Manje od čoveka, više od mržnje

Uprkos napadu prostakluka, a sve praveći se da je zaboravio kako je tema bila zloupotreba književnosti u političke svrhe, Toholj je ipak rešio da prizna da sam “potpuno u pravu” da je “Miroslavu Toholju svejedno šta će biti sa svima nama i kako će živeti naša deca”. Dok demoni i sitni đavoli padaju u mračni ad, kako nam je to prikazao Milton, najviše se čude što nema dna. Dno najcrnjeg pakla je kada je čoveku obuzetom kužnim zadahom sopstvene nesreće, koji od smrada svoje duše hoće da napravi književni ideal, svejedno šta će biti sa svima nama i našom decom. To je dno i Toholj ga je dosegao.

Posle toga je skoro svejedno što Toholj sa neskrivenom nežnošću brine o Slobodanu i Miri, kako ih u napadu uzajamne demonske topline zove. Naravno, u njihovo doba mogao je da uzme ukradena kola i stušti se u Beograd, usput nekoga i zgazi, tamo proda hekler ili dva, valjda piscima koji takvu robu najviše uzimaju, ili otme makar stan, a dobro se nasmeje svima onima što stoje pred kordonom njegovih istomišljenika, ili danima šetaju i lupaju u lonce da makar malo osete kako uprkos takvoj sorti ljudi imaju neku budućnost.

Posle toga je skoro svejedno što je prestao da glumi jalijaški humor i samo sipa gorki jed. On možda stvarno ne razume da je sam sebi najveći razlog za očaj jer je olako izdao pisca Miroslava Toholja kojeg smo nekada voleli. Kada bi se taj nekadašnji Toholj vratio i zamenio ovo ružno stvorenje kojem nije stalo do budućnosti naše dece. Ovaj Toholj nije u stanju da prizna čak ni ono što je Toholj napisao, da prihvati da je Toholj izmislio lik nekog Jerkofa koji u romanu, gle slučajno, navodi reči Jerkova. I to ne jer mu se Jerkov vrzmao po glavi, nego zato što je baš tada Toholj, veliki ljubitelj američke kulture, navalio da studira američki sleng. Toholj, bivši ministar informisanja, tj. laganja, pošto je sada postao veliki ljubitelj hipika i alternativaca odmah se predomislio, pa se sada pravi nevešt kao da nije pretio svojim drugom Legijom, “zna čoveka”, i tvrdio da su građani Srbije koji nešto zucnu o njemu i njegovim drugarima na uslovnoj slobodi. Nije, kaže preplašeni hipik i drhturi jer sve njih, a naročito njega, Toholja, proganja, zamislite ko, ona takođe smrdljiva karikatura koja se zove Beba, to drugo lice istog jada koji smo morali da podnosimo. O onima koji traže da se hapsi i isporučuje u Hag opet ni reči, samo da je primio k znanju. To je takav heroj, Miroslav Toholj, junak impozantnog stomaka u kojem nipošto ne treba prepoznavati obrise i ostatke pečenog vola kojim je stručnjak za medije i propagandu proslavljao početak bombardovanja Srba u Bosni.

Nema više onog pisca Toholja, ostala je veština u rečima, ali nema duše. Nema čak ni mrvu književnog stida pa se pravi kao da su on i Andrić isto. Zapravo, u sredini je on, Toholj, sa jedne strane mu je Andrić, sa druge književnik Milorad Ulemek, kaže zna on čoveka, a ispred svih pisac Karadžić Radovan. Pri tome on, Toholj, i Andrić, puni mržnje. Ne, Toholj je pun mržnje, Andrić je upravo sve suprotno. Toholj je jadno zloupotrebio Andrićevo delo izvrćući smisao proze velikog pisca. Nema mržnje u Andrićevoj prozi, ni prema Mustafi Madžaru, ni prema konvertitu Omer-paši Latasu, da ne govorimo o Ćamilu ili Saida-hanumi, a naročito nema mržnje u liku Alihodže. Poslednji čuvar vezirove zadužbine na Drini najlepši je primer humanizma. Mržnje ima u Toholju, koji ne mrzi samo sve što je žalosno podveo pod svoj pojam Male Azije, nego mrzi i Srbe i njihovu decu. Jedino brine da se Radovan Karadžić ne ražalosti što njegovu knjigu Jerkov ne smatra boljom makar od Andrića, pa da ne daj bože prestane da piše. Kakav bi to bio gubitak za srpsku književnost! Nikakav, a Radovan Karadžić može da piše kao što svako sme da piše.

Stoji tako Toholj usred Beograda, grdi, mrzi i preti, a rukom gladi bradu i sve mu se čini da trebi iz nje zaostale snajperske hice. I žali što nema snajperski um pa da ućutka svakog ko slobodno misli i kome je stalo do srpske književnosti. Šta je srpska književnost kada je potrebna žalosna politička promocija.

Nema tu druge nego u samoću, u isposnicu, da se možda ponovo nađe makar malo ljudskosti ako je od duše išta ostalo. Bude li se ikad vratio onaj stari Toholj, i bude li napisao nešto da zaista vredi, pisac ovih redova će to kao književni kritičar pozdraviti, koliko god to nekome značilo ili ne. Ovaj Toholj kojem po sopstvenom priznanju nije stalo ni do nas ni do naše dece, taj Toholj je manje od čoveka i o tome se nema šta više govoriti.