Novi život Staljinove domovine

Gruzija danas ima sve šanse da prva od bivših sovjetskih republika, ne računajući pribaltičke, postane članica NATO. Nakon “revolucije ruža”, prve mirne revolucije na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza, gruzijsko rukovodstvo teži da izgradi demokratsko građansko društvo, stvori savremenu, nekorumpiranu državu, podigne privredu i približi se evropskim i atlantskim strukturama.

U glavnom gradu Tbilisiju ostavljeni su tragovi svih promena prošlog veka i početka ovog: elitne rezidencije Staljina, Berije, ali i oguljene, zapuštene fasade glavnih ulica, dotrajale infrastrukture kao posledica vremena Eduarda Ševardnadzea, nedavno asfaltirane ulice kao prvi koraci novog rukovodstva, svuda okačene, uz gruzijske, zastave Evropske unije, kao simbol puta kojim se kreće nova Gruzija.

Kada je nova vlast, sa predsednikom Mihailom Saakašvilijem, na čelu, krenula u reforme, najpre je napravila oštar rez u državnoj upravi. I kao rezultat, ističe Saakašvili, Gruzija, domovina Staljina, koja je imala jednu od najkorumpiranijih vlada kao nasledstvo Ševardnadzea, pokazala je, s jedne strane, da korupcija “nije deo mentaliteta” Gruzina. S druge strane, dobila je vladu ne birokrata i ne tehnokrata, već ministara – političara nove generacije, i nekorumpirane činovnike sa prosečnom platom od oko 500 dolara.

Ceo javni servis živeo je od korupcije. Državni činovnici, ministri, imali su od 10 do 40 dolara platu, a policija tridesetak, koju ionako nije primala mesecima. Bilo je nemoguće preživeti, objašnjava Saakašvili.

Najpre je učinjen neobičan, riskantan korak – otpuštena je celokupna saobraćajna policija i najveći deo ostale, zatim su zaposleni drugi ljudi, sa “drugačijim mentalitetom”, koji su, tek obučeni, dobili i novu opremu (automobile). “I ništa se nije strašno desilo za to vreme, kako su nas upozoravali da se može dogoditi u zemlji koja je faktički ostala jedno vreme bez policije. Zato sada imamo savremenu, nekorumpiranu policiju, sa platom od 400 dolara”, kaže Saakašvili.

“To sa saobraćajnom policijom su dobro uradili. Ranije je bilo grozno. Tačno si znao mesta gde stoje i čekaju da te reketiraju, da uzmu od jednog do tri evra. Sad ih na ulicama uopšte nema, samo patroliraju kolima. I mislim da i nema više prekršaja nego što je bilo, jer ne znaš odakle će se pojaviti”, priča taksista Givi.

Za takav krupan poduhvat u reformi državne uprave bio je potreban novac, koji Gruzija nije imala. Dobila je od donatora između 10 i 15 miliona evra, a među donatorima bio je i DŽordž Soroš. To je, inače, bio povod da predsednik Rusije Vladimir Putin kaže da gruzijsko rukovodstvo plate prima od Soroša i Amerike.

U kojem je stanju gruzijska privreda najbolje govori mračna procena državnog ministra, koordinatora za ekonomske reforme, donedavno uspešnog moskovskog biznismena Kahe Bendukidzea, koji je na poziv Saakašvilija ostavio biznis i vratio se u Tbilisi da spasava gruzijsku privredu. Da bi Gruzija “iskočila” iz siromaštva i bankrotstva, u koje je upala za poslednjih 15 godina, i dostigla nivo Zapadne Evrope, potrebno joj je čak 75 godina.

I to uz već učinjenu maksimalnu liberalizaciju poreskog sistema, ukidanje birokratskih ograničenja i organa koji ometaju razvoj biznisa. I u ovom slučaju učinjen je neobičan korak – izvršena je “amnestija kapitala”, obustavljeni su svi predmeti o poreskim i carinskim prekršajima do 2004. godine. A oni koji žele, tvrdi Bendukidze, mogu da u arhivima poreske policije traže podatke o sebi, i da ih unište.

Nova vlast je istovremeno povećala minimalne penzije sa 14 na 28 larija (14 dolara) i isplatila zaostale. Po podacima sindikata, prosečna plata sada iznosi 90 larija (45 dolara), dok je minimalna potrošačka korpa 150 larija (75 dolara).

“Jeste da su povećali penzije i plate, ali je sve poskupelo. I dalje se teško živi. Očekivali smo više, kako su obećavali, ali još ne osećamo da je nešto bolje. Ja za mesec svojim kolima taksiranjem zaradim do 150 dolara, a treba i benzin da kupim, i delove za auto, i još da mi ostane za život. Sebi su navukli plate na 1 000, na 2 000 dolara. NJima je lako”, objašnjava taksista Givi.

Nova vlast je Gruzinima obećala da će objediniti razdrobljenu državu i pod krilo Tbilisija vratiti nekontrolisanu Adžariju i separatističke republike Južnu Osetiju i Abhaziju. Najlakši zalogaj bila je Adžarija, autonomija na granici sa Turskom, čiji tadašnji lider Aslan Abačidze nije priznavao Tbilisi, a svojom je diktatorskom politikom izolovao oblast i osudio je na propadanje.

Izrovane ulice, polurazrušeni ili odavno započeti i nezavršeni hoteli na obali Crnog mora govore da je ovde nekada cvetao turizam, ali da dugo niko nije investirao. Zato su “procvetale”, po evropskim kriterijumima, ulice koje okružuju bivšu rezidenciju Abačidzea.

Novac iz budžeta, ali i onaj “sivi”, tvrde nove vlasti u Adžariji, korišćen je najvećim delom za potrebe Abačidzea i njegove elite. Novo rukovodstvo autonomije tvrdi da više nema opasnosti od povratka stare vlasti, i da su sami stanovnici Adžarije uz Tbilisi.

Za Južnu Osetiju Tbilisi je predložio svojevrstan mirovni plan – punu autonomiju, uz poštovanje vlasti u Tbilisiju, dok plan za Abhaziju najavljuje. Tbilisi tvrdi da u pokušajima da vrati separatističke republike neće upotrebljavati silu, jer je to, po rečima sekretara Saveta za bezbednost Gele Bežuašvilija, “kratkoročno rešenje”, a Gruzija želi dugoročno.

Za Tbilisi, Rusija je glavni krivac što separatističke republike insistiraju i dalje samo na nezavisnosti i izjavljuju da žele da se udruže sa Rusijom. U državnim strukturama republika sede ljudi koji su bili na visokim položajima u državnim strukturama Rusije, Rusija se direktno mešala u njihove izbore, daje im rusko državljanstvo i izdaje im ruske lične karte, objašnjavaju u Tbilisiju. Saakašvili čak govori o pokušaju Rusije da “anektira deo gruzijske teritorije”.

Gruzija i Rusija treba da reše i spor oko dve ruske vojne baze u Batumiju i Ahakalakiju i čuvanja zajedničke granice. Rusija tvrdi da je spremna da povuče baze, ali insistira na “pristojnim rokovima”. Počelo je od 15 godina, neprihvatljivih za Gruziju, da bi se ovih dana ruska ponuda svela na tri do četiri godine, na šta je Gruzija, očigledno, spremna. U međuvremenu, Tbilisi je čak postavio ultimatum – ako do 15. maja ne bude potpisan sporazum o rokovima povlačenja, Gruzija će ih 1. januara 2006. proglasiti nelegitimnim.

Analitičari smatraju da problem rokova i eventualnih kompenzacija za baze nije ključni za Rusiju. Mnogo značajniji je gubitak njenog prisustva na južnom Kavkazu, što će, prema moskovskim analitičarima, dovesti i do propasti ideje o njenom ponovnom značajnijem uticaju na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza.

I u Moskvi i u Tbilisiju kažu da žele međusobnu normalizaciju odnosa. Za Moskvu to znači nameru da očuva svoj uticaj u Gruziji, dok za Tbilisi znači očuvanje nezavisnosti. Zato Tbilisi radi na tome da “gruzijska tema” bude uključena u evropski i američki dijalog sa Rusijom. Gruzija pokušava da održi prisustvo stranih posmatrača na gruzijsko-čečenskoj granici, kako bi se odbranila od optužbi Rusije da u Pankinskom klancu postoje teroristi koji prelaze u Čečeniju. Time bi, istovremeno, smatraju u Tbilisiju, sprečili moguće “preventivne udare po terorističkim bazama u inostranstvu”, kojima povremeno preti Rusija.

“Postoji problem jer sada nemamo poverenje u politiku Rusije. Mi ne znamo šta Rusija misli, šta želi. Veliki je problem kada si mala država i tako blizu takve države kao što je Rusija. Ne znamo da li postoji politička volja da se nađu rešenja i kompromisi i da se okrene nova stranica u bilateralnim odnosima, ili Rusija još ima stare ambicije i sanja stare snove. Ali, tu ne može biti kompromisa, jer Gruzija ni po koju cenu neće dati svoju nezavisnost. Zato smo odredili vreme od dva meseca za rešavanje postojećih problema. To je istovremeno test da se vidi šta Rusija zaista hoće”, objašnjava ministarka spoljnih poslova Salome Zurabišvili.

Ima li terorista u klancu? Grupa stranih novinara akreditovanih u Moskvi pozvana je u Gruziju da bi “čula i drugu stranu” i sama se uverila da je Pankinski klanac, kako kažu gruzijski zvaničnici, “mirno i dosadno mesto”, u kojem, sasvim sigurno, nema terorista i čečenskih gerilaca, u šta Moskva sumnja. Pankinski klanac, površine 40 kvadratnih kilometara, naseljen je pre svega Kistinima, narodom koji je blizak Čečenima. Kada je počeo drugi čečenski rat, 1999. godine, u klanac je, kroz planinske puteve i staze, stiglo nekoliko hiljada Čečena. I jedni i drugi tvrde da u klancu nema baza gerilaca, da je mirno, da su ljudi čečenskog gerilca Ruslana Gelajeva “odavno otišli”. Doduše, i vlasti i oni priznaju da Čečeni, ponekad, kroz nekontrolisane delove granice prelaze u Gruziju, kako bi posetili svoje rođake izbeglice. “Teško se živi, zbog siromaštva, ali je sada mirno. Nema više tu nikoga”, kaže Erdalj (67), Kistin iz sela Tuisi. Izbeglica Ruslan, koji je iz Groznog pobegao sa ženom Ajzom i šestoro dece, navodi da su ljudi gerilca Ruslana Gelajeva “živeli odvojeno” i da su “otišli” još 2002. godine. Izbeglice i zvaničnici iz Tbilisija optužuju Moskvu da je tada, povređujući vazdušni prostor Gruzije, bombardovala klanac. Čečenka Nadina (28) kaže da se najviše boji “ruskih aviona”. Sekretar Saveta za bezbednost Gruzije Gela Bežuašvili kaže da su tvrdnje da je klanac sklonište terorista izmišljene, i da je njihov cilj da se reputacija Gruzije u međunarodnoj zajednici pogorša. “Učinićemo sve da ubedimo svet da nema osnova za takve tvrdnje”, poručuje Bežuašvili.