U drugom krugu pakla

STALJINOV ODGOVOR: U Ministarstvu spoljnih poslova radila sam na mestu zamenika generalnog sekretara, potom kao zamenik načelnika novoformiranog sektora za Afriku i Aziju. Prvi akt tog odeljenja bio je priznavanje severnovijetnamske vlade i Ho Ši Mina, od strane FNRJ. Pozvala sam Francuze da im to saopštim. Sticajem okolnosti, ja sam odnela Titovo pismo Staljinu, marta 1948. U njemu je on zahtevao objašnjenje razloga zbog kojih se povlače ruski stručnjaci iz Jugoslavije.

Bili smo kod Velebita, Ivo Vejvoda i ja, rekao je: Jedan funkcioner Ministarstva treba sutra da putuje za Moskvu! – Zašto da ne, rekla sam, volela bih da vidim Moskvu, ali nemam pasoš!; – Maršalat će to srediti, budi spremna da ujutro kreneš! Mitar Bakić, Titov sekretar, bio je teško bolestan, i pozvao me je pre puta. Kaže: – Molim te, raspitaj se zašto me Rusi ne pozivaju na lečenje! Odnesem Vladu to pismo, kaže: Treba da sačekaš njihov odgovor! Nedelju dana šetala sam po Moskvi, išla u muzeje, gledala predstave. Razgovaram s Vladom, pitam: Mitra Bakića interesuje zašto ga ne pozivaju da dođe na lečenje. Vlado kaže: Znaš, nije kod Rusa sve tako jednostavno... Stekla sam utisak da u našim odnosima s Rusima nešto nije u redu. Vraćam se u Beograd, donosim Staljinov odgovor u Ministarstvo, i idem da se vidim s Mitrom. Kažem: Razgovarala sam s Vladom, on čini šta može, ali ... Slušaj Mitre, ti si veoma bolestan, odmah idi da se lečiš! Nemoj čekati na Ruse jer u našim odnosima nešto nije u redu! Mitar me zaprepašćeno gleda, kaže: Pa, valjda nije baš tako! Reći tako nešto za Ruse, bilo je vrhunska jeres. Svi smo se kleli u njih, i Staljina. Idem kući i mislim: Baš sam budala, ko me tuče po ušima da to pričam. Pokazalo se da je moja procena bila tačna: u pismu, između ostalih, Staljin napada i mog muža Vojislava Srzentića; bio je Kidričev zamenik u Privrednom savetu. Apostrofiran je kao rukovodilac koji nije hteo da da podatke njihovom ambasadoru. Kasnije, kad su me mučili u zatvoru, to im je bio argument: Naravno, Staljin je napao tvog muža da bi ga pokrio, jer je njihov čovek!

HAPŠENJE: Imali smo stan u zgradi Narodne banke na Terazijama, ali nam je Ministarstvo pomorstva uzelo taj stan, dali su nam vilu na Dedinju. Voji se to nije dopalo, tamo se nismo dobro osećali. Menjao je vilu s jednim generalom, za njegov stan u General Ždanovoj ulici. Imali smo i privilegiju da se snabdevamo u diplomatskom magacinu; znam da ljudi žive jadno, otvoreno sam rekla da se nisam borila za svoju bogatu trpezu! Zašto se to što se ima pravednije ne raspodeli!? Drugo; smatrala sam da nije u redu da mi nipodaštavajuće govorimo o Rusima. U “Ježu” se pojavila karikatura ruskog vojnika, iskićenog ručnim satovima. Pa, taj vojnik je ostavio kosti ovde – Beograd je oslobođen zahvaljujući Rusima! Onda se u “Borbi” pojavila serija članaka, sa najgorom vrstom uvreda za Ruse. Slušajte, mi smo vaspitavani na njihovom socijalizmu. Nikad niko reč nije rekao o Staljinovim zločinima. Naprotiv, u zvezde su ga kovali rukovodioci, do neukusa. – Treba da budemo srećni što živimo pod istim suncem, Staljin i mi! Mislila sam da se treba sporazumeti s Rusima, u dijalogu rešiti probleme.

Ne, ja nisam bila za Rezoluciju IB! Smatrala sam da nisu istinite njihove optužbe, da preteruju; verovala sam našem rukovodstvu i želela da razgovaraju s Rusima. Ali, zabolelo me je i uplašilo naglo i masovno hapšenje ljudi, uglavnom onih koji su se borili u ratu. U meni je počelo da tinja veliko nezadovoljstvo: ne slažem se s Rusima, ali ni sa ovim što se radi kod nas! Znala sam da ću ići u zatvor, ako to javno kažem. Naravno, oni su saznali šta mislim: kod nas je stanovao mladić iz kumovske porodice, on je radio ono što su od njega tražili. Prenosio je šta se u kući govori. Špijunirala nas je i žena koja je radila u kući.

Uzela sam neplaćeno odsustvo da bih bila pored svekra koji se teško razboleo. Kad sam shvatila da će umreti, pozvala sam muža i njegovog brata da se oproste s ocem. Uhapsili su ih na aerodromu. Sekretar komiteta iz Bara poslao mi je pismo: Izvini što šaljem ova kola (svi Ulcinjani su znali da džip služi za hapšenja), ali Nikola Đakonović, ministar trgovine u tadašnjoj vladi Crne Gore, traži da smesta dođeš na Cetinje! – Zovem ga: Pobogu, kako da ostavim čoveka na samrti!? – Rečeno je da odmah dođeš! Sumnjala sam da će me uhapsiti, tako je i bilo. Odveli su me na Cetinje, pa u Podgoricu, i avionom za Beograd. Verujte, uopšte se nisam uplašila hapšenja; moja briga samo je bio stari koga sam ostavila na samrti. Noćima sam sanjala kako me traži. Gde je Dragica? Gde je? Smirila sam se kad sam saznala da je umro.

PRESUDA: Na prvi razgovor sa mnom došao je Ćećo Stefanović, ministar unutrašnjih poslova. Poznavali smo se, rekao je: Dragice, nemoj da dozvoliš da ideš kod drugih, meni kaži šta imaš! Pomislila sam: Dakle, treba da ti kažem šta mislim! E, neću! Rekla sam: Pobogu, šta da ti kažem, ništa nisam učinila da bih bila hapšena i zatvarana. Odgovorio je: Stvarno mi je žao Dragice, ali veoma loše ćeš proći! Tako je i bilo.

Odveli su me kod islednika. Odmah se zapisničar junački zaleteo, udario mi je šamarčinu, prostrla sam se po podu. Shvatila sam da sam došla u pakao, i da ću teško izaći. Nikakvih saznanja nisam imala o suprugu. Oboje smo uhapšeni 31. maja, prvi put videla sam ga na suđenju u januaru ‘52. Bio je potpuno izmenjen, vidno je smršao. Uspeo je da mi kaže da mu je brat Nikola umro u zatvoru. Naravno, preterali su u mučenju. To me je užasno pogodilo, bio je potpukovnik, izuzetno dobar čovek. Ostala je žena s detetom. Kako sam bila u samici, mnogo sam plakala. Stalno mi je u glavi bio Šopenov “Posmrtni marš“. I kasnije kad bih ga čula, plakala sam za Nikolom.

Uručili su mi optužnicu i tražili da odredim svog advokata. – To je vaša stvar, meni on ne treba! Predsednik Okružnog suda, neki Hadžipopović, dao je odbranu Prvoslavu Vasiljeviću. Kad sam izašla iz zatvora, pričao mi je da su mu dali slučaj jer im je bio sumnjiv. Rekao je: U redu, prihvatam slučaj ali da znate da je neću braniti formalno! – Naravno, pa mi to i hoćemo! Na suđenju je rekao: Dragica nema nikakvo krivično delo, zašto da bude osuđena; To što ona misli, ne podleže krivičnom gonjenju! Odmah je imao velike probleme: U CK je formirana komisija po zahtevu tužioca Hadžipopovića, da ispita Prvoslava. Rekao im je: Ja sam branio istinu. Ako mislite da sam zbog toga pogrešio, kaznite me! U redu je, ti si branio istinu... Bili su besni na mene, kaže. Posle ovog slučaja otišao je u advokate.

Ma, slušajte, bila sam svesna da je to ludilo. Da je naredba došla odozgo: osudite ih na toliko i toliko – gotovo! Trebalo je isterati da je Vojo špijun NKVD-a. A on je bio izuzetno čestit čovek, etičan. Ma, slušajte, znala sam kako diše, a da ne znam da je špijun – ‘ajte, molim vas! Bili smo potpuno otvoreni jedno prema drugom, znala sam njegov svaki korak. Uverena sam da su mu Slovenci smestili: s Kardeljem se svađao oko Unrine pomoći, mnogo takvih vozova završilo je u Sloveniji. Drugo: u Privrednom savetu Kidrič je pravio sedmogodišnji plan sa šumskim materijalom. Krvavo su to platile bosanske šume, sekli su ih bez milosti. Zato su slovenačke šume ostale netaknute, veliki deo njih bio je u privatnom vlasništvu.

Jeste bio šok: Vojo je osuđen na 15 godina robije, ja na 10. Ali, nije me to ubilo. Mislila sam: vreme će razjasniti nesporazum!

SVE MOJE ROBIJE: U Glavnjaču su doveli žene koje su revidirale na Golom otoku. One su nas tukle. Glavna među njima prezivala se Marijan, spasavala me je. One me tuku, tuku, ona, kao, skine kaiš, udari me jedanput i vikne: Sedi, tamo!, prekine batinanje. Tako nisam doživela da stojim celu noć na jednoj nozi, sa rukama uvis, kao što je to, recimo, činjeno sa Nadom Plavev.

Prebacili su me u zatvor u Belu Crkvu; to je najveseliji deo priče jer su tamo bile žene metlom pokupljene na ulici. Milka Žicina i ja smo imale najveće kazne, i one su se sa poštovanjem odnosile prema nama. Nisu dozvoljavale, recimo, da izbacujemo kiblu. Ej, bre, to su vrhunske kriminalke: osam i deset godina robije! Dolazi upravnik zatvora, viče: Ovde nema privilegovanih, sve moraju da rade! Milkin muž poslao nam je “Dobrog vojnika Švejka”, mi iz K und K monarhije poznajemo te stvari; knjiga me je osvežila, ali i taj ambijent, čudo u kome sam se obrela. Kad je presuda postala izvršna, prebacili su me u zatvor u Požarevcu. Tamo je bilo političkih zatvorenica, i normalan zatvorski režim. Odjednom, stiže naredba da se pakujemo, nas šest političkih osuđenica. Uveče nas potrpaju u kamion i odvezu na Topčidersku stanicu. U mraku čujemo kako zvekeću lisice, mi ih nismo imale, znači doveli su i muškarce. Ubacuju nas u teretne vagone, započinje dugo putovanje, preko Sarajeva. Nema NJC-a, nema ničeg – užas jedan, da umreš. Sudski kažnjeni, uglavnom vojna lica, vođeni su u Bileću, a žene u KP dom Stolac, koji je bio pod komandom Bileće. Administrativno kažnjeni slati su na Goli otok.

Istovarili su nas u Bileću, strpali u kamion i pokrili ceradom. – Dole glave! Na karoseriji kamiona stoje dvojica s puškomitraljezima, naspram šest žena. Stigli smo u KP dom Stolac, dočekuje nas upravnik, lepo obučen, gospodin. Pokazuje: Stavite tu torbe! I vidimo špalir žena, svečani doček. Nastaje vika, galama, pljuvanje, batinanje – Udri bandu!!! Izdajnici...! Izobličena, deformisana lica, krvave beonjače, raščupane kose... Da li su dovedene iz ludnice, ili su ih napili pa su pobesnele?! Bacili su nas u prostoriju s kamenim pločama, ne mogu da se osvestim. I umesto očaja, mene uhvati grč smeha.

U SREDIŠTU PAKLA: Odmah su započeli torturu pred nama. Najpre smo bile u izolaciji, odakle su Milku i mene doveli u paviljon na kome je stajala parola VRAĆAMO SE PARTIJI. Stavili su mi krunu od trnja, lišća i kopriva, navukli su mi pocepane patike bez prstiju, na kojima je bilo napisano Made in SSSR, i lentu KRALJICA INFORMBIROVSKOG BALA. Sad mi je to smešno, tada je bilo strašno. Da bi nas ponizili, jedemo na podu, samo jednom drvenom kašikom. Čekamo da jedna završi, da bi druga jela. Takođe, spavamo na podu, s jednim ćebetom. Bude nas na svaki sat. U početku smo naučile da spavamo stojeći, onda su se dosetili: svaka je dobila kamen, pa diži i spuštaj.

Na Šestom kongresu partije u Zagrebu Tito je rekao da u Partiji ima ljudi zavrbovanih od NKVD-a. Imenovao je generala Arsu Jovanovića i Voju Srzentića. Dakle, Vojo je enkavedeovac – Tito je rekao na kongresu! Pitaju me aktivistkinje: Šta sad kažeš? – Kažem da ne verujem u to! Odmah otrče tamo gde treba, referišu i vrate se vičući: – Dragica da stoji pet noći, jer je rekla da Tito laže! Eto, tako je počela moja kalvarija. Tortura je pojačana, trebalo je da priznam da je Vojo enkavedeovac. – Nisi sve rekla, šta imaš da kažeš?! Došao je nepoznati čovek, da razgovara sa mnom. Rekao je: Vojo je teško bolestan, noga mu se suši, a njegovo lečenje zavisi od tebe! Kaži šta imaš, u suprotnom Vojo će umreti! Treba da optužim muža, da bi ga lečili! Naravno, bila sam u šoku, jecala sam. Kako mogu da mu prišijem nešto što ne postoji! Čim je došao u Bileću, slomili mu kuk, bio je u gipsu. Tek 54. sve osuđenike prebacili su na Goli otok.

Svako ko je bio tamo, mogao te je batinati. Ako pogledam aktivistkinju, ima pravo da me tuče. Ali, strašnije je psihičko mučenje. Recimo, jedanput nedeljno se kupamo, a radiš težak fizički posao, nosiš kamen (na dlanovima nisam imala kožu, sve je bilo u ranama), čovek se raduje subotnjem kupanju, da se malo očisti od znoja i čuda. Mislite da su mi to zadovoljstvo da budem čista dopuštali? Ne, posle kupanja odvedu me na neki tavan, da čistim i da se uprljam. A, onda, kažu: Mi volimo kad gospođe rade! Postojala je bioskopska sala u delu zatvora s kriminalkama. Naše žene išle su tamo, ne i ja. Za ta dva sata moram da čistim i ribam radionicu, jer ja sam van normi! Sve žene ručaju, ne i ja; ono što ostane, daju mi ili ne, nije važno. Jednom je dotrčala aktivistkinja, viče: Brzo u paviljon, traže tebe! Onako, sva jadna, dođem i vidim Safeta Filipovića, dobro sam ga poznavala od pre rata. Sad je bio ministar unutrašnjih poslova BiH, došao je da obiđe KP dom. Kaže: Ej, Dragice, pa gdje se to nađosmo?! Nažalost, ovde!, kažem. A, on će: Znamo mi, znamo! Ne bi ti bila ovdje, tebe je Vojo ovde doveo! – Ne, nije Vojo, kažem, vi ste me doveli! – Dragice, gledaj, popravi se, pomogni drugovima!: Da pomognem, čime; – Kaži da je Vojo špijun! – Ali, on to nije!

Mislila sam da ću poludeti. Znate, bio je to pakao u kome je postojao drugi krug, to je bojkot. A ja sam dve godine bila pod režimom bojkota. Ta atmosfera u kojoj sam živela dve godine, to se ne može opisati – to je užas! Stalno sam se pitala: mogu li izdržati još ovaj dan, ovo popodne, mogu li ovu noć...? Mogu, mogu, i to se produžavalo. A šta da vam kažem, postojao je izlaz: jedna baraka imala je oštre ivice od tesanog kamena. Mislila sam: zaleteću se i udariti o tu ivicu, glava će puknuti, i gotovo! Pa, ne mogu mi ništa!

NEPRIJATELJ: Nisam imala pravo da govorim ni sa kim. Imala sam dežurnu pored sebe, ona me prati. Ako treba da idem u NJC, moram da je pitam. Strašno je to šta teror može da napravi od ljudi. Da se pretvore, ne u zver, nego u monstrume. A treba izdržati to da ne postanete njihov instrument, njihova krpa – ja to sebi nisam dozvolila. Nisam dozvolila da izgubim ljudski lik, da učinim nešto što je preko moje savesti, što je nečasno. Zato sam teško prošla, ali zato danas mogu svakog pogledati u oči.

Neke žene su do te mere deformisale svoju ličnost da su postale batinaši, zločinci. One su komandovale torturom. Naravno, nisu sve postale zlikovci; ali, ako ne radiš ono što se traži od tebe, ideš pod bojkot! Možda bi neka da radije ja nju udarim, nego ona mene. Ali, ona to mora da radi. Jedna žena je umrla u istražnom zatvoru, bila je bolesna, a bila je pod torturom, batinali su je. Niko nije smeo da joj priđe, da komunicira jer će rizikovati da bude stavljen pod bojkot.

Jednom sam imala menstruaciju, veliko krvarenje, a trebalo je da nosim kamen, gradio se komitet u Stolcu. Jedna, koja je radila u ambulanti, student medicine, Ličanka, bila je dobar čovek i dala mi je dosta pamuka, da ne prokrvarim. Noseći taj kamen, meni se binda pomerila, bojala sam se da će ispasti, pa sam aktivistkinji koja me pratila, rekla da moram negde da se sklonim, da namestim bindu. Užasno je počela da me psuje: – Đubre, smrade, gadiš nam vazduh! – Ako sam takva, pa ne treba da živim!, kažem, takvu treba ubiti! – Je li, ti to kažeš da smo fašisti, da ubijamo ljude – to hoćeš da kažeš! Kad smo se vratile u paviljon, otrčala je komandantu. Kaže: Ona je rekla da smo fašisti, da ubijamo ljude! Za kaznu stojim celu noć.

Jednom je došao jedan od tih komandanata u Bileći da sa mnom razgovara. Pitao je: Kad ti misliš da se popraviš? – Ako vi mislite da ću se popraviti, rekla sam, kao ove koje su revidirale i postale vaš instrument za vađenje očiju, ja to nikad neću! Pa, kako živiš tu? Rekla sam: Gore od psa, njega bar nekad pomiluju. Kaže: Pa, ti misliš da mi tražimo da se tako radi s tobom? – Ne znam da li to iko traži, samo znam da vi znate šta se ovde događa! – Pa, znaš, one mrze neprijatelja, a tebe smatraju takvom! Bez ustručavanja, rekla sam mu sve što mislim. – Pa, mi ne streljamo, kaže, a Rusi su to činili! – Ja ne znam šta su Rusi radili, ako dobro znam šta vi radite! Kasnije smo se slučajno sreli, kad je bio ministar unutrašnjih poslova u Crnoj Gori. Tako je pred svima hvalio moju ličnost da mi je bilo neugodno.

BITI IBEOVAC: Od udaraca sam izgubila čulo mirisa. 'Ajde, dobro je da sam živa. Smanjili su mi kaznu na osam godina i pustili me, novembra 1955. Došla sam u Beograd, na ulicu, u naš stan uselili su se udbaši. Sad treba da dobijem dozvolu da idem kod mojih u Istru, jer sam uslovno puštena i svakodnevno treba da se javljam u Udbu. Onda sam, 25. decembra išla u prvu posetu Voju, na Goli otok. Sa paketom u ruci idem na brod, rano jutro u Rijeci, nikog na ulici. Odjednom, pojavljuje se starija žena, pita me: Kuda idete? – Na brod! – Znam, znam, zemlja im kosti izbacila, šta tamo rade s ljudima! Mislim: ženo pusti me molim te, dosta mi je svega, bojim se! Još će da me uhapse.

Ne, nismo plakali Vojo i ja kad smo se videli. Noga mu je bila skraćena za četiri centimetra. U to vreme nije više bilo onog okrutnog terora nad zatvorenicima. Radio je u kancelariji: Udba je tamo imala preduzeće “Velebit” – izvozili su kamen i ploče. Sedam kilometara hodnika u SIV-u obloženo je tim pločama. Iživljavali su se arhitekti, tražili su kamen samo u određenoj boji.

Došla sam kod mojih. Bili su veoma siromašni, ali pažljivi prema meni, poštovali su me. Brat je radio kao automehaničar, a imao je četvoro školske dece i još ženu i majku u kući. Samo da se još i ja natovarim. Moj školski drug bio je upravnik poljoprivredne stanice u Bujama, predložio je:Konkuriši za mesto administrativnog službenika, kolektiv je mali, prihvatiće te! Spasio me je, mogla sam da dam nešto mojima, živeli su na ivici gladi, i da jednom mesečno Voju odnesem paket. Međutim, mog druga su pozvali u komitet, pa u Udbu, tražili su da me otpusti. Rekao je: Pobogu, ljudi, ona je nosilac Spomenice, građanin je ove zemlje, zar nema pravo da zarađuje hleb?! Rekli su: Neka ide da kopa! Bilo mi je žao da ga maltretiraju, dala sam otkaz.

Voja su pustili novembra ,56, otišli smo u Ulcinj gde je imao porodičnu kuću. U njoj smo zatekli pet novouseljenih porodica i meteorološku stanicu. Od opštine smo tražili da nam oslobode kuću. Pa su nam vratili jednu sobu... Ostala je meteorološka stanica, još neko vreme. Kuću je trebalo urediti, da se može živeti. Naradila sam se, kao crnac. Nekako smo se snalazili: nabavili smo stare, gvozdene krevete, počeli ih izdavati u sezoni. Kasnije smo dobili neke bedne penzije. Počeli smo da živimo, ali bez slobode. Stalno smo bili praćeni, stalno pod prismotrom. Odemo kod mojih, odmah se raspituju: Koga imate u kući? Smesta da se vrate odakle su došli, moraju napustiti Istru! Pozdravim se s mojima, oni u šoku, očekuju da nas uhapse. U kupeu voza za Beograd sedi čovek, prati nas. Ni ne kriju šta rade. Idem kod Ćeća, kažem: Jesmo li mi slobodni građani?! – Mi s tim nemamo ništa, verujte! – Pa, ko ima? – Udba s Briona!

Nije čudo što su ljudi bežali od nas. Recimo, Koča Popović bio je naš venčani kum; jednom smo se sreli u Narodnom pozorištu, njegova Lepa klimnula je glavom, on nije imao snage da priđe i pozdravi se. Takođe i Čedo Minderović, književnik; prodala sam deo porodičnog nakita i dala mu novac da plati stanarinu – sreli smo se na Terazijama, nije me pogledao. I mnogi drugi bežali su kad me vide, ponašali se kao da sam prazan prostor. Bila sam potpuno oguglala na takva razočarenja. Jedino Tempo to nije dozvoljavao sebi: kad god bismo se sreli, srdačno se pozdravljao, ponašao se čovečno. Doduše, i Blažo Jovanović nam je pomogao, kad su hteli da nam nacionalizuju kuću. Vojo je imao dve kuće u Ulcinju, 1954. eksproprisali su mu očevu kuću od 900 kvadrata, sa baštom, u centru grada. Dinar nismo dobili. Hteli su to da urade i sa drugom kućom, odlučili smo da se Blažu obratimo za pomoć. LJudski nas je primio, pozvao je predsednika opštine i rekao: Skinite to s dnevnog reda, zajednica nije zainteresovana da se nacionalizuje imovina Srzentića!

VERA I NADA: Taj zločin koji su napravili s nama, za reč kritike, to je neoprostivo. Ne mrzim Tita, iako njega smatram glavnim krivcem za stradanje koje smo mi ibeovci doživeli. Mislim da je Goli otok bio njegova ideja. Dedijer je napisao: da je Ranković odveo Dobricu Ćosića kod Kardelja. Bio je prisutan i Gošnjak. Kad je Dobrica počeo da priča šta je video na Golom otoku, Kardelj je ljutito rekao: Znao sam da će tamo napraviti pizdarije! – Pa, dobro Edo, što se ljutiš, rekao je Gošnjak, to je bila tvoja ideja! Ali, da je Tito sve znao, u to ne sumnjam. Godine 1948. pozvao je Sava Joksimovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Crne Gore, i pred Androm Mugošom i Blažom Jovanovićem, rekao: Ti samo meni odgovaraš, pa neka sa suvim ide i zeleno! I u Crnoj Gori je nastao haos.

Na robiji sam imala užasnu bol pri pomisli na toliko mladih, divnih ljudi koji su dali svoje živote verujući da će socijalizam biti nešto najplemenitije što je čovečanstvo iznedrilo. To najplemenitije pretvorilo se u golootočki užas. Jednom je moj drug rekao: E, Dragice, pa cela istorija čovečanstva je grobnica istine i pravde! Eto, borila sam se za humano i plemenito društvo, za svet pravde – nisam to doživela. Žao mi je zbog toga, kao da mi je ceo život otišao u prazno. Ja i danas verujem da na ovoj planeti ljudi ne treba da umiru od gladi, da društvena bogatstva treba da budu pravedno raspodeljena. Nažalost, svest o opštem dobru je krhka; ljudi su često sebični, njihov egoizam ume da bude strašan. Možda je rešenje u prosvećenosti ljudi. Ja neću doživeti pravedno društvo, ali verujem u njegovu neminovnost. Postojaće, kad-tad.

(Kraj)