Plen

Pre petnaestak godina, “pod okriljem noći”, kako se to u izveštajima obično kaže, grupa maloletnika je provalila u sedište malog preduzeća. Nije bilo čuvara, nije bilo ni drugih posebnih mera obezbeđenja, pa su mladići bez problema obili ulazna vrata. Mora biti da su se kradljivci silno razočarali. Naime, nije tu bilo ničega vrednog njihovog truda. Registratori, fascikle, primerci “Službenog lista”, tri ili četiri bakelitna telefonska aparata, dve sipljive pisaće mašine, jedan stari rešo, desetak okrzanih šoljica za kafu i nekoliko saksija sa biljkama potištenog izgleda. Preduzeće već veoma dugo nije dobro poslovalo, pa čak ni metalni ormar u kancelariji upravnika, samo ovlaš pritvoren, nije sadržao ništa vrednije od dobrano načete boce žestokog pića, tuceta beskorisnih rokovnika i prošlogodišnjih kalendara, isto toliko paketića “municije” za heftalicu i isprane, presavijene državne zastave. Da, u kancelariji upravnika nalazila se i jedna slika, ali takva da su i maloletni uljezi mogli pretpostaviti kako bi, u slučaju da je prisvoje, učinili samo uslugu zaposlenima.

Preturali su provalnici – sve manje u nadi da bi išta više mogli da pronađu. Obesno su rasipali knjigovodstvenu dokumentaciju, sve one uredno uložene papire sa nizovima brojeva završnih računa, kao u nekoj gruboj šali menjali su raspored registratora ili njihov sadržaj, okretali su fioke... I tada se, polako, veoma polako, poče pomaljati i nešto što bi se koliko-toliko moglo unovčiti. Prvo jedan ruž za usne. Pa sandale u originalnoj kutiji obližnje prodavnice obuće. Potom tri brižljivo zapakovana, sasvim nova peškira. Neotvarani paket “dvopersonske” posteljine, komplet čaša sa cvetnim motivima, kravata uvijena u ukrasni papir, neotpečaćena bočica toaletne vode, metar i četrdeset glatkog štofa, taman koliko treba za suknju “na falte”... Beše očigledno da, osim upravnika, kao činovnici u ovom preduzeću rade samo žene. Beše očigledno da je iza registratora ili u njihovim fiokama bilo sakriveno sve ono što su te žene kupovale od trgovačkih putnika, a krijući od svojih muževa, stvari koje nisu smele da nose kućama ili su nameravale da ih tamo postupno odnose. Bilo je tu i ono što su spremale najmilijima za poklone, povodom neke godišnjice, da ih iznenade...

Kada su maloletni provalnici sakupili sakriveno – oraspoložiše se. Gomila svega i svačega, ali većina toga mogla bi se preprodati. Istina, bilo je najviše knjiga, antologija i tomova klasika, akviziteri ih daju povoljno, “na nekoliko meseci otplate”. Sa tim delom plena kradljivci nisu znali šta bi činili. Knjige su bile preteške. Valjda su ih zato ostavili. Tačnije rečeno, valjda su ih zato pobacali unaokolo.

Provalnike su uhapsili tek naredne sedmice. Vrednost otuđenog procenjena je kao mala, pa im nisu odredili pritvor, istog dana su ih i pustili. One sedmice kada je bio praznik, pa je upravnik malog preduzeća, postupajući po zakonu, iznad vrata, s ponosom istakao izbledelu zastavu države.