Kult ličnosti?

Ne ulazeći u nesporne aspekte lične tragedije ubijenog premijera i njegove porodice, ovde bih se osvrnuo na nešto drugo, na onaj deo koji se tiče svih nas i o kojem imamo pravo da diskutujemo. Živeli smo pola veka u jednom sistemu u kome je postojalo samo jedno dopušteno mišljenje, u kome je vladao jedan čovek sa svojim satrapima i lakejima; samo jedan koji se smeo i morao obožavati. Pogađate – komunizam, Tito i drugovi. To je bio totalitarizam. Šta su posadili, to odavno žanjemo! Onda se pojavio drugi čovek, koji je nudio spas i svi su bili dužni da mu veruju i da ga uzdižu. Bio je autokrata, nešto mekši od prvog pa su se mogli čuti glasovi protesta – i to javno, mnogi su kritikovali stvaranje “kulta ličnosti” koji nam se već jednom obio o glavu. Onda je i taj pao, a i mi s njim. Posle njega na kormilo dolazi treći čovek, koji donosi “demokratiju” i sa njom “vlast zakona i državnih institucija”. NJega nismo bili dužni da hvalimo i obožavamo, sve dok ga nasilna smrt posthumno nije učinila zvezdom (fenomen DŽimija Hendriksa), kada se svaka diskusija o bitnim društvenim pitanjima pa i ulozi dotičnog i njegovih saradnika proglašava nepristojnom i grubo sankcioniše. I to od istih individua koje su se u prethodnoj podeli karata najgrlatije bunile protiv “kulta ličnosti”! Iz čiste principijelnosti. Ili im možda karte sa neparnim brojevima donose više sreće?

A šta ako je neko od onih koji se usude da kažu reč kritike u pravu? Kakvo je to društvo u kome se kažnjava onaj koji govori istinu? Neko će pomisliti: “možda ne govori?” I to je moguće. Ali kako ćemo to znati, ako njegov glas zaglušuje hor histeričnih poklika članova sekte čiji je lider poginuo boreći se za ono za šta se borio? To se zove demokratija!? Pa i Istočna Nemačka je u zvaničnom nazivu nosila ime “Demokratska”, i to velikim slovom – da se zna. Stvari se menjaju da bi ostale iste!

Zoran Bogdanović,
Beograd (privremeno u Čikagu, SAD)