisima Evropske unije i Rezolucijom 1540 SB UN, kao i to da je ovakvo rešenje prihvaćeno jer je u skladu sa civilnom kontrolom Vojske.

Znači, veoma važan segment odbrane, ali i spoljne politike, izvučen je ispod kape Ministarstva odbrane i predat “na staranje” drugom ministarstvu.

Izrada zakona je počela još u oktobru 2002. godine, ali je u međuvremenu došlo do redefinisanja odnosa unutar državne zajednice, pa je započeti posao morao da se prekine, i nastavi tek kasnije. U izradi je učestvovala radna grupa sastavljena od predstavnika ministarstava odbrane, spoljnih poslova, međunarodnih ekonomskih odnosa, unutrašnjih poslova... Svoje mišljenje su dali i stručnjaci iz SAD, Velike Britanije, Kanade, kao i vojni predstavnici stranih zemalja u Beogradu, koji su imali prilike da se sa prvim nacrtom upoznaju na okruglom stolu u decembru 2002. godine.

Pravna osnova je član 19. Ustavne povelje. Mnoga rešenja su zasnovana upravo na novim odnosima unutar zajednice, kao, na primer, odredba da MUP-ovi država članica daju dozvolu za transport i tranzit ove robe preko teritorija za koje su nadležni. Baš od toga zaziru mnogi u Ministarstvu odbrane i među trgovcima oružjem. Prosto, zavisno od raspoloženja koje vlada unutar krhke zajednice, moglo bi se desiti da određeni transport bude usporen time što će neki od MUP-ova odbiti da izda dozvolu za prolazak! A vreme je u ovom poslu veoma važno.

Trgovci se boje i novog roka od 60 dana za dobijanje dozvole, koji počinje od trenutka prijema potpune dokumentacije. Nekada je, inače, za to bilo potrebno dvadesetak dana.

“U mnogim zemljama rok ide do devedeset dana. Osim toga, na ovu odredbu je već upućen amandman u kome se traži skraćenje na 45 dana”, tvrdi LJiljana Antonović, pomoćnik saveznog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Ovaj rok bi trebalo da omogući bolju kontrolu i spreči ponavljanje “Liberije” tj. “Nigerije”, a zavisi od vrste robe, odnosno njene osetljivosti.

Problem je što na svetskom tržištu ima mnogo oružja. Bivše zemlje Varšavskog pakta su, zbog pristupanja NATO i preuzimanja novog naoružanja i opreme, staro sovjetsko oružje gurnule u masovnu rasprodaju, pa se tako količina cevi, teške artiljerije, aviona i opreme na globalnoj tržnici strahovito uvećala. Samo se na crnom tržištu, po nekim procenama, godišnje okrene 10-15 milijardi dolara. Oružje legalno vredi još barem toliko.

S druge strane, iako nismo potpisnici mnogih dokumenata, dužni smo da ih poštujemo. Na primer, pravno nismo u obavezi da poštujemo sankcije koje samo SAD zavedu jednoj zemlji; u stvarnosti je to drugačije. U ovom času za nas to, recimo, znači da ćemo teško moći da ostvarimo neke dobre poslove sa remontom starih tenkova i drugih sredstava.

Oružje i sve oko njega (butan boce ili određeni profili cevi, kao roba “dvostruke namene”) jesu politička roba za koju mora da se pita i ministar spoljnih poslova. Tako pomenuti predlog zakona obuhvata i ovu robu, za koju se mora dobiti specijalna dozvola po odredbama evropskog sistema CONSLEG.

Za razliku od starog zakona, po kome je jedino Ministarstvo odbrane bilo nadležno u postupku odobravanja, sada se za to pitaju i druga ministarstva:

“Ministarstvo spoljnih poslova, povremeno i Ministarstvo za zaštitu životne sredine, i bez njihovog pozitivnog mišljenja ili dozvole nema licence”, tvrdi pukovnik Vlado Radić, načelnik Uprave za odbrambene tehnologije u Ministarstvu odbrane. A ako nešto zaškripi, pa MSP ne dozvoli izvoz, a to učini MO, tada stupa na scenu Savet ministara i rešava stvar!

Pored ovoga, Savet ministara sada utvrđuje obe, inače promenljive, liste robe kojom se može trgovati: i oružje sa vojnom opremom i listu robe dvostruke namene. Dozvole su privremene, uglavnom na jednu godinu, i u osnovi skoro samo za jedan posao.

Podzakonske akte (liste, detaljni uslovi i kriterijumi za dobijanje dozvola, pravilnik o upisu u registar i izgled obrazaca za dokumenta) propisuje nadležno ministarstvo, i za to ima rok od tri meseca. A ono je sada u obavezi da radi potpuno transparentno, što znači da mora imati bazu podataka i da bar jednom godišnje obaveštava Skupštinu o izdatim dozvolama.

Iako mnogi iz namenske industrije ne veruju da će zakon zadovoljiti njihove interese, LJiljana Antonović kaže da izbora nemamo, upravo zato što treba ovu granu privrede usmeriti prema izvozu. Za to bi trebalo da imamo odgovarajuću zakonsku regulativu, usklađenu sa svim propisima EU i bar sa Rezolucijom SB UN 1540.

Da stvari nisu jednostavne potvrđuje i činjenica da su američki generali, koji nas onomad posetiše, razgovarali o kontroli izvoza i sa Predragom Ivanovićem, saveznim ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom. Jasno je rečeno da se očekuje napredak u saradnji na ovom polju između dve zemlje. Kako god bilo, zakon bi morao da nam bude osnova. Ne zbog drugih, već zbog nas.