Naša Afrika

Pre četiri godine,u sirotinjskom predgrađu Kejptauna koje se zove Kajalića, britanski pozorišni reditelj Mark Dornford-Mej i dirigent Čarls Hazlvud osnovali su teatar pod novim, velikim krovom, zdanje u kome se našlo četrdesetak umetnika raznih profila, a izabranih među hiljadama onih koji su došli na audiciju. Jedna od prvih premijera bila je “Karmen”, najslavnija opera Žorža Bizea iz 19. veka, u Kajalići izvedena na lokalnom jeziku DŽhosa. Bila je to jedna sasvim adaptirana, moderna postavka s kojom je teatar najpre gostovao u Londonu, potom i širom sveta, svuda praćen ovacijama. I veliki uspeh im je dao krila... da snime film, debitantski film za sve njih skupa, kome su dali ime – “Karmen u Kajalići”.

Taj je film bio sada, na 55.berlinskom festivalu, istinska prekretnica. Omiljena opera, sjajno ekranizovana,a usred niza teških, mračnih filmova.

Kakav predah!

“Karmen u Kajalići” događa se danas, na uskim uličicama i u kartonskim kućicama, ali sa sve motociklima i mobilnim telefonima, a Karmen je, poprilična debeljuca, naravno u džinsu. Uz brzu, živu i maštovitu koreografiju i briljantne glasovne mogućnosti svih, a pre svega mlade Pauline Malefan u naslovnoj ulozi. I tako je taj film posle mnogo godina, četvrt veka , u stvari, vratio Južnu Afriku na Berlinski festival, pri tom na velika vrata, pravo u kompeticiju.Čitava ekipa je došla, vedra, poletna i nasmejana, uverena da je umetnost nešto drugo i nešto veće od života...Jer, oni to najbolje znaju.

Tim filmom je, osim toga, ubedljivo potvrđena tvrdnja da Afrika jeste u fokusu ovogodišnjeg festivala, ma koliko se to u početku činilo neverovatnim, pa i paradnim, tipa – otkrivamo nove svetove,mi smo korak ispred.

I već uveliko glasoviti “Hotel Ruanda” definitivno se uklapa u tu priču. Iako je to tipičan holivudski film (velika, skupa produkcija),on verno evocira istiniti događaj: jedan hotelski menadžer je, spasavajući u prvi mah samo svoju porodicu, izbavio potom i hiljadu i dve stotine ljudi od sigurne smrti u užasnom građanskom ratu koji se dogodio u proleće 1990. godine u Ruandi. Krv je tada i doslovno lila ulicima glavnog grada Kigali a nikoga, baš nikoga sa strane, nije bilo da se umeša i pomogne. Onaj moćni svet, koji se za sve pita, zatvorio je ladno oči pred tim “masovnim genocidom”, ali tako što je taj isti moćni svet, koji se za sve pita, prethodno nahuškao jedno pleme na drugo. Pa su ih pustili da se kolju...Posle su, znamo, upravo zbog Ruande osnovali Međunarodni sud pravde u Hagu. Onaj koji je i Balkan kasnije ščepao, pa ne ispušta.

Reditelj “Hotela Ruanda” Teri DŽordž, inače Irac, rekao je u Berlinu da je tri godine radio na pripremama tog filma, uveren da “ima priču koja mora biti ispričana”. Zato što, pre svega, ona vraća nadu – istinitošću svojom – da ljudskost nije samo puka reč i da humanost, požrtvovanje ... ipak postoje u ovom ciničnom, nemilosrdnom svetu. Film je prikazan na glavnom programu, ali van konkurencije, više kao odlično upakovan humanitarni poklon. “Hotel Ruanda” ima tri nominacije za “Oskara”: za najbolji scenario (Teri DŽordž i Kir Pirson), najbolju mušku glavnu ulogu (Don Čedl), najbolju sporednu žensku ulogu (Sofi Okonedo). Svi su došli u Berlin i bili burno pozdravljeni, posebno simpatični Don Čedl čije lice ionako isijava suštu dobrotu. Baš je (bio) savršen izbor za glavnu ulogu u filmu, u kome igraju takođe, važno je istaći, Nik Nolti i Žoakin Feniks.

Ali, ali, ima još Afrike na 55.berlinskom filmskom festivalu.

Ona je tu kao ogromni izbeglički kamp u Sudanu u filmu “Živi i postani” Radua Miheleanua ili, recimo, opasno lepi pejzaž u ispraznom avanturističkom epu “Kao čovek čoveku” Režisa Vernijea kojim je,bdž the njadž,svečano otvoren festival.

Međutim, Afrika je još jednom tu kao prostor masakra u Ruandi!

Reč je o filmu “Ponekad u aprilu” reditelja Raula Peka s tim što se sada razmatraju posledice, na delu je suočavanje s prošlošću, dva brata iz plemena Huti godine 2003. pokajnički preispituju šta se činilo manjinskom Tutsi plemenu, jedan je odgovarao pred Tribunalom, čeka ga Ševeningen. Tako otprilike piše u katalogu festivala – “Ponekad u aprilu” biće tek prikazan, i to u kompeticiji, a igraju Idris Elba, Debra Vinger, Pamela Nomvete. I ma kakav da bude, pa i odličan, taj film uverljivo dokazuje da se, eto, Hag uvukao i u kinematografiju, da je odmah dospeo i na jedan ugledni festival, da nema kraja tom ispiranju mozga. Pa je samo pitanje vremena kada će Srbi odmeniti Hute...Dok mi u međuvremenu volimo anđele.

Inače, u ledenom ali živahnom Berlinu ima i to novo da je izvrsno primljen omnibus film “Izgubljeno-nađeno” koji potpisuje grupa mladih autora, među njima i Stefan Arsenijević, a prikazan je u okviru “Foruma”, da festivalu prisustvuje desetak beogradskih studenata montaže i režije u okviru “Kampa za talentovane” a lekcije im daju Valter Sales, Katrin Breja, Stiven Frirs... Da Katrin Denev sigurno stiže na Fest, lično mi je potvrdila.

Ima novo i to da su novinari u svojim pres-boksevima, još na samom početku festivala, našli u gomili papira – “Gej vodič kroz grad”. Sa sličicama u boji, adresama...

Neophodna informacija? Bogami da znate. Ovo je veliki, slobodni citdž.