Šahovnice šiju Kinezi

Ko se ovih dana zatekne u Hrvatskoj, uključujući i glavni grad Zagreb, zaključiće da se radi o zemlji koja toliko pati od viška nacionalnog ega da su je samo konvencionalne skrupule prisiljavale na gnjavatorske pregovore o eventualnom pristupanju Evropskoj uniji. Šta Evropa uopšte može da ponudi Hrvatskoj, a što ova mala zemlja, koja je “od stoljeća sedmog” imala svoju sopstvenu nacionalnu državu, nije prezrela pre petnaest godina kad je izrekla odlučno “ne” svemu što povezuje, umesto da razdvaja, različite narode, kulture, jezike, pisma i običaje? Šta će Hrvatskoj plave evropske zastave sa mnoštvom žutih zvezdica, kad posle poprilično vremena državne samostalnosti nije uspela da skroji ni sopstvenu nacionalnu zastavu?

Svi koji nešto znaju o domaćem uvozu i izvozu uljudno ćute nad činjenicom da praktično nijedna hrvatska trobojnica nije sašivena u matičnoj zemlji. Nacija koja se tako srčano borila za svoju državnu, nacionalnu i političku nezavisnost odjednom je zaključila da je prefina da bi krojila svoje nacionalne simbole. Umesto Hrvata, njihove zastave za sitne pare šiju Kinezi koji ih pakuju i šalju u Italiju. Italijani ih vraćaju u Singapur “na doradu i oplemenjivanje”, a iz bivše britanske kolonije ponovo stižu u Hrvatsku. Bizaran, ali ne i jedini primer široke ruke i sjajnog finansijskog i nacionalnog ugleda zemlje – osim krušaka, jabuka, peršuna, šargarepe, sira i kajmaka, uvozi i kravate (šiju se takođe u Kini). Logično je, dakle, da zemlji koja ima razgranatije trgovačke veze i puteve od Marka Pola, Evropa kakva joj se danas nudi uopšte nije potrebna.

Na domaćoj stranačkoj sceni nad ovim se, na opšte čuđenje, najviše zgražava radikalna desnica predvođena Hrvatskom strankom prava Ante Đapića. Oni su toliko nezadovoljni “odbijenicom” koju je Hrvatska pre nekoliko dana dobila od Evropske unije, da od premijera i predsednika države hitno traže raspisivanje prevremenih izbora. Paradoks je samo prividan. Desnici je do Evrope koliko i domaćem državnom vrhu do novih izbora. Predsednik Stjepan Mesić je na debakl svoje proevropske politike imao da kaže samo jednu, čak i gramatički a ne samo politički poučnu rečenicu – ništa se nije dogodilo. Premijer Ivo Sanader, koga zbog neuništivog poverenja u sopstveni reformski kurs ovde podsmešljivo zovu “velikim magom Nabusanderom Obmanaderom”, u javnost je pustio priče o novom datumu eventualnih pregovora Hrvatske i Evropske unije koji bi trebalo da se održe 26. aprila. Premijer u tom kontekstu, naravno, nije pominjao Srbiju, pa šira javnost ovde nema pojma da je april mesec koji je, uz svu klimatsku i političku hirovitost, nova šargarepa koja je iz Brisela upućena i u Beograd.

Hrvatska se bori sa sopstvenim političkim promašajima od kojih je propalo hvatanje Ante Gotovine samo vrh ledenog brega u hladnoj diplomatskoj praksi Evropske unije.

Na scenu je stupila i Katolička crkva. Lokalno dalmatinsko i hercegovačko franjevačko sveštenstvo javno je obznanilo da je Ante Gotovina za Hrvatsku učinio kudikamo više od vatikanskog poglavara pape Jovana Pavla Drugog. U crkvenu propagandu vešto se ubacio i izvesni Zlatko Sudac, sveštenik sa Kvarnera, čiji politički govori i “Božiji znakovi” plene zbunjene religiozne mase u Hrvatskoj. Počelo je pre nekoliko godina kad je Zlatko Sudac po malim, provincijalnim crkvama Istre i kvarnerskih ostrva padao u trans, a na dlanovima i na čelu otvarale su mu se krvave rane. Svoje “stigme” tumačio je

Božijim gnevom zbog nepravde koju Evropa i svet nanose Hrvatskoj. Nastavilo se njegovim kontaktima sa odbeglim Gotovinom i porukama generalu da se nipošto ne predaje, jer Evropa Hrvatskoj ionako nije potrebna. U znak protesta protiv državne politike koja je isprva vodila u evropskom pravcu, Sudac je počeo da slika sopstvenom krvlju i da se zblanutim vernicima predstavlja kao hrvatska inkarnacija Hrista. Crkva se formalno ogradila, a deo dalmatinskih biskupa oduševljeno je pozdravio njegove hipnotizerske predstave.

Iza neslavnog kraha evropskih ambicija zvaničnog Zagreba, situacija u Hrvatskoj ne samo da nije dobra, nego preti i potencijalnom katastrofom. S tim se slažu i domaća desnica i levica i centar političke scene. Desnica se više ne šunja na “mala vrata”, nego nadire kroz prozore i hara ulicama zloupotrebljavajući i sportske navijače.

Na kakav se epilog proevropske epizode u političkom životu zemlje nacija priprema, lako može da se vidi i iz naslova vodećih dnevnih listova. Najtiražniji dnevni list u Zagrebu, s vlasnikom u Gracu, odluku o odbijanju pregovora o ulasku Hrvatske u EU sažeo je u naslovu: “NE je poraz Unije”. Novoosnovane zagrebačke novine (istog vlasnika), velikih desničarskih ambicija, otišle su i korak dalje. Tekst njihovog izveštača iz Brisela već u naslovu sugeriše: “Europa poručila Hrvatskoj laku noć, a Hrvati Europi – ma tko vas jebe.” Kolokvijalna vulgarnost napisana je u originalu, bez tačkica i zvezdica, pogotovo onih evropskih.