Jugoslavija je žrtva

Uprkos tome što me optužuju za raspad SSSR-a, za rušenje Varšavskog pakta, za uzurpaciju vlasti u Politbirou, za sporost, a istovremeno i za šok terapiju, danas, posle 20 godina, mogu da kažem da je perestrojka uspela – izjavio je ovih dana u Moskvi Mihail Gorbačov, poslednji predsednik SSSR-a.

- Totalitarizam je zauvek nestao. Zemlja se nikad više ne može vratiti u stanje u kakvom je bila do reforme. Uz to – našalio se Gorbačov – celom svetu smo podarili jednu rusku reč, naziv te reforme se nigde ne prevodi, na svim jezicima zvuči isto – perestrojka.

Pa ipak, žao mu je, kaže, što nije uspeo da reformu dovede do kraja.

Pre tačno 20 godina na vlast u Sovjetskom Savezu došao je Mihail Sergejevič Gorbačov i odmah krenuo u reforme koje su izmenile geopolitičku sliku sveta. Za dve decenije prešao je put od idola miliona do nepopularnog krivca za sve nevolje u zemlji.

- Nije isto posmatrati i stvarati istoriju – požalio se ovih dana.

“Gorbačovu se mora priznati da se dobrovoljno odrekao apsolutne vlasti. Pre njega šef države imao je vlast nad ekonomijom, međunacionalnim odnosima, nad svim stranama ljudskog života i nad ljudskim dušama”, prokomentarisao je ovih dana istoričar Roj Medvedev, dodavši da je “odricanje od apsolutne vlasti dovelo do pogoršanja ekonomskog položaja zemlje, a predsednik je sve više gubio popularnost. Sve se završilo raspadom Sovjetskog Saveza. Gorbačovu se mora odati priznanje i što u tim teškim trenucima nije primenio nasilje.”

Oca perestrojke pitali smo, specijalno za NIN, koliko je nestanak bipolarnog sveta, promena ravnoteže u svetu, uticala i na raspad Jugoslavije.

- Jugoslavija je bila žrtva pogrešne politike svetske zajednice posle otcepljenja Slovenije. Tu su posebno negativnu ulogu odigrale Austrija i Nemačka. Svi tadašnji rukovodioci jugoslovenskih republika znali su koliko je pitanje teritorija na Balkanu osetljivo i trebalo je samo da sednu i razgovaraju. Da se ne rastaju dok se ne dogovore. Ja sam u to vreme razgovarao s Miloševićem i s Tuđmanom. Oni su umeli da predlože dobra rešenja kojih se posle u međusobnim razgovorima nisu pridržavali. Kučan mi je 1988. godine rekao da je poslao Beogradu predlog za rešavanje problema u 10 tačaka. Objektivno gledano, odnosi između republika bili su realan problem. Uz to, Milošević je bio pod veoma jakim uticajem nekih starijih generala koji su ga bukvalno uvlačili u rat.

Da li bi neki drugi, racionalniji ljudi na mestu lidera republika SFRJ mogli da se dogovore i da donesu odluke koje bi sprečile raspad zemlje, pitali smo Gorbačova.

- Moram vam reći da svaki narod ima vođstvo kakvo zaslužuje. Narod ih je birao. Ali, isto tako moram da naglasim da sam tokom 1988. godine razgovarao sa celim jugoslovenskim rukovodstvom nekoliko puta i da sam dobio od njih nekoliko zaista dobrih lekcija, pa ipak nisam uspeo da sačuvam zemlju.

A na pitanje da li bi, da je SSSR opstao, ili da je Rusija bila jača, bila neutralisana pogrešna politika Zapada i sprečen raspad Jugoslavije i kasnije bombardovanje, poslednji predsednik SSSR-a odgovara:

- Rusija je uvek bila na strani Jugoslavije i Srbije. Ona je to i sada. To je prosto istorijski tako – istorija nekad određuje i našu buduću politiku, a istorija srpskog i ruskog naroda je takva da će Rusija, siguran sam, i dalje biti na vašoj strani.

Što se Kosova tiče, Gorbačov smatra da treba sve uraditi da ono ostane u sastavu Srbije, jer, ako se Kosovo otcepi, to može da izazove domino efekat.

- Siguran sam da ako se to desi, Kosovo neće ostati jedino – naglašava Gorbačov.

Prokomentarisao je i tezu, koja se često čuje, da je dozvolio da ga Zapad prevari jer mu je verovao na reč, pa nije tražio pismene garancije da se NATO neće širiti na Istok.

- Naravno da nisam tražio. Tada je još postojao Varšavski pakt, i nikome, ni meni, ni mojim zapadnim kolegama, pa čak ni CIA, nije bilo ni na kraj pameti da će se SSSR raspasti, da će Varšavski ugovor prestati da postoji. U takvoj situaciji tražiti garancije značilo je samo izražavanje nepoverenja u sposobnosti Varšavskog pakta. A što se potpisivanja garancija tiče, smatram da je najvažnije ipak potpisano – reč je o dva ugovora kojima se reguliše korišćenje atomskog i hemijskog naoružanja. Prema tome, teza da sam ja bio naivan, a Zapad me prevario, apsolutno nije tačna – tvrdi Gorbačov.

A na pitanje da li sada, posle 20 godina, smatra da je negde pogrešio i da navede bar jednu grešku, Gorbačov je spremno odgovorio da je svestan ne jedne, nego tri svoje greške.

- Prva greška je bila što sam zakasnio s reformom Komunističke partije Sovjetskog Saveza, pa se reforma pretvorila u “antiperestrojku”. To je apsolutno bilo moguće uraditi, a ja sam u aprilu podneo ostavku na mesto generalnog sekretara umesto da idem do kraja. Druga greška je što nisam na vreme decentralizovao SSSR. Već su bila potpisana dva sporazuma o decentralizaciji, a onda su perestrojku srušili pučisti. Svi su se ujedinili i prosto se dogovorili da SSSR više ne postoji. Zato smatram da je u tome moja odgovornost samo moralna.

Trećom velikom greškom Gorbačov smatra činjenicu da nije napunio tržište robom.

- Povećali smo plate i narod je prosto preko noći pokupovao sve što se moglo naći u prodavnicama. A to se moglo lako rešiti – tadašnji vojni budžet bio je 150 milijardi. Da sam izdvojio samo 15 – vojska ne bi ni osetila, a tržište bi bilo obezbeđeno.

Upravo ta nestašica svega i svačega bila je početak gubljenja popularnosti Mihaila Gorbačova, koja je kasnije dovela do kraha reformi.

- Ni danas ne mogu da skinem sa sebe moralnu odgovornost za to – kaže za NIN Gorbačov.

U oceni ponašanja Zapada u vezi sa perestrojkom, Gorbačov citira italijanskog premijera Berluskonija, koji je na nedavnoj konferenciji u Torinu rekao: “Zapad je iskoristio sve plodove perestrojke, ali nije išao dalje. Nije pomogao da se Rusija do kraja reformiše već su prosto uživali u pobedi.”

I pored pozitivnih ocena reformi, Gorbačov je svestan da društvo nije bilo dovoljno pripremljeno za njih. Narodu je data sloboda sa kojom nije znao šta da radi. Posledice toga vidljive su i danas. Surova statistika govori da je životni standard u odnosu na vreme do Gorbačova niži za 20 odsto, uključujući tu i oligarhe kakvi su Abramovič, Hodorkovski i slični. Uništena je srednja klasa, a nova elita nastala je pljačkanjem i uništavanjem sopstvene zemlje, nazvanim privatizacija.

“Možete me obesiti, ali samo nemojte pored Jeljcina”, ume da se našali Gorbačov kad mu se kaže da njegovu ulogu pozitivno doživljava jedva četvrtina građana Rusije i podseća da je upravo on “kriv” za okončanje hladnog rata, prestanak trke u naoružanju sa Zapadom, rehabilitaciju žrtava Staljinovog terora, povlačenje sovjetske vojske iz Avganistana.

Rezultati nekih istraživanja javnog mnjenja govore da najvećim dostignućima perestrojke ruski građani smatraju slobodu kretanja i mišljenja, uključujući i pravo na slobodno izražavanje religioznih stavova, kao i prestanak vladavine straha.

Gorbačov je zaslužan za pad Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke. Za sve to svetska javnost mu se odužila dodeljivanjem Nobelove nagrade 1990. godine. A njegovi sunarodnici i danas ga smatraju krivim za gubitak zemlje, siromaštvo, pad morala i nepoverenje u budućnost.