Pretnja sa Perseja

Dolijao je i Ištvan Kočiš (46) surovi mačkoubica iz Novog Bečeja. Malo je falilo da završi i na Haškom sudu za zversko mučenje i ubistvo komšijske mačke. Ali, sud u Zrenjaninu bio je brži, odrapiće Ištvanu, možda, i šest meseci robije! Valjda zato što je mačor Garfild stigao u Beograd, pa da nas ne opanjkava posle u Londonu da smo i mačkogenocidni. Šta, žao vam Ištvana? A što je vezanu mačku danima na krovu svoje kuće mučio, što ju je danima obešenu o plinsku cev držao i njenim mjaukanjem celi komšiluk izludeo!? Da je to mojoj Crnoj uradio sam bi sebe Ištvan u crno zavio, lično bi mu presudio! Jer, vidite li, Srbi moji, da i danas, od Vašingtona do Libana važi ono

Mojsijevo: oko za oko, zub za zub. Ceo svet se po Mojsijevom zakonu osvete upravlja, a ti praštaj, moj Srbine, praštaj sve dok ne nestaneš sa lica Zemlje.

Kažem vam: ne sme biti milosti za mačkoubice. Ko danas ubija mačku sutra će tebe, moj brale! Setite se, sve je to opisao Aleksandar Tišma u “Upotrebi čoveka”. I, sve se nadam da Ištvana robije neće spasiti čak ni to što će možda Kasa prići Koštunici.

Dobro, Ištvana smo spakovali, ali šta ćemo sa kišom meteora nad Srbijom! A trajaće, brale, ej tamo, do 24. avgusta! Uh, nisam živ, dok ne dođe Velika Gospojina! Mada, najkritičnije je, kažu, bilo na noć između 12. i 13. avgusta kada je Nemeček na RTS davao “Hrabro srce”. Gledo sam ga triput, a gledao bih još trideset i tri puta kako se naši Škoti biju za slobodu protiv mrskih Engleza koji me mnogo podsećaju na – Ištvana.

Ali, gde da gledaš “Hrabro srce” kada ti iznad glave fijuču meteori iz sazvežđa Persej. I, čim Nemeček preseče “Hrabro srce”, sa Meridijan bankom i Kraljevićem Markom, a ja, jadan, trk na terasu, zevaj u nebo. Zajeban osećaj, bajo moj! Znaš da perseidi lete iznad tebe, a ne vidiš ih od pune mesečine i štrokavog beogradskog vazduha. Gadno je kad znaš, moj Srbine, da svakog časa neki meteor može da se izdvoji iz jata persejskog i da zvekne u Beograd, u Srbijicu napaćenu. Malo li je što nas je zveketao “Milosrdni anđeo”? Nisu se, valjda, Srbi zamerili i celom sazvežđu Perseja?

Nego svrši se “Hrabro srce” negde oko ponoći; Englezi muče Vilijamsa Volsa kao Ištvan mačku. A Vols, dok ga čereče, urla: ”Sloboda, sloboda....”

Onda odem na terasu da stražarim, da čuvam Srbe od persejskih meteora, Engleza i svih drugih pratećih opasnosti. Sedim u ligenštulu, pijem Jovino vino slankamensko. Zveram u nebo kao Empedokle koji je tako i upao u bunar.

Kad, tiruli, tiruli. Javljaju mi iz londonskog Čelzija da Sanda Rašković-Ivić na BBS govori o “mogućoj podeli Kosova”!? Ah, Sanda, draga Sanda, nisi smela to da kažeš sve i da te Voja na to nagovorio, iz “diplomatskih razloga”.

U taj čas, sevne jedan meteor iznad FK “Obilića” i padne tamo iza CZ-a. Možda je na

Kosovo tresnuo i, po Sandinom receptu, podelio ga. Šamaram daljincem kanale i odahnem; niko ne pominje meteore na Kosovu...

O, Gospode, neće valjda da se stropoštaju na nas kao onda kada su izbušili Đerdap, pa nam oteče Panonsko more, a na kopnu su besneli šumski požari, i od hiperborskih šuma ostade samo Deliblatska peščara i, u znak sećanja, Veliki i Mali Požarevac! I sve je to Milić od Mačve naslikao, samo mu niko nije verovao! Wegovi leteći balvani i upaljena crvena neba.

Dežuram tako u gluvo doba noći na terasi, ali dežura i mesečina. Blešti, kamuflira meteore, i, isćoravih se škiljeći u nebo. A hoću da vidim taj čas kada se obrušava na Srbiju da je prepolovi, da dobiju svoje i Čanak i Šiptari.

Stražarim na mrtvoj straži Srbije, spreman da pucam bez opomene. Čime!? E, zinite da vam kažem! Ali, verujte, Srbi moji, imam načina da zaustavim meteora sa neba i Engleze sa zemlje.

Ležim u ligenštulu, ističe mi dežurstvo, smenu predajem Cemi, i počnem da blenem u Kumovu slamu. Kad, eto ga i Jung, seda na šamlicu, umalo da mi sruši čašu sa vinom. Kašljuca i počinje: “Da li si razmišljao o tome da se Kumova slama zove po egipatskom bogu KUMU!? A bog Kum sedi na dnu nebesa i dobija naloge od viših bogova u koje ljudsko telo koju dušu da stavi. I ne kažu li Srbi: Bog na nebu, kum na zemlji?” Onda Jung ućuti, a meni crv počne da radi. Skočim i na slepo, po mraku, nađem u polici knjigu “Najstariji jezik Biblije” od Anđelije Stančić-Spajić. Pišući o tome ko je Jesuha ben Nuna, to jest Isus Navin, ona objašnjava: “U (biblijskom) tekstu ne stoji Navin nego NUN, BEN-NUN, što znači SIN-NUNOV. Inače, NUN, NUNKO u južnoj Makedoniji i danas jeste: KUM”!

I pitam vas, Srbi moji: nije li “egipatski” bog Kum, u stvari, naše srpsko božanstvo? I nije li Kumova slama na nebu teritorija našeg boga Kuma?! Shodno tome, nije li Prvi Egipat bio ovde, od Dunava do Soluna? I, ako je od KUMA nastao “hebrejski” NUN iz južne Makedonije, nije li onda ovde bila i teritorija Isusa Navina, teritorija Starog zaveta? Ah, Lebanone, Lebanone, i imenom me podsećaš na naše Lebane!

U to svane. Ali, tek tada nastaje frka! Jer, ako po noći jedva vidiš meteore, kako ćeš ih videti usred bela dana!? Od letnjeg smoga jedva vidiš i Sunce Nepobedivo.

Sedim u ligenštulu kafića “Sanset” na Adi Ciganliji. Čvrlji sunce postilindansko, a obala pusta. Kao da su se Beograđani uplašili kiše meteora, pa trepere u soliterima kao u vreme “Milosrdnog anđela”. Gledam, krišom, ka nebu; nema meteora. Lete samo avioni sa Surčina, a na londonskom Hitrou je još panika, “preventivna hapšenja” po londonskim četvrtima, a to ni Hitler, ni Staljin nisu radili, dok Huver jeste u vreme “lova na crvene veštice”.

Jedan vilin konjic sleti prvo na moj nožni palac, pa onda na Oljino koleno. I dirljivo je to. Jer, samo jedan dan života mu je bog dao, a on, eto, obišao jedan muški palac i jedno žensko koleno. A moja sudba je da se sećam panonskih meteora kada su padali i biblijski haos stvarali.

Dok sunce pada ka Surčinu, ka Rimu, onaj vilin konjic treperi nad staklenom površinom jezera, i mreška se voda pod njegovim krilcima. O, Gospode, gde li će umreti kada sunce zađe? Na vodi, na šljunku, na suncobranu?

Onda zadremam u ligenštulu pored jezera i usnim blesav san. Kao, sa mačorom Garfildom idem kod moje Crne u Vrčin. Ko velim, obradovaće se što joj dovodim pedigriranog Engleza. Kad, moja Crna me nagrdi još sa kapije: “Šta si mi doveo tog debelog mačorčinu koji sigurno radi za M6?” Tu počnem da baljezgam, kao, Garfild je dobra prilika, i sve nešto u tom stilu. Na to moja Crna pobesni: “Pre ću se udati za poslednju bitangu iz Vrčina nego za tog tvog Blerovog debila!” U taj čas, počne kiša meteora, ali pada tamo iza Vrčina, ka Požarevcu, ka Đerdapu, i, probudim se u znoju lica svog...

A dok iznad nas leti kiša meteora, u Pragu, svetski astronomi raspravljaju na temu: šta je planeta?! I da li da, recimo, Plutonu oduzmu status planete zato što je manji čak i od Meseca!? I, nerviraju me te sholastičke rasprave u Pragu; ne slute na dobro, prizivaju nesreću. Jer, šta ako već narednog vikenda, posle kiše meteora, Zemlja bude još sitnija od Plutona?