Mirenje unuka

1. Od kada je stigao Vuk Bojović u Zoo vrt a šimpanza Sami pobegao da prošeta po Beogradu, u Zoo vrtu uvek se nešto događa. Od bejbi Zoo vrta do Monikinog prolaza. Vuk je uvek bio vest.

Poslednje vesti sa Kalemegdana glase da u selu Brajići u separeu kafane gde su se sastali Broz i Draža, u organizaciji Ekološke stranke Zelenih čiji je lider Vuk Bojović, treba da se održi sastanak između Joške Broza, Titovog unuka, i Dražinog unuka Voje Mihailovića.

2. “Negde pre godinu dana doneli smo odluku da osnujemo Ekološku stranku zbog svega ovog u okruženju”, kaže Vuk Bojović. “Ekološka stranka Zeleni je imala jednog od svojih lidera koji je bio Josip Broz. Ja sam bio lider jedne druge stranke i mi smo pozvali ostale ekološke stranke da nam se pridruže; međutim, po starom srpskom dobrom običaju, nisu. Joška i ja smo se našli. Ja iz jedne nacionalističke porodice, Joška iz napredne komunističke porodice. Meni padne na pamet: hajde, kad nas dvojica možemo zajedno, verovatno mogu i drugi ljudi.

Onda ispričam priču pred dr Duletom Stanojevićem i zatim, malo-pomalo, dođemo na ideju da promociju stranke održimo u selu Ba. Zašto? Jer je selo Ba najekološkije selo u Srbiji. Podno Ravne gore. U njemu se ništa nije gradilo. U njemu se desio kongres četnika, i da je pobedila ta opcija, selo Ba bilo bi Jajce; ovako je ostalo mudo.

I odemo mi u selo Ba. Nađemo ljude koji nam otvore vrata i dogovorimo se. Tamo ima jedan zadružni dom nekorišćen godinama koji izgleda kao iz Hičkokovih filmova. Danas liči na četrdeset šestu. Ništa se nije promenilo. U tom domu ćemo da postavimo trupce i klupe, onakve kao posle rata i da tu održimo osnivački kongres Ekološke stranke Srbije. Onda smo pošli dalje i došli smo do sela Brajića. U selu Brajići postoji kafana i u toj kafani ima separe. Tu, u tom separeu, tajno su se sastali Broz i Draža. Postoji autentični sto. Postoji jedna stara lampa. Uđemo tamo i napravimo fotografije. Jova Antonijević je izigravo Broza, ja sam izigravo Dražu na tim fotosima. Mene je to impresioniralo. Vratimo se ovde i ja predložim Joški to i Joška prihvati oberučke. Ne poznajem Voju Mihailovića ali neki moji poznanici su obavili razgovor sa njim i on je civilizovan čovek i kulturan čovek i to je prihvatio. Da odemo čim okopni sneg (gore je visoko i veliki su snegovi) sa jednom ekipom iz televizije za koju ja radim. Da napravimo tu film. Pa da vidimo i Ravnu goru. Odemo da vidimo Koštuniće, da vidimo remek-delo koje je napravio Jovan Čeković tamo. Koji je pedeset hektara vukojebine uljudio i napravio civilizaciju, napravio Švajcarsku. Međutim, ta vest je procurila, mi smo to pričali, dopalo se apsolutno svima. To je bila inicijalna kapisla i za ova pomirenja i izjednačavanja četnika i partizana. To je trebalo da bude upotrebljeno u neke senzacionalne svrhe. Da se skrene pažnja sa nekih vitalnijih stvari i elementarnijih i životnijih. Ne znam šta je bio cilj ali nas su preduhitrili, seli su u Skupštinu i to izglasali.

Mene zove jedna novinarka koja je čula za to i pita me: "Gospodine Bojoviću, možete li vi meni da objasnite kakve veze to sve ima sa politikom, pogotovo sa politikom vaše stranke?"

Kažem joj: Gospođice ili gospođo, ne znam šta ste, mislim da mi neće poći za rukom da vam to objasnim.

A odgovor na to pitanje je otprilike ovakav: ova stranka koju smo osnovali, ova Ekološka stranka, ne poznaje granice nikakve: ni rasne, ni verske, ni navijačke, ni regionske, ni državne.

Bilo koju stvar čovek da radi, znači, mora da je radi potpuno opušteno. Bez ikakve tenzije. Mi smo pogodno tlo za sve nedaće. I to su naši dušmani i oni kojima mi nismo simpatični vrlo brzo uvideli. Poseju nas kao kulturu i mi se primimo koliko ujutru. I onda rade od nas što god hoće. Uvode nas u bratoubilačke ratove. Nigde na svetu nema u sferi ideologija da brat ubije brata, da otac ubije sina, da sin ubije oca ili tako nešto. Jedan od vrlo važnih faktora je ovo pomirenje između četnika i partizana. Danas tih četnika i partizana više i nema. Ima njihove dece koja su rasla u tom okruženju. Jedni su doživljavali četnike kao prljave i pijane kao iz onih Bulajićevih filmova, ovi drugi su verovatno slušali od svojih roditelja jezive i grozne priče. Posle šezdeset godina mora da se na to stavi tačka. Ima mnogih kojim se ne dopada ta ideja. Joška mi reče da su mu pretili neki. Ali istrajaćemo tu a nadam se da se neće toga odreći i gospodin Mihailović.

To je dobilo veliki publicitet. Interesuju se razne novinske kuće. Razne televizijske kuće iz inostranstva najavljuju svoj dolazak da proprate to. I sve nam ide naruku samo nam ne ide ovaj sneg. Neće nikako da okopni. Da se vidimo tamo na Ravnoj gori. Pitali su me mnogi šta će meni društvo sa Joškom. Čuš, šta će meni društvo sa Joškom? Da mi oni biraju s kim ću da se družim!

Ima jedna stvar kad je mene Joška kupio. Negde smo razgovarali da su demokrate, onako krajnje demokratski konstatovali da ovo što je podignuto na Ravnoj gori nema urbanističke uslove. Do tada nije ni bilo puta niti ikog ko je prošo tada ali odjednom kad je to napravljeno nema urbanističkih uslova. Jesu li to bile demokrate, mislim da jesu.

Onda ja pričam sa Joškom i on kaže: ‘Bože, ti ljudi nisu normalni. Zamisli, hoće da ruše onaj lepi spomenik na Ravnoj gori!’

"Kako ti to ne podržavaš, Joška?"

"Kako da podržavam, mislim da je to budalaština."

Ja shvatim da je to Joška od srca rekao. Moramo prestati da rušimo ono što su prethodni napravili. Ako ne budemo tako radili, mi ćemo biti večito u neolitu. Ja sam veliki pristalica tog jedinstva. Da u našoj stranci bude i četnika i partizana, i muslimana, i katolika, i budista i hinduista, ko god hoće, jer se mi borimo apsolutno za istu stvar. To je cilj i drugim strankama; međutim, oni ne umeju to da prezentuju. Mi smo tu da ujedinimo stranke. Ja sam im pričao o jedinstvu, a šta čini nejedinstvo? Ona priča o sedam prutova koju smo učili svi u školi i posle o jednom prutu. Sve ovo oko nas je sastavljeno od molekula, od nečeg što je povezano. Okean veliki od kapljica sastavljen. Mi nismo da rušimo, mi smo da gradimo.

3. Josipa Broza, Titovog unuka, kojem Beograđani oduvek tepaju Joška, našao sam u legendarnoj kafani “Čuburska lipa” koju je pre nekoliko meseci uzeo u zakup.

Na pokojnog dedu podseća samo skulptura Maršala u uglu kraj čiviluka, često zaklonjena kaputima.

“Ideja je da se Vojislav Mihailović i ja sastanemo u kafani u Brajićima, gde su se sastali moj i njegov deda. Ideja je da se napravi pomirenje, da zajednički krenemo u borbu protiv korupcije, kriminala, zagađenja, jer ništa u ovoj zemlji ne radi. To je kafana u kojoj su se oni sastali ‘41. da prekinemo sa tim ko je kriv i da napravimo nešto za naše generacije. To je na sebe uzeo Vuk da organizuje. Nas kao stranku ne zanima ni pravosuđe, ni vojska, policija, već ono od čega se živi. Naša stranka nije ni politički ni nacionalno obojena. Naša stranka je za budućnost. Za sada smo vrlo organizovani u Pirotu, Babušnici, Vranju, jugu Srbije. U Subotici imamo čak tri člana lokalnog parlamenta. Javljaju nam se ljudi zainteresovani za bolji život. Ako se nastavi sa raspravama ko je za šta kriv, onda nećemo ništa dobiti. Ovde u ‘Čubursku lipu’ dolaze pevači i lovci, vraćaju se večeri Libera Markonija koji je kum kafane. Dolaze Pera Kralj, Pera Božović, Goran Sultanović. Trebalo bi dve strane da napišemo ko je od viđenih Beograđana bio.

To su dva naša punkta: Zoo vrt i ‘Čuburska lipa’ a sad imamo i svoje prostorije u Majke Jevrosime 47, na petom spratu.

Ideja o pomirenju izazvala je interesovanje svih medija. Niko ne govori da mi uvozimo govedinu staru pedeset godina iz Argentine, šljunak iz Mađarske, jabuke i luk iz Kine, piletinu iz Španije a imamo toliko našeg. Uvozimo sve čemu je istekao rok. Gubar je napao Srbiju a mi izvozimo mrtve ptice, ptice koje ubijamo a koje su, u stvari, te koje prave ravnotežu u prirodi.

U Smederevskoj Palanci, na sto metara od izvorišta mineralne vode, nalazi se vojni otpad sa teškim naoružanjem koje je stiglo sa Kosova. Da ne govorimo o prodaji izvorišta vode, a za nekoliko godina voda će biti kao nafta. Nijedan tender o prodaji fabrika nije imao uslov o ekološkom zagađenju. O tim stvarima niko ne piše. O krivcima za ono što se dešava u ekologiji, zdravstvu, prosveti, niko ne piše. Danas može da se leči samo onaj koji ima pare, a da se školuju deca samo onih koji imaju novac. O svemu ovom ništa se ne priča u svim domenima.”

4. Tako je govorio Josip Broz Joška.