Čudesne vizije

U rasponu od samo 18 meseci, Isak NJutn je došao do svojih najvažnijih otkrića u oblasti integralnog i diferencijalnog računa, postavio je novu optičku teoriju, objasnio prirodu gravitacije i otkrio zakone kretanja. Usled toga se 1665. i prvih meseci 1666. godine smatraju njegovom annus mirabilis. Bio je to niz intelektualnih dostignuća bez premca u dotadašnjoj istoriji. Međutim, u poslednjih nekoliko godina 19. veka sva su ta otkrića na ovaj ili onaj način bila dovedena u pitanje. Jedna za drugom uočavane su pojave koje se nisu mogle objasniti zakonima klasične fizike. Teorija Isaka NJutna i DŽejmsa Maksvela, koji je na NJutnovom tragu tokom 19. veka proučavao elektromagnetizam, sada su zapale u ozbiljne nedaće.

Onda se 1905. godine pojavio mladi službenik Zavoda za patente, Albert Ajnštajn, i otkrio izlaz iz tih nedaća. U pet izvanrednih naučnih radova pokazao je da atomi zaista postoje (u to vreme oko njihovog postojanja bilo je dosta nedoumica), predstavio je svoju specijalnu teoriju relativiteta i postavio na noge kvantnu teoriju. Ova dostignuća su se razlikovala od onih koje je NJutn postigao u svojoj najvažnijoj godini, ali Ajnštajnova annus mirabilis nije nimalo zaostajala za NJutnovom. On, istina, nije morao da otkriva potpuno novu matematiku kao što je to morao NJutn da čini. Isto tako, za razliku od NJutna koji gotovo 20 godina nije objavio nijedan svoj rad jer je bio opsednut potrebom za tajnovitošću, Ajnštajn je objavljivao jedan rad za drugim; bila je to prava lavina ideja.

Za Ajnštajna to je bio samo početak – docnije je stvorio opštu teoriju relativiteta i bio pionir u proučavanju kvantne mehanike. Tu postoji još jedna razlika između dvojice velikih naučnika: NJutn je stvorio jedan naučni sistem kojim je obrazlagao svet, dok je Ajnštajn tvorac dvaju sistema. Nažalost, ta dva sistema koja je otkrio – teorija relativiteta i kvantna teorija – protivreče jedan drugome. Nije mogućno da su oba sistema u svemu potpuno istinita, mada su i jedan i drugi izvanredno precizni u domenima kojima se bave – kada objašnjavaju ono što je izuzetno, gotovo nepojamno veliko i kad objašnjavaju ono što je isto tako nepojamno malo. Ajnštajn je proveo poslednje godine svog života pokušavajući da pomiri te dve teorije, ali u tome nije uspeo. Ipak, ni niko drugi nije uspeo da reši te probleme, a Ajnštajn je verovatno bio naučnik koji je te probleme bar najjasnije sagledavao.

Nobelova nagrada: Kada je Ajnštajn 1921. godine dobio Nobelovu nagradu, ona mu je dodeljena za prvi od pet radova objavljenih 1905. godine, onaj u kome je obrazložio i dokazao postojanje fotona kao čestica svetlosti. Sve do tog rada koji je Ajnštajn završio 17. marta 1905. i objavio ga u časopisu Annalen der Phdžsik (kao, uostalom, i sve ostale radove objavljene u 1905. godini), smatralo se da je priroda svetlosti talasna, jer se na taj način može objasniti interferencija svetlosti prilikom prolaska kroz rešetku. Ajnštajn je, međutim, pošao od jedne potpuno drugačije pretpostavke, na temelju čuvenog “eksperimenta sa crnim telom”.

Crno telo je zapravo obična zagrevana crna kutija koja emituje elektromagnetsko zračenje (svetlost i njene “rođake” – radio-talase i rentgensko zračenje) na svim frekvencijama. Jedan od glavnih problema u fizici na početku 20. veka bilo je to što se predviđalo da će zračenje crnog tela beskonačno da se povećava kako frekvencije budu rasle, a opet, znalo se da to fizički nije moguće. Samo pet godina pre 1905. uvaženi nemački naučnik Maks Plank pretpostavio je da bi crno telo moglo da emituje zračenje samo na diskretnim frekvencijama. Razlike između tih frekvencija jesu kvantni skokovi i odatle potiče ime kvantne teorije. Na ovaj način se kvantovanjem zračenja posredno rešava problem frekvencija koje se beskonačno uvećavaju.

Plank, međutim, nije iz svega toga izveo zaključak da kvantovanje svetlosti istovremeno predstavlja dokaz da je ona sazdana od čestica, a ne od talasa. Nasuprot njemu, Ajnštajn je taj zaključak izveo. Sem toga, on je pokazao da se upravo zahvaljujući toj pretpostavci može objasniti fotoelektrični efekat, još jedna fizička misterija u to doba.

Fotoelektrični efekat događa se onda kada je električni provodnik izložen svetlosti. Svetlost pada na katodu i izaziva pojavu naelektrisanja. Elektroni se kreću ka anodi i mogu se kočiti dejstvom drugog, spoljašnjeg električnog polja. Paradoks se ogleda u tome da možete da obasjavate provodnik snažnijim snopom svetlosti, ali to neće povećati električni napon, jačanjem intenziteta svetlosti povećaće se samo količina naelektrisanja koja se pojavljuje na ploči. Pojednostavljeno rečeno, svetlost proizvodi više elektrona, ali tu nema više energije. Međutim, ako povećate frekvenciju snopa svetlosti, napon će se pojačati; to znači da će se povećati energija. Ajnštajn je pokazao da se ovo može objasniti ako se prihvati hipoteza o drugačijoj prirodi svetlosti: prema njemu, svetlost se sastoji od čestica (tek docnije su te čestice nazvane fotonima), a njihova je energija proporcionalna njihovoj frekvenciji.

Mada današnji studenti fizike često imaju prilike da čuju kako je greškom Nobelovog komiteta Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu za kvantnu teoriju, a ne za specijalnu teoriju relativnosti, ipak su u to vreme svi, uključujući i samog Ajnštajna, verovali da je odluka bila sasvim ispravna. Kada je krajem 1905. godine poslao jednom svom prijatelju neke svoje članke, Ajnštajn je napisao: “Šaljem vam neke tekstove koji će vas možda interesovati. Samo je jedan od njih stvarno revolucionaran.” Mislio je na rad o fotoelektričnom efektu, a ne na svoje radove o relativnosti. Docnije je napisao: “Izgledalo je kao da mi je neko izvukao tepih ispod nogu, činilo se da ništa o čemu govorim u oblasti teorije relativnosti nema pravog osnova, nema temelja na kojima bih mogao dalje da gradim.” Zaista, ideja da se svetlost sastoji od čestica nije bila u celosti prihvaćena sve negde do 1923, kada je potvrđeno da elektroni mogu da “pogode” svetlost i tako steknu energiju, baš kao što je mogućan i suprotan proces.

Lokalna znanja: Mada je Ajnštajnova kvantna hipoteza na kraju ipak prihvaćena, neke od njenih posledica ni on sam nikada nije mogao da predvidi. Sve negde do kraja 20-ih godina kvantna teorija se razvijala pomalo ad hoc. Tek je mlađa generacija fizičara krajem 20-ih i početkom 30-ih godina uspela da kodifikuje kvantnu teoriju u univerzalni sistem koji danas nazivamo kvantnom mehanikom. Tu se vidi da svetlost zapravo nije ni niz klasičnih čestica, niti je to klasični talas, već se pre može govoriti o njenoj kombinovanoj, dualnoj prirodi. Slično tome, ono za šta se tradicionalno verovalo da su čestice, kao što su elektroni, istovremeno ima i talasnu prirodu.

Iz toga su usledile dve teorijske posledice. Prva je da slučajnost ima suštinsku ulogu u interakciji elementarnih čestica, pa samim tim i u načinu na koji svet uopšte funkcioniše i postoji. Do tog intelektualnog trenutka fizika je bila “deterministička”. U njoj nije bilo mesta neizvesnosti, sve se moglo predvideti. Neodređenost je, međutim, u osnovi kvantne mehanike. Upravo je odatle potekao čuveni Hajzenbergov “princip neodređenosti” po kome nije mogućno utvrditi u isto vreme brzinu i položaj nekog objekta; tačnije, nije ih mogućno sasvim precizno izmeriti. Odatle je potekla i čuvena mačka Ervina Šredingera, koja je u isti mah i mrtva i živa jer njena sudbina zavisi od kvantnih odlika objekta čije je stanje neodređeno (a ne samo nepoznato) sve dok ne bude izmereno.

Treća posledica je ona koja se odnosi na nelokalnost sveta. To zapravo znači da se kvantne interakcije odvijaju u trenu na proizvoljno dugim udaljenostima. Štaviše, nema nijednog mehanizma u kvantnoj mehanici kojim bi se moglo objasniti kako čestice “komuniciraju” među sobom ne bi li obezbedile uzajamnu podudarnost. Na primer, ako jedna čestica kreće spinom u jednom smeru, odgovarajuća, sa njom “upletena” čestica mora da krene u suprotnom smeru. Međutim, prva čestica nema definitivno usmerenje sve dok ne bude izmerena (ovde nas opet pohodi Šredingerova mačka), tako da druga čestica ne može da “zna” kuda da krene sve dok ne bude obavljeno merenje one prve čestice, jer nije moguće napraviti kopiju neodređenog kvantnog stanja, ali će u trenutku kad to merenje bude obavljeno druga čestica možda biti već milionima i milionima kilometara udaljena. Ajnštajn je o ovome govorio kao o “sablasnoj akciji na daljinu”.

NJemu očigledno nije bilo lako da izađe na kraj sa neodređenošću i nelokalnošću sveta. Do kraja života 1955. godine nastojao je da i neodređenost i nelokalnost na neki način ukloni iz fizike. Međutim, uprkos tome što je više nego čuvena njegova izjava da “Bog ne baca kockice”, on nije verovao da je kvantna mehanika u osnovi netačna. Zapravo je prvi koji je i Šredingera i Hajzenberga predložio za Nobelovu nagradu. Za Ajnštajna bi se pre moglo reći da je verovao da kvantna mehanika nije u potpunosti dovršena teorija, da je nepotpuna, nego da ona sadrži imanentnu grešku.

Najbolja analogija koju ovde možemo da navedemo jeste analogija sa temperaturom. Temperatura zapravo ne postoji. Kada kažemo da je nešto toplo ili hladno, mi zapravo opisujemo prosečnu brzinu molekula koji to nešto tvore. Ako se molekuli brzo kreću, onda je to nešto toplo, ako se kreću sporo, hladno je. Temperatura nije ništa drugo do izraz proseka brzine molekula. Slično tome, Ajnštajn je verovao da kvantna mehanika opisuje neku vrstu statističkog proseka pojava koje su u osnovi ipak determinističke.

Godine 1935. Ajnštajn je sa dvojicom svojih saradnika, Borisom Podolskim i Natanom Rozenom, predložio eksperiment kojim bi se testirala ideja sablasne akcije na daljinu. Eksperiment je, međutim, izveden tek 1982. godine. I kada su Alan Aspekt i njegove kolege na Pariskom univerzitetu obavili sva merenja, utvrdili su da je grešio Ajnštajn, a ne kvantna teorija, odnosno Nils Bor. Akcija na daljinu se zbilja događa, ma kako to čudno izgledalo. Međutim, upravo je ova epizoda, ma koliko to paradoksalno u prvi mah izgledalo, izvanredan dokaz Ajnštajnovog doprinosa kvantnoj mehanici. Time što je neprestano pokušavao da nađe slaba mesta i izbuši rupe u toj teoriji, Ajnštajn ju je učinio i čvršćom i jasnijom.

Jasno kao beli dan: Ejbraham Pajs, fizičar koji je napisao delo koje se obično smatra konačnom Ajnštajnovom naučnom biografijom, ocenio je da postoje dve stvari u kojima je Ajnštajn bio bolji i od jednog svog prethodnika, ali i od svakog naučnika koji se posle njega pojavio: on je znao kako da otkriva invarijantna načela, tj. konstante, i umeo je da koristi statističke fluktuacije. Invarijantna načela imaju centralnu ulogu u teoriji relativiteta. Zapravo, Ajnštajn je u početku želeo da svoju teoriju relativiteta nazove “teorijom invarijanti”. Ideja invarijante koja je dobrim delom zahvaljujući Ajnštajnu postala centralna ideja fizike u 20. veku podrazumeva da nešto ostaje konstantno u različitim preobražajima. Krug se ne menja prilikom rotacije jer uvek izgleda isti, kojom god da se brzinom rotacija odvija. S druge strane, kvadrat je nepromenljiv jedino ukoliko se rotira pod uglom od 90 stepeni. Dakle, ako ga rotirate pod pravim uglom, ili nekoliko puta pomnoženim pravim uglom, svejedno, nećete moći da uočite nikakvu razliku između njega i kvadrata koji nije rotirao pod pravim uglom. Međutim, ako ga rotirate pod nekim drugim uglom, razlika će biti očigledna.

Ajnštajn je smatrao da brzina svetlosti predstavlja takvu invarijantu, tj. konstantu. Brzina svetlosti ni na koji način ne zavisi od brzine kojom se kreće posmatrač. Ako ovome dodate uslov koji je kodifikovao još Galilej da fizički zakoni deluju na isti način dokle god se posmatrač kreće ravnomerno i pravolinijski, dobićete specijalnu teoriju relativiteta. Samo, zašto je Ajnštajn verovao da brzina svetlosti mora da bude nepromenljiva, odnosno konstantna?

On nije bio posebno oduševljeni eksperimentator-praktičar. NJegova intelektualna moć ogledala se pre svega u tome što je umeo znatno jasnije da razmišlja o fizičkim posledicama eksperimentalnih rezultata nego ijedan njegov savremenik, zapravo jasnije nego ijedan naučnik pre i posle njega.

Eksperiment o kome ovde govorimo je Majkelson-Morlijev eksperiment, po naučnicima Albertu Majkelsonu i Edvardu Morliju koji su ga prvi put izveli osamdesetih godina 19. veka. Mada je NJutn još u 17. veku objasnio kako se svetlost ponaša, niko sve do 60-ih godina 19. veka, kada je Maksvel pokazao da se ona sastoji od oscilirajućih električnih i magnetnih polja, nije znao šta je svetlost zapravo. Zbog toga se odmah postavilo pitanje u čemu ta polja osciliraju. U to vreme niko nije mogao da zamisli talase van neke sredine. Okean ima talase u vodi, zvučni talasi putuju kroz vazduh; delovalo je potpuno besmisleno čak i pomisliti da talasi jednostavno mogu da postoje, a da pri tom ne postoje u nekoj sredini.

Zato su fizičari postulirali postojanje nečega što su nazvali etar – supstanca koja se na drugi način ne može uočiti, a kroz koju putuje svetlost. Međutim, ako Zemlja kruži oko Sunca i ako se na taj način kreće kroz svemir, onda iz toga mora slediti da se ona kreće i kroz etar. Smatralo se da će, ako se brzina svetlosti meri u smeru Zemljinog kretanja, i perpendikularno u odnosu na to kretanje izmerene vrednosti biti različite; tako je sledilo iz celokupne dotadašnje fizike. Ispostavilo se, međutim, da su, kada su Majkelson i Morli završili eksperiment, izmerene vrednosti bile potpuno iste. Docnija, još preciznija merenja davala su isti naučni rezultat.

Ovaj eksperiment je objasnio Henrih Lorens, holandski fizičar, koji je dao matematičku potku neophodnu za obrazloženje njegovog rezultata; Lorens je, naime, smatrao da je došlo do kontrakcije u smeru kretanja Zemlje dovoljne da dve brzine budu naizgled iste. Lorens međutim nije mogao da objasni zašto je došlo do te kontrakcije. Spekulisao je da su možda na delu sile koje deluju unutar molekula, mada su te sile u to doba bile samo hipotetičke veličine.

Ajnštajn je shvatio, ne dodajući svemu ovome nikakve nove matematičke formule, da se ovde ne radi ni o kakvom prividu, ni o kakvom utisku, da se ne može reći da su te veličine naizgled iste. U prostoru se zaista odvijaju kontrakcije, a vreme se usporava. Upravo je na to mislio Pais kada je rekao da je Ajnštajn bio odličan kada je valjalo utvrditi načela invarijanti. Svi su smatrali da je nepromenljivo vreme. Vreme nije nepromenljivo. Niko nije smatrao da je nepromenljiva brzina svetlosti. Međutim, upravo je ona nepromenljiva.

Konačno, isto to neverovatno umeće Ajnštajn je ispoljio prilikom obrazlaganja opšte teorije relativiteta. Jedna od posledica činjenice da je brzina svetlosti konstantna ogleda se u tome da ništa ne može putovati brže od brzine svetlosti. Ajnštajn je o tome pisao još u svom prvom radu o specijalnoj teoriji relativnosti 1905. godine. Nije doduše odmah sagledao drugu posledicu, a to je da su usled te konstantnosti masa i energija međusobno zamenjive, da tu zamenjivost definiše brzina svetlosti i da se ona može izraziti jedinom jednačinom u fizici za koju danas možemo sa sigurnošću reći da je opštepoznata: E = mc2. Tu “E” predstavlja energiju “m” masu, a “c” brzinu svetlosti. Ta jednačina čije smo posledice videli i u Hirošimi i Nagasakiju 1945. godine Ajnštajnu je pala na um tek nekoliko nedelja pošto je završio prvi rad iz specijalne teorije relativnosti, tako da ju je objavio u drugom radu, onom iz novembra 1905.

Ograničenje brzine predstavljalo je problem za NJutnovu teoriju gravitacije. Naime, staro NJutnovo tumačenje gravitacije nije se moglo smestiti u novu Ajnštajnovu teoriju. Upravo zbog toga Ajnštajn je počeo da razmišlja o prirodi mase.

Godine 1907. on je shvatio da je fizički osećaj koji čovek ima kada gravitacijom bude privučen ka zemlji, po svojoj prirodi identičan sa osećajem koji ima kada se nešto ubrzava – kada, recimo, oseti da ga nešto “veže” za sedište prilikom poletanja aviona, ili kada stoji u liftu koji naglo krene naviše. Oba ova osećaja u neposrednoj su vezi sa masom te osobe, iako se u klasičnoj fizici smatralo da su prouzrokovana različitim pojavama u vezi sa masom. Ajnštajn je, međutim, zaključio da su gravitacija i ubrzanje isti zato što naizgled deluju isto.

Ovo je nazvao načelom ekvivalentnosti. Međutim, za razliku od specijalne teorije relativiteta, za koju je Lorens unapred razradio sisteme matematičkih jednačina, u ovom slučaju nije bilo ničega u matematici čime bi se moglo objasniti kako funkcioniše gravitacija. Ajnštajnu je trebalo još devet godina i velika pomoć prijatelja matematičara Marsela Grosmana da razradi matematičku potku svoje opšte teorije relativiteta. Na taj način, oslanjajući se na stvarni svet i birajući šta je to što će ostati konstantno u ovoj teoriji, Ajnštajn je bitno proširio tadašnje koncepte prostora i vremena.

Prokleta istina i statistika: Onaj deo Pajsove ocene o tome da je Ajnštajn veliki statističar dokazan je u nekima od njegovih proučavanja koja zbog kvantne teorije i teorije relativnosti nikako nisu dospela u prvi plan. Tako je Ajnštajn još 1905. godine dokazao to da molekuli (a samim tim, ako se teorija dalje razvije, i atomi od kojih su molekuli sačinjeni) stvarno postoje i da imaju različite veličine. Za ovo je opet bila potrebna primena statistike zbog velikog broja molekula o kome je reč.

U jednom od Ajnštajnovih radova govorilo se i o veličini molekula na osnovu brzine kojom se šećer razlaže u vodi. Godinama je ovaj rad, inače njegova doktorska teza, bio jedno od najcitiranijih naučnih dela. U drugom radu govorilo se o Braunovom kretanju. To je nasumično kretanje sitnih čestica kao što su prašina ili polen u rastvoru. Pojava je uočena nekoliko godina ranije pod mikroskopom, ali niko nije umeo da je objasni. Ajnštajn je u jednom kratkom i izvanredno vešto sročenom radu objasnio da je to kretanje izazvano udarom molekula.

Način na koji je Ajnštajn koristio statistiku bio je od centralnog značaja za rad o kvantovanju svetlosti i fotoelektričnom efektu. U suštini, on je nastavio da primenjuje statistiku na kvantnu teoriju čak i pre no što su je detaljnije razradili Hajzenberg, Šredinger i njihovi savremenici.

Godine 1922. Ajnštajn je dobio jedan rad Satjendre Nat Bosea, u to vreme nepoznatog indijskog fizičara. Bose je statistički utvrdio kako će se ponašati veliki broj fotona. Pošto su fotoni identične čestice među kojima nema interferencije, njihovo ponašanje se razlikuje od bilo kog ponašanja koje smo ikada ranije imali prilike da vidimo. Ajnštajn je shvatio da je Bose u ovom radu počinio nekoliko manjih grešaka, ali je, što je znatno važnije, shvatio da će se atomi, ako se ohlade skoro do apsolutne nule, ponašati na isti način na koji se ponašaju fotoni. U suštini, ponašaće se kao jedan džinovski atom. Rečeno predviđanje je u to vreme delovalo sasvim nestvarno i tek 1995. godine u laboratoriji je hlađenjem rubidijumske pare napravljen prvi Bose-Ajnštajnov kondenzat. Istraživanje tog tipa kondenzata danas je jedna od najživljih oblasti rada u eksperimentalnoj fizici.

Ovo je samo jedan u nizu primera Ajnštajnove sposobnosti pronicanja u nauku i sagledavanja stvari koje nijedan njegov savremenik nije mogao da vidi. Kao što je rekao 1932. godine, “stvarni cilj mojih istraživanja oduvek je bilo pojednostavljenje i unifikacija sistema teorijske fizike”. Nije nikada uspeo da unifikuje fiziku, ali je uspeo da je pojednostavi, ma koliko to nama laicima ne izgledalo tako. Onog trenutka kada čovek nauči složeni matematički jezik neophodan za izražavanje svih ovih ideja, videće da su Ajnštajnove teorije najjednostavnije i najočiglednije od svih fizičkih teorija.

Economist
(Priredila i prevela LJ. Nedeljković

Slava i razlaz Tokom 18 meseci u Pragu 1911-1912. sve im je lošije išlo u braku, dok su istovremeno na naučnom polju postizali najviše Izostaju ozbiljnija istraživanja kako su nastajala velika otkrića i koja bi makar pokušala da skiciraju značaj i doprinos njegove supruge i najbliže saradnice Mileve Marić. I tako ova žena, “naše gore list”, koju su mnogi svojevremeno smatrali koautorom prvih, najznačajnijih Ajnštajnovih otkrića, pre svega posebne i opšte teorije relativiteta, ostaje i dalje izvan pažnje javnosti. Tu prazninu, da ne kažemo nepravdu, donekle ispravljaju češki istraživači, bar što se tiče 18 meseci života bračnog para i naučnog tandema u Pragu 1911-1912. To je, kako je izjavio nedeljniku “Tiden” predsednik udruženja čeških fizičara i matematičara Stefan Zajac, bio ključni period Ajnštajnovog života. Tu je i dobio titulu redovnog profesora. “Sviđalo mu se u Pragu ali njegova žena Mileva nije bila zadovoljna ovde.” JEDAN KAMEN: S Milevom Marić Ajnštajn se upoznao na studijama u Cirihu. Bila je jedina studentkinja na tamošnjem Politehničkom univerzitetu. Poreklom je, kako kaže “Tiden”, “iz srpske Vojvodine, što se nije sviđalo roditeljima Ajnštajna, kao ni to što je starija od njega, mala i hrama na jednu nogu. U očima mladog naučnika sve prepreke je, međutim, zasenio Milevin intelekt.” Uzeli su se 1903, kad je Ajnštajn već radio u Patentnom uredu u Bernu. Posle večere zajednički su stvarali delo koje je dve godine kasnije iz temelja promenilo fiziku. “Potrebna mi je moja žena, ona mi rešava matematičke probleme”, izjavljivao je tada Ajnštajn. NJihova tri rada izašla su 1905. koja je za fiziku “annus mirabilis” (godina čuda) Specijalnom teorijom relativiteta su Ajnštajn i Marićeva promenili naučna shvatanja energije, mase i vremena. Rasvetljavanje Braunovog kretanja malih čestica u tečnosti definitivno je potvrdilo egzistenciju molekula i atoma. Rad o fotoelektričnim pojavama položio je osnove kvantnoj teoriji. Kada su prijatelji upitali Marićevu-Ajnštajnovu zašto joj ne smeta što ispod zajedničkih radova ne stoji i njen potpis, ona je, aludirajući na zajedničko prezime, odgovorila: “NJarum? NJir sind nur ein Stein” (Zašto? Mi smo jedan Kamen). Profesor Ivo Kraus s Češke visoke tehničke škole pretpostavlja da je Ajnštajna u Prag, osim titule redovnog profesora, privukla i slava Georga Pika, praškog stručnjaka za geometriju. Neki drugi izvori navode da je hteo da se uveri da li je tačno da selidbe u nove sredine ljude čuvaju od samoljubivosti i intelektualne inertnosti. Sigurno je, međutim, da je u 32. godini dobio u Pragu najvišu akademsku titulu, a car Franc Jozef ga je imenovao za načelnika Instituta teoretske fizike na nemačkom delu Karlo-Ferdinandovog univerzitata. Prag je u to doba bio prava evropska metropola. Dok se u Cirihu još osvetljavalo petrolejkama, u Pragu je elektrika već duže vreme bila uobičajena. “Kada je Ajnštajn došao u Prag, više je podsećao na italijanskog violinskog virtuoza nego na nemačkog univerzitetskog profesora. Ni tokom boravka u Pragu on nije previše brinuo o svojoj spoljašnjosti. Prilikom jedne večere u luksuznom hotelu zamenili su ga sa zanatlijom, pozvanim da popravi osvetljenje”, navodi Kraus. Ajnštajna je očaravala praška arhitektura, hvalio je koncerte... PRAŠKA MUČNINA MILEVE A.: Ajnštajnova supruga je, međutim, prema istraživačima, Prag videla u sasvim drugim bojama. “Pre svega, na njega je gledala kao na prljavo i zapušteno mesto, neprijateljsko, nabijeno napetošću između domaćih Čeha i vladajućih Austrijanaca”, tvrdi Kraus. Nije joj se dopadao ni trosobni stan u mezaninu secesijske zgrade u kome su živeli. Navodno, bio je pun buva, a iz vodovoda je tekla čudna tečnost od koje je u sudovima ostajao crni talog. NJenom (egzistencijalistički?) mučnom raspoloženju doprinosili su, takođe, zagađen vazduh u industrijskoj četvrti Smihov i letnje zagušljive vrućine. Gorki ton u Milevinim pismima švajcarskim prijateljima poticao je i od nesloga u porodici. Ajnštajnova je slava rasla, dok je njegova žena, koja je brinula o dvoje dece, ostajala u pozadini. Mladi naučnik je izlazio u društvo, čak je našao i prijateljicu, Johanu Fantovu. U kafani koju je držala njena majka sastajali su se praški nemački literati. Na komadu bronzane ploče na zgradi na Staromjestskim namjestima, gde je bila kafana „U Jednorožca”, podseća se da je tu Ajnštajn za prijatelje svirao na violini i diskutovao sa piscima Francom Kafkom i Maksom Brodom. Fantova se ponovo srela sa Ajnštajnom u američkoj emigraciji i s njim živela poslednjih 15 godina života. Najtiražniji češki dnevnik “Mlada fronta – Dnes” je svojevremeno objavio i priču o vanbračnom “praškom” sinu iz veze koje je Ajnštajn imao ovde (fotografija sina zaista pokazuje neverovatnu sličnost). Ajnštajn se zbog taloga u vodi nije uzbuđivao. “Što je narod prljaviji, to je otporniji”, šalio se. Nije, međutim bio zadovoljan nivoom ovdašnje univerzitetske nastave, kao ni studenata. Mileva je insistirala na povratku. Muž joj je izašao u susret ali ni povratak u Cirih nije više mogao da spase napuklu bračnu vezu. Godinu dana kasnije Ajnštajn je dobio prestižno mesto u Berlinu ali ga tamo Mileva s decom nije pratila. Razveli su se sedam godina posle odlaska iz Praga. UMESTO EPILOGA: Tokom boravka u češkoj metropoli Ajnštajn je, uz pomoć Mileve, napisao 10 stručnih članaka i s nekim od njih položio osnove opšte teorije relativiteta. Objavio ih je 1916. i stekao svetsku slavu. “LJudi su se tada pitali, da li to znači da više ne postoje nikakve moralne norme i da je zato upravo sve – relativno”, rezimirao je u časopisu “Tajm” uticaj Ajnštajnove teorije najslavniji živi fizičar Stefen V. Houking. Još ranije Niče i Dostojevski su shvatili da je Bog mrtav i iz toga izvukli konsekvence. Fizika je naknadno, zahvaljujući Ajnštajnu i Marićevoj, to naučno potvrdila.