CIA i Vlasi

1.Putujem u Negotin i čitam pesmu “ Mačka sa tri noge”. Mačku Adama Puslojića. Dao mi je pod uslovom da nikada ne upitam gde joj je ona četvrta noga. Ona mi put pokazuje.

U Majdanpeku sneg, a u Negotinu me dočekuje sunce. Ovde važi neka druga vremenska prognoza. Ona sa Karpata. Negotinska nizija proteže se između Timoka i Dunava. Grad Negotin je na 45 metara nadmorske visine. Krajina ima klimu koja se dosta razlikuje u odnosu na druge krajeve Srbije.

2.Ovo je kraj kojem država najviše duguje. Iz Negotina je u pečalbu otišlo šesnaest hiljada ljudi. To je zvanično. Nezvanično ih ima mnogo više. Davno su krenuli i vredno radili. Mnogo novca su poslali i mnogo je ostalo zarobljeno kao stara devizna štednja. Taj crni krvavi novac, zarađen na najtežim poslovima, iz xepova su im mešetari izvukli.

3.Od industrije ovde rade Politikini kiosci. Hemijska industrija “Prahovo” zapošljavala je 4 500 ljudi. Sad ih je oko sedamsto. Zaboravili su kad su plate primili. Živi se od deviznih penzija, od novčanih uputnica iz celog sveta. U trgovinskom preduzeđu “Uzor” plate su doskora bile dve i po hiljade. Sad su povećane na tri.

4.Vlada Đuričković, direktor “Mokranjčevih dana” i Centra za kulturu, energičan i obrazovan, pravi menaxer kulture i turizma, jedan mi je od domaćina. Vodi me u obilazak nadaleko čuvenih pivnica.

Te nadaleko čuvene pivnice čine izuzetan etnološki kompleks. Postojanje tih čudesnih mesta vraća daleko u prošlost.

“Ovde su još Rimljani gajili lozu.

Poznato je da su Francuzi krajem devetnaestog veka, nakon što im je bolest filoksera uništila vinograde, zlatom plaćali vino iz krajinskih pivnica: dukat za čabar (pedeset litara) vina. Sa poboljšanjem materijalnog stanja vinogradara, zbog izvoza u Francusku, krajem devetnaestog veka, nastaje zlatno doba vinogradarstva u Krajini a pivnice i proizvodnja vina se osavremenjuju”, priča mi Vlada Đuričić.

Posle Drugog rata seljaci su morali da predaju sve vino. Nešto malo je ostajalo za njih. Bačve su im zbog toga propale. Tri godine ne staviš vino u bačve i one propadnu. Sada se kupuju prohromska burad.

Seljaci gledaju i čude se: “Bre, bre a mi ćemo da pravimo vino sa ovi čabrovi.”

Uništavane su autohtone loze kao što je bagrina, crna tamjanika, začinak a sađene su druge koje su imale manje uspeha.

Odavde je išao “bramet” za bečke stolove.

Vlada mi daje recept za to čudesno piće.

Red grožđa od bagrine.

Red pelina. Pa opet red grožđa.

I onda se nalije jakim starim vinom. Kad provri, koliko se vina odlije, toliko se dolije.

Recept je još 1876. u časopisu Težak objavio Adam Bogosaljević.

Lutam između pivnica koje nemaju veze sa pivom već sa najboljim vinima. Kao da putujem kroz vreme. Svaka, sem podruma za vino, ima i sobu za spavanje. Građene su od peščanika i pravljene tako da zadržavaju istu temperaturu leti i zimi. Otkrili su ih i mnoge od njih kupili beogradski rotarijanci. Svraćamo u jednu kod Mileta Pečurke. Svraćamo, ali se odavde teško odlazi.

5.U Negotinu se ove godine održavaju 40. Mokranjčevi dani. Iako niko nije propovednik u svom selu, Negotinci su vrlo ponosni na svoju prošlost i znamenite ljude ovoga kraja. Spremaju otvaranje legata Raše Trkulje, pričaju mi naravno o Hajduk Veljku i Čučuk Stani, ali i o svojim slikarima i pesnicima, Vlasti Mladenoviću, o umetničkom udruženju “Krajinski krug”, koje je do sada objavilo mnogo knjiga. O Đorđu Stanojeviću, pioniru elektrifikacije Srbije.

“Negotin je kraj koji ima sjajnu prošlost ali nisam siguran da li ima i budućnost”, kaže mi Vlada.

Već decenijama Krajinu pohodi bela kuga, tako da stopa prirodnog priraštaja iznosi minus sedam promila godišnje.

6.Šta im treba: Prethodnih godina je ovamo dolazilo po pet hiljada Rumuna da bere vinograde i da se bavi poljoprivrednim poslovima. Za niske nadnice. Sve dok nam Rumuni nisu uveli vize a vlast odgovorila istom merom: uvođenjem viza za Rumune. To bi bilo kao da Amerikance lišiš Meksikanaca. Muka je sa radnom snagom. Bogati gastarbajteri su plaćali da im se zemlja ne zakorovi. I Francuzi su nama uveli vize ali mi nismo njima.

Drugo što im treba i za šta su sigurni da neko to namerno sprečava, jeste otvaranje puta preko Đerdapa dva.

I da od Svilajnca iznajme Biyu na par godina.

Da birokratija prestane da im “pomaže”.

7.Ovde je Vuk Karaxić boravio dve godine. Po Voždovom naređenju bio je sudija i upravitelj. O Vukovom lagodnom životu ovako piše Sima Sarajlija:

“Kakve dve služavke imade, koje ga dan noć služe kao dve vile. One ga svlaču i oblaču, postelju nameštaju. I jesti mu donose. S njima on svo svoje suvišno vreme provodi. Da je lučem tražio ne bi bolje našao. Sad verujem da vremena nehma kad. Čudim se kako i jesti vremena ima. A već znam da kao i zec sa gledećim i otvorenim očima spava da mu krasavice izpred očiju ne iščeznu.”

8.Govoreći daleke 1989. na otvaranju knjižare ASTAFIR, sada ateljea “Firul”, Miodrag Bulatović je rekao:

“Danas su padali kestenovi sa neba, bilo je toliko lepo da sam se bojao da moje srce neće izdržati.”

Nakon toga se preko Dunava uputio u Transilvaniju tragajući za potomcima grofa Drakule. Bilo je to njegovo poslednje putovanje.

Slikar i pesnik Dragoljub Firulović me je sačekao na stanici. Vodi me u atelje “Firul” koji se nalazi u centru Negotina. U izlogu iznenađenje. Nenadmašna skulptura Matije Vukovića: Wegoš. Ovde dolaze svi. Na svojim putovanjima nisam još na takvo mesto naišao. Sedimo na tronošcima i pričamo o Krajinskom krugu, o udruženju “Lovaca na kamenje”, o Abrašu, pobratimu Hajduk Veljkovom, koji je sa svojim momcima uvek dolazio u pomoć.

O mnogobrojnim slikarima i piscima koji su ovde svraćali.

9.Sutradan idemo u Bukovče i Kobišnicu, vlaška sela u blizini Negotina. Firul mi otvara dom Adama Puslojića u kojem stanuju slike i murali.

“Ova su sela”, priča mi Firul, “bila poznata po trubačima. Kad su trubači svirali, Bugari sa one strane Timoka su igrali. Pre rata radikali su imali svoj a demokrate svoj orkestar. I bile su dve igranke. Nisu se mešali dok se ne napiju. Prvo se svirači nadmeću a onda se pobiju.” Bukovče i Kobišnica su sela koja su se spojila. Imaju zajedničku crkvu, jednu od najlepših u Krajini. Najdan Furtnić dao je za crkvu sto hiljada evra. Ali ostali su starci. Deca rođena po belom svetu neće više ovamo. Ovde je do pre pet godina radilo petnaest kafana a sad jedva da mogu dve. Kuće su ogromne i ne smem ni da pokušam da izračunam koliko je miliona evra uloženo u nekretnine samo u ova dva sela.

U centru, izmeću dva sela podiže se park i česma posvećena hajduku Nikoli Abrašu koji je nastavio da hajdukuje i dalje, posle smrti Hajduk Veljkove.

Onda idemo u Radujevce, nekad dunavsku čuvenu luku. Ne zna se koja je kuća od koje lepša. Sada uzimaju arhitekte kad kuće grade. A sve je pusto.

Šetamo Dunavskom ulicom i ne mogu da verujem da u ovakvom mestu žive samo babe i starci. Sve je otišlo preko.

Pitam Firula za priču o propalom bogoslovu koji je krenuo u pravljenje rumunske crkve.

A Firul, ili kako on za sebe kaže, Vlah Xo, počinje da besni.

“Treba da vidiš spomenike Vlasima koji su poginuli u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Vlasi su od Kosovskog boja branili Srbiju. Vojvoda Mirče je bio na Kosovu. Šta je bila timočka divizija! Šta nas briga za jednog popa! Nećemo dozvoliti da CIA zavađa Srbe i Vlahe. Ne postoje golgote srpske kroz koje Vlasi nisu prošli. Ovde su primljeni Crnogorci u Petrovom Selu, ovde su primljeni Srbi sa Kosova. Hajduk Veljko se nije sa Šumadincima borio protiv Turaka, nego sa Vlasima. Napiši: 'Tako poručuje pukovnik iz timočke divizije, Vlah Xo.'

10.U autobusu ispred mene dve gospođe stežu u rukama flaše sa osvećenom vodicom. Potegle su iz daleka. Čista izvorska voda kojoj se pevaju đesknčeće skida svako prokletstvo. Đesknčeće su bajalice koje se pevaju vodi. Ne smeju se zapisivati. Moraju se zapamtiti.

Bile su kod baba Ginke koja inače živi u Beču. Kod koje iz cele Evrope dolaze sa cisternama, kažu, da im sveti vodicu. Sad je u poseti svojima u Negotinu. Kunu su da su videle. Prizivala je kišu. Kiša je padala samo na nju. Svi drugi ostali su suvi.

11.Tražim da me upoznaju sa nekim uspešnim poslovnim čovekom kome ovde dobro ide. Dolazi Qubiša Đorđević iz Samarinovca.

“Počeo sam čim je Ante Marković dozvolio, sa jednim radnikom. Sad ih imam sedamdeset. Moji roditelji su radili trideset godina u inostranstvu i uložili smo sve. U Boga verujem. Pre nego što krenem u posao, kao bogat čovek konsultujem se sa Bogom. I onda veliki rad. Bez božjeg blagoslova nema ništa.

Vidim ovde budućnost u turizmu, u poljoprivredi, pokretanju 'Prahova'. Luku treba da oživimo. Da su kontrolisali društvene firme kao što nas privatnike kontrolišu, nijedna ne bi propala. Ne znam zašto se odlaže puštanje prelaza na Đerdapu dva. Prodajem opekarske proizvode u Rumuniji i moram sto dvadeset kilometara da zaobilazim. Ako ne bude birokratskih zavrzlama, namera mi je da dovedem gasovod u Krajinu.