Da li je Makarti mrtav?

Javna scena u Srbiji previše često podseća na estradu. Uglavnom je važnije ko koliko viče i kakvi su svetlosni i svakojaki drugi efekti prisutni, nego postoji li u istupanjima po koje zrnce istine. Zato sam često u nedoumici treba li uopšte reagovati na takva istupanja i samim tim im davati na značaju koji zapravo nemaju, ili je bolje otćutati verujući da će oni koji pomno prate pojedine oblasti znati da procene šta je ispravno i ko je ozbiljan, a šta i ko nije.

Ipak, nakon teksta objavljenog u NIN-u broj 2828 pod naslovom “Ministar na sudu” rešio sam da odgovorim, pre svega zbog činjenice da se ministarstvo koje imam čast da predvodim optužuje da, ni manje ni više, u karbonarskoj tmini kuje zaveru koja bi imala za posledicu građenje nuklearnih elektrana u Srbiji. Pošto se po bilo kojoj osnovi radi o totalnoj i apsolutnoj neistini, rešio sam da odgovorim na tekst iz NIN-a, iako sama iskonstruisanost optužbi to ne zaslužuje. Istinitu i kompletnu informaciju zaslužuje NIN kao ozbiljno glasilo i njegovi čitaoci.

Hajde, dakle, da se osvrnemo na optužbe koje su iznesene. U tekstu u NIN-u, Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine optuženo je da radom na nacrtu zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti stvara uslove za gradnju nuklearnih elektrana, i samim tim krši Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji (Službeni list SRJ 12/95). Zbog toga su i g. Nikola Aleksić, potpisan kao direktor Ekološkog pokreta grada Novog Sada i g. Ostoja Dražić, potpisan kao predsednik Ekološkog pokreta Jugoslavije (Srbije i Crne Gore), podneli krivičnu prijavu protiv moje malenkosti, mojih zamenika, nekih pomoćnika, direktora Uprave za životnu sredinu i N.N. lica. Moram da kažem da je ceo tekst, uključujući naslov, podnaslov i sliku, pristrasan. U samom tekstu postoji doduše i antrfile sa odgovorima koje je na tri postavljena pitanja izneo dr Aleksandar Sedmak, pomoćnik ministra. Ti su odgovori poslati elektronskom poštom, jer je novinar NIN-a u ranim popodnevnim satima 8.3.2005. pozvao Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine i tražio da se do kraja dana vidi ili čuje sa mnom, da bi mi postavio nekoliko pitanja. Pošto je to narečenog dana bilo nemoguće, dr Sedmak je dao odgovore na postavljena pitanja. Kada bih želeo da budem zloban, pomislio bih da je namerno ostavljen veoma kratak rok Ministarstvu da se ne bi dobili odgovori na pitanja. Ne verujem da se na tekstu radilo samo jedno popodne. Ali, metodologija novinarskog rada nije tema ovog teksta. Tema su činjenice, stoga pređimo na njih.

1. Za eventualnu izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji zaduženo je, u skladu sa Zakonom o ministarstvima (Službeni glasnik RS 19/04, 84/04), Ministarstvo rudarstva i energetike. Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine nema baš ništa sa energetskim bilansima, analizama energetskih potreba, potencijala i potrošnje, pa ni sa donošenjem odluka o tome da li Srbiji trebaju i kakve elektrane. Dakle, ministarstvo koje predvodim uopšte ne odlučuje o potrebi izgradnje nuklearnih niti bilo kakvih drugih elektrana. U stvari, odlučuje onoliko koliko i, na primer, Ministarstvo vera.

2. Stav Ministarstva nauke i zaštite životne sredine po pitanju gradnje nuklearnih elektrana krajnje je jasan. Ovo ministarstvo je dalo podršku Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine, koju je pripremilo Ministarstvo rudarstva i energetike, i koju je Vlada Republike Srbije, nakon što je na sednici vlade jednoglasno usvojena, uputila Narodnoj skupštini. U njoj nema ni pomena ni o kakvoj gradnji nuklearnih elektrana. Neko paranoičan bi mogao da upita šta će biti nakon 2015. godine, i ne krije li se u tome neka gadna i opaka namera. I tu je odgovor jasan: strategija je mogla da bude i za razdoblje do 2025. ili 2050. godine, a stav Ministarstva nauke i zaštite životne sredine bio bi apsolutno isti.

3. Nacrt zakona o zaštiti od jonizujućih zračenja i nuklearnoj sigurnosti (tu g. Papić, novinar NIN-a, čak ne zna ni tačan naziv zakona o kome piše, te se dakle može pretpostaviti da ga nije pročitao), čiji je tekst bio na sajtu Ministarstva, kako bi bio dostupan javnosti tokom javne rasprave, a koji još uvek nije upućen Vladi Republike Srbije, ne govori uopšte o gradnji nuklearnih elektrana. On govori o zaštiti od zračenja i generalnim merama koje se moraju preduzimati, i veoma je po pitanju ovih mera rigorozan. U članu 105 Nacrta zakona jasno je napisano da njegovim donošenjem prestaje da važi Zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja (Službeni list SRJ 46/96), ali ne i Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji (Službeni list SRJ 12/95, a ne kao što opet pogrešno tvrdi g. Papić “Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih centrala (donet 1989)”. Taj Zakon DAKLE OSTAJE NA SNAZI, pa ostaje na snazi i zabrana gradnje nuklearki. Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine nema nadležnosti, niti bi, sve i kada bi nadležnosti imalo, pokrenulo proceduru izmene ili ukidanja ovog zakona. Čak i kada bi se Zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja i nuklearnoj sigurnosti doneo u obliku u kome je poslat na javnu raspravu, gradnja nuklearnih elektrana bi ostala zabranjena, jer ovaj zakon ni na jedan način ne omogućava gradnju nuklearnih elektrana. Naime, ukoliko bi neko želeo da gradi nuklearnu elektranu, bilo bi dovoljno da ukine Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji (Službeni list SRJ 12/95). Nakon toga ne bi više bilo nikakvih pravnih prepreka za gradnju, sa novim Zakonom o zaštiti od jonizujućih zračenja i nuklearnoj sigurnosti ili bez njega.

4. Konačno, što se tiče primedbi izrečenih u tekstu u NIN-u, a koji se tiču samog teksta Nacrta zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti, te primedbe su proizvod, da najblaže kažem, verovatnog previda. Da budem krajnje jasan, što se tiče definicije nuklearnih objekata, ona je preuzeta iz zvaničnih dokumenata Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA Safetdž Glossardž, Terminologdž used in Radiation Protection and in Nuclear, Radiation, NJaste and Transport Safetdž, Department of Nuclear Safetdž, International Atomic Energdž Agencdž, Vienna, 22.11.1999.), i ta, međunarodno priznata definicija uključuje sve ono što navodi tačka 17 Člana 2 Nacrta zakona. Što se tiče navođenja nuklearnog materijala kao onog koji sadrži uran, torijum i plutonijum, to je takođe međunarodna definicija. Po nomenklaturi koja postoji, materijali sa ovim elementima nazivaju se nuklearnim, jer pružaju osnovu za proizvodnju nuklearnog oružja. Identična definicija je postojala i u prethodnim zakonima koji su ovu oblast uređivali (Zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja, Službeni list SRJ 46/96; Zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, Službeni list SFRJ, 53/91), ali su tada potpisnici krivične prijave i pojedini sagovornici NIN-a bili nemi.

Spomenuti cezijum spada, opet po međunarodnim normama, u radioaktivne materijale. Ako hoćemo harmonizaciju svojih propisa sa međunarodnim normama, moramo da poštujemo međunarodne norme i standarde. Konačno, da bi se o ovoj temi pisalo i pričalo, potrebno je i malo znanja.

Dakle, sasvim je jasno da su podnosioci tužbe promašili temu i metu.

Niti Zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja i nuklearnoj sigurnosti govori o gradnji nuklearki, niti je Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine nadležno za izgradnju elektrana. Sledeći njihovu logiku, mogu se očekivati tužbe Ministarstva za kapitalne investicije zbog zalaganja da se putem koncesija grade autoputevi, a njihova će gradnja omogućiti da se lakše donose delovi za potencijalnu elektranu, pa samim tim i olakša njena gradnja, ili Saveta bezbednosti UN 2000. godine zato što je ukinuo sankcije našoj zemlji što je omogućilo strana ulaganja, pa je samim tim i gradnja elektrana omogućena. U narednoj fazi bi valjalo očekivati tužbe protiv stanovništva mesta Krško, ali i novinara NIN-a koji je pisao tekst u kome je dobar deo prostora ustupio pristalicama gradnje nuklearki. To bi, verovatno, moglo da se okarakteriše kao priprema javnosti za gradnju, a složićete se da je priprema javnosti veoma bitan faktor u omogućavanju gradnje.

Veštice ne postoje. Nema, samim tim, ni razloga da se love. Ali, ono što je mnogo interesantnije jesu mogući razlozi ovakve hajke. Prva je pomisao da to može da bude dobronamerno nezadovoljstvo, ili čak strah, opravdan ili neopravdan, racionalan ili neracionalan, od izgradnje nuklearnih elektrana. Bio bih spreman da to prihvatim kao mogući uzrok da su se podnosioci tužbe – a to su zapravo sve ljudi iz Ekološkog pokreta grada Novog Sada, jer i g. Ostoja Dražić, potpisan kao predsednik Ekološkog pokreta Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) jedan je od njegovih funkcionera, odnosno pomoćnik direktora (videti sajt ovog pokreta: http://njnjnj.ekopokret.org.zz/html sr/ strucl.htm) – javili ministarstvu, izneli primedbe i/ili mišljenje kao mnogi drugi pojedinci i institucije tokom javne rasprave.

Nadam se ipak da je sve ovo posledica nesporazuma, a da osnove nisu političke. Naravno da svako ima prava na političku karijeru i političke ambicije. Ima ih tako i g. Nikola Aleksić, kao predsednik jedne od političkih organizacija zelenih u našoj zemlji. Međutim razlika između podnosilaca tužbe i moje malenkosti i jeste u tome što ja verujem u potrebu da se za javnu reč odgovara i što smatram ružnim pokušaje da se stiču poeni poigravajući se sa suviše ozbiljnim temama.

Današnja Srbija ima mnogo problema. Onih realnih. Toliko ih je da nije potrebno izmišljati nove. Pravim, istinitim problemima bremenita je i životna sredina. Ti problemi zahtevaju ozbiljan i odgovoran pristup, ni preuveličavanje ni minimalizovanje. Najveći deo problema koji danas postoje u životnoj sredini Srbije su posledica višegodišnjeg, čak i višedecenijskog neznanja i/ili nemara, sankcija, ali i NATO bombardovanja. Srbija je naša zajednička zemlja, bez obzira na politička ili bilo koja druga opredeljenja, i logično bi bilo da nam je svima u interesu da je svojoj deci ostavimo u što je moguće boljem stanju.

Srbija je krenula putem slobode i demokratije. Sasvim je normalno i prihvatljivo kritikovati rad učesnika u javnom životu, pa i ljudi iz izvršne vlasti, samim tim i ministre. Moguće je i podnositi krivične prijave. Sloboda, međutim, podrazumeva i odgovornost. Ne sme se u javnom životu lagati, ljudi se ne smeju klevetati. Naravno da svako ko krši zakone treba da snosi odgovornost. Šta će se, međutim, desiti kada se ispostavi da niko iz Ministarstva nauke i zaštite životne sredine nikada nije razgovarao, planirao niti na bilo koji drugi način učestvovao u bilo kakvom postupku ili odlučivanju koji su se na bilo koji način ticali nuklearnih elektrana? Drugim rečima, šta će se dogoditi kada se ispostavi da se, bez ikakvog realnog temelja, vodila hajka protiv ljudi iz Ministarstva nauke i zaštite životne sredine? Da li će hajkači i oni koji su im u hajci pomagali, za to odgovarati? Sloboda iznošenja javnog stava podrazumeva i odgovornost, i na ovom primeru ćemo učiniti sve da se ta odgovornost učini još kako realnom. A biće i više novca u Ekofondu.

Zaposleni u Ministarstvu nauke i zaštite životne sredine se više ovim povodom, do okončanja pravnog postupka po podnesenoj krivičnoj prijavi, neće oglašavati. Imamo previše pravog posla i previše pravih problema da bismo se bavili izmišljenim. Veštice, kao što rekoh, ne postoje. Nema ni potrebe da se love. A i Makarti je mrtav. Odavno.