Rodbinske veze vladaju svetom

Ako se ne prezivate Buš, Kenedi ili Gandi verovatno je jedna od stvari koju najviše mrzite nepotizam. Sigurno vam je bar nešto u životu izmaklo zbog tatinog sina ili ćerke. Ali nekoliko knjiga objavljenih u poslednje dve godine tvrdi da je nepotizam dobar i poželjan. Nepotizam je u ovim delima nazivan “umetnošću” i motorom koji pokreće ljudsku civilizaciju.

Adam Belou, autor bestselera “Pohvala nepotizma”, tvrdi da osnovna jedinka ljudskog roda nije pojedinac već porodica i da samo nepotizam može zadovoljiti biološki poriv da podignemo potomstvo i tako doprinesemo društvu u celini. On kaže da je nepotizam u genima, uz seksualnost jedan od ključnih impulsa i da bi odsustvo nepotizma u društvu bilo neprirodno.

Branitelji nepotizma navode da nepotizam nije uvek imao negativan predznak. Prvi jerusalimski episkop bio je Isusov brat. Marko Polo je u Kinu krenuo sa tatom i stricem. Najbolji francuski restorani i švajcarski hoteli su u porodičnom vlasništvu. Među trideset članica UN kojima danas vladaju ljudi “plave krvi” su neke od najprosperitetnijih zemalja na svetu. Dinastički nepotizam je kao lek za nestabilnost i stimulans za kilavu tranziciju razmatran poslednjih godina u Bugarskoj, Rumuniji, Crnoj Gori i Srbiji. Jedan autor čak tvrdi da bi komunizam imao svetliju budućnost da je Karl Marks u centar svoje teorije stavio familiju a ne klasu.

Evropske demokratije počivaju na etničkom nepotizmu. Temelje američke moći udarile su krajem devetnaestog veka na nepotizmu zasnovane porodične firme i etničke zajednice imigranata. Zahvaljujući kastinskom sistemu, nepotizam u Indiji određuje sudbinu skoro milijardu ljudi. Bez obzira na talenat, sin čistača ulica će najverovatnije biti čistač ulica, a ćerka predsednika vlade predsednica vlade. Porodica Nehru-Gandi je vladala 36 od 58 godina koliko Indija postoji kao nezavisna država.

Nepotizam je donedavno najčešće opisivan kao arhaična i primitivna pojava. Najzaslužniji za rehabilitaciju ovog negativnim konotacijama nabijenog pojma je sin nobelovca Sola Beloua. Adam Belou je imao jak razlog da se posveti ozloglašenom fenomenu. On je posao urednika u velikoj izdavačkoj kući dobio zahvaljujući reputaciji svog oca. Ali, malo ko spori da je danas on jedan od najboljih u svome poslu. Belou je odličan primer onoga što se na zapadu naziva “novim nepotizmom”. Sinovi danas moraju da se dokažu da bi ostali na mestu koje im je moćni tata obezbedio.

Belou veruje da smo nedavno ušli u novo zlatno doba nepotizma. Na izborima novembra 2000. godine u SAD borili su se Al Gor i DŽordž Buš, pripadnici dve moćne američke političke dinastije. Buš tada nije postao predsednik zahvaljujući glasovima birača, već Vrhovnog suda u kome su većinu imali tatini prijatelji. Amerikom danas vladaju porodični brendovi.

Preko 90 odsto svih kompanija u SAD su porodične firme koje proizvode polovinu američkog nacionalnog dohotka i za šest odsto su profitabilnije od ostalih preduzeća. To su rezultati onoga što Belou naziva “dobrim nepotizmom”. Ali, mnoge kompanije su platile ogromnu cenu lošeg nepotizma. Istorija biznisa puna je primera kako su nesposobni sinovi uništili trud generacija.

Prepoznatljivo ime je danas u SAD često vrednije od svakog nasledstva. Vašington post piše da je nepotizam pustio toliko dubok koren da neka mesta u američkom Kongresu “ostavljaju utisak naslednih, a ne izbornih” položaja. Dvadeset odsto senatora je “nasledilo” svoje mesto. Novinar prestoničkog Posta – porodične firme u vlasništvu Gremovih – tvrdi da američki parlament danas “liči na dvor Luja XIV, samo bez napuderisanih perika”. Čak 45 udovica je nasledilo svoje muževe u Kongresu. Jedan kongresmen iz NJu DŽersija je šesti naslednik porodice koja predstavlja istu izbornu jedinicu od 1794. godine.

Period od kraja Drugog svetskog rata do 2000. godine predstavlja jedan od retkih perioda kada su u Americi talenat i rezultat bili važniji od prezimena i porodičnih veza. Nepotizam je svoje najgore dane u SAD preživljavao tokom Klintonovog mandata. Nedeljnik Nenj Republic je Klintonovu administraciju opisao kao “meritokratiju” sačinjenu od ljudi koji su sve sami zaslužili, nasuprot Bušovoj u kojoj dominiraju ljudi koji su karijeru pravili u velikim “organizacijama”, vojsci ili multinacionalnim kompanijama, i koji su se na hijerarhijskoj lestvici peli ili zahvaljujući apsolutnoj odanosti šefovima ili porodičnim vezama.

Kristofer Las smatra da je renesansa nepotizma poslednjih godina u SAD posledica činjenice da uspešne “meritokrate” smatraju da nikome ništa ne duguju i zato ne osećaju obavezu premu društvu iz koga dolaze. Las veruje da meritokratija rađa samoživu i ravnodušnu elitu. Svako društvo mora težiti odgovarajućem balansu meritokratije i nepotizma da bi napredovalo.

Nepotizam je mnogo stariji od svog imena. Sam termin potiče od italijanske reči nepoto (sinovac, nećak). Postao je ozloglašen kada su rimske pape u doba renesanse na kardinalska mesta postavljali svoju vanbračnu decu koju su javnosti predstavljali kao “sinovce” da bi prikrili kršenje celibata. Čuveni portret prikazuje Lava X sa dva malena “sinovca” u pozadini. Papa Ćezare Bordžija, “kopile” pape Aleksandra VI, optuživan je za sva moguća zla, od nepotizma i incesta do crne magije i ubistava. Ćezareov pontifikat je ipak obeležio početak “zlatnog doba” nepotizma u Evropi.

Jedna od velikih zabluda vezanih za nepotizam jeste da je to praksa bogatih, slavnih i moćnih. Domari, automehaničari i krojači skloni su nepotizmu koliko i glumci, predsednici i advokati. Spisak poginulih u terorističkom napadu 11. septembra otkrio je koliko je nepotizam rasprostranjen među vatrogascima i policajcima u NJujorku. Nepotizam nije samo ljudska osobina.

Mravi su nepotizmu najodanija živa bića. Istraživači na univerzitetu u Helsinkiju otkrili su da mravi radnici prepoznaju svoje bliske rođake i ubijaju samo one članove kolonije koji su im dalji rod. Za razliku od većine drugih vrsta, gde prvi rođaci dele pedeset odsto gena, mravi radnici imaju 75 odsto identičnih gena. Plemena i nacije ponašaju se slično kolonijama mrava.

Sve popularniji termin etnički nepotizam je nestao iz često osporavane sociobiološke teorije koja tvrdi da što više istih gena delimo sa nekom osobom, to smo spremniji da prema njoj pokažemo veću dozu altruizma. Qudi u svim kulturama veruju da oni koji govore isti jezik, koje zovemo “našima”, verovatno nose jedan broj istih gena i zato su skloniji da se za njih žrtvuju. Neki naučnici smatraju da su patriotizam, nacionalizam i rasizam samo posledice naše genetske sklonosti svakom nepotizmu. Biolog i matematičar J.B.S. Haldejn je na kraju svojih istraživanja rekao da bi svoj život mogao da da za dva brata ili osam prvih rođaka jer oni nose sve njegove gene.

Priča o genima i nepotizmu može ličiti na oživljavanje eugenike. Ova nacistima posebno draga, danas sasvim diskreditovana naučna disciplina, tvrdila je da se ljudska vrsta može “popraviti” ako se najsposobniji i najtalentovaniji budu međusobno ženili i razmnožavali. Nacistička odanost rasnom nepotizmu je jedan od razloga zašto Evropljani ne dele američki novootkriveni entuzijazam.

Velika Britanija polako demontira svoje bogato nepotističko nasleđe. Iako monarhija još odoleva, Toni Bler je 1999. godine iz Doma lordova izbacio više od 600 plemića koji titulu nisu stekli ličnim zaslugama. Posle ove Blerove odluke, samo 92 lorda – od ukupno 693 u gornjem domu engleskog Parlamenta – svoje mesto obezbedilo je nasledivši titulu.

Fratricidu sklona Otomanska imperija je dobar primer da mnogi ljudi ne pokazuju volju da pomognu “svojima”. Porodična ljubomora i narcisoidnost su neki od prirodnih neprijatelja nepotizma. Srpski sudovi su zatrpani parnicama koje posvađana braća vode oko nekoliko ari neuzorane šumadijske zemlje. Popularna paštunska izreka možda najbolje sumira kompleksnost nepotizma: “Ja protiv mog brata. Moj brat i ja protiv mog rođaka. Moj rođak i ja protiv celog sveta.”

Američke trupe su srušile Sadama Huseina, ali zloupotreba pozicije vlasti radi pomoći sopstvenom klanu, plemenu i porodici i dalje je pravilo u Iraku. Frank Salter piše u knjizi “Rizične transakcije: poverenje, srodstvo i nacionalnost” da su porodice često jedini oslonac u kriminalizovanim ili veoma siromašnim društvima. Polovina svih brakova u Iraku osamdesetih sklopljeni su između rođaka. Slični podaci dobijeni su u mnogim zemljama, od Maroka do Indonezije. Ovakvi brakovi smanjuju lojalnost prema državi i brigu za dobrobit društva. Salter tvrdi da je “jednokrvlje” jedan od razloga zašto bliskoistočne zemlje decenijama laviraju između anarhije i tiranije. Rodbinske veze na Bliskom istoku su po pravilu jače od svake ideologije.

Izuzetak predstavlja uspeh talibana u borbi protiv lokalnih moćnika čije su porodične paravojske terorisale veliki deo zemlje tokom devedesetih. Metastaza nepotizma u Avganistanu ponovo je zavladala posle američke invazije 2001. godine. Abdularar Romizpur, profesor prava na Kabulskom univerzitetu, kaže da je danas nemoguće biti imenovan na ključni položaj bez pomoći rođaka koji su već u vladi. Stričevi predsednika Hamida Karzaija su ambasadori u Egiptu i Češkoj. Predsednik je rođak poslednjeg avganistanskog kralja i vođa paštunskog plemena Poplzai. Na tom mestu je nasledio svog oca Abdula Ahada Katzaija, koji je bio predsednik avganistanskog parlamenta sedamdesetih.

Borci protiv endemskog nepotizma u arapskom svetu navode primer proroka Muhameda koji je sposobnost stavljao iznad krvnog srodstava. Ipak, među arapskim vođama danas ima mnogo onih koji tvrdeći da su direktni potomci proroka Muhameda pokušavaju da ojačaju svoj autoritet. Moktada al Sadr, vođa pobunjeničke šiitske vojske u okupiranom Iraku, nije samo sin iračkog verskog vođe Muhameda Bakra al Sadra. NJegova porodica smatra – kao i jordanska kraljevska porodica – da su direktni potomci proroka Muhameda.

Protok vremena ne mora značiti da oni koji tvrde da su Muhamedovi potomci, često nazivani “saidi” ili “šerifi”, govore neistinu. Prema istraživanju iz 2003. godine, čak šesnaest miliona ljudi širom Azije nosi gene DŽingis-kana. Ovaj srednjovekovni šampion promiskuitetnosti i potencije napravio je toliko dece da čak šest odsto stanovnika Mongolije predstavlja njegove direktne potomke preko muške linije nasleđivanja. Ali, brojnost potomaka je manje važna od odnosa koji među njima vladaju.

Mafija predstavlja najsavršeniju nepotističku organizaciju u istoriji. Knjiga Marija Puza i filmovi Frensisa Forda Kopole o tri generacije italijanskih mafijaša naterali su nas da zavolimo ovu brutalnu inkarnaciju nepotizma. Vito Korleone postaje mafijaški “kum” posle nepravde izazvane nepotizmom. Iako žrtva nepotizma, filmski junak zaključuje da je nepotizam najbolji odgovor i najsigurniji put za uspeh u Americi.

Porodica Kopola se ne razlikuje puno od Korleoneovih čije je prezime postalo sinonim nepotizma. Otac režisera “Kuma” Karmin komponovao je muziku, dok su stric Anton, sestra Talija i čerka Sofija glumili u filmovima. Kopolin sinovac Nikolas je promenio prezime u Kejdž da bi zametnuo porodični trag.

U Americi je nepotizam postao omražen posle berzanskog sloma 1929. godine, kada su milioni Amerikanaca okrivili firme u porodičnom vlasništvu za samoživost koja je veliku naciju oterala u bedu. Demokrate veruju da Amerika u Iraku i danas plaća cenu lošeg nepotizma, ambicije mlađeg Buša da nadmaši oca. Dejvid Grinberg tvrdi da je porodična istorija važan razlog zašto je Buš odlučio da napadne Irak. “NJegova odluka se mora razumeti kao nastavak očevog rata i poništavanje očeve odluke da ostavi Sadama na vlasti”, napisao je Grinberg u prestižnom NJujorkeru.

Arnold Švarceneger svoj izbor za guvernera Kalifornije umnogome duguje svojoj supruzi Mariji Šriver, jednoj od naslednica nesrećnog klana Kenedijevih. Bez podrške Marije, nećake predsednika DŽona Kenedija, republikanac Švarceneger u prodemokratskoj Kaliforniji ne bi imao nikakve šanse. I Kenedijevi su profitirali na pobedi austrijskog bodibildera. Posle serije neuspeha i skandala, ova politička dinastija se vratila u centar pažnje američke javnosti. Ali, malo je demokrata koji svoje nade još uvek polažu u Kenedijeve.

Na izborima 2008. ili 2012. godine u SAD možemo očekivati jedan veliki “dinastički obračun”: Hilari Klinton protiv Bušovog brata DŽeba. Republikanci veruju da čak ni DŽebov eventualni neuspeh neće značiti kraj dinastije. DŽebov sin, veliki srcelomac DŽon “P” Buš, drugi je glavni kandidat za sledećeg predsednika Buša. Magazin People proglasio ga je nedavno četvrtim najpoželjnijim mladoženjom u SAD, a USA Todadž je ovog sina guvernera Floride i lepe Meksikanke opisao kao “mešavinu DŽona Kenedija i Rikija Martina”.

I DŽeba i mladog DŽordža “P” Buša čeka još mnogo iskušenja na putu do Bele kuće. Ali rizik koji nosi nepotizam, neizvesnost oko izbora i sposobnosti naslednika, možda uskoro sasvim nestanu. Antropolog Gregori Kokren smatra da će, čim to postane moguće, lideri željni da njihov gen nastavi da vlada, jednostavno rešiti da se kloniraju.

Zoran Ćirjaković