Ništa u kešu

Proslavljajući 15. rođendan Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković je u prijatnom ambijentu “Kalemegdanske terase” zvanice podsetio na “slavnu prošlost stranke” čiji je vođa od osnivanja. Potpredsednike Veroljuba Stevanovića i Vojislava Mihailovića kao i ostale članove koji su se usudili da javno kažu kako im se vreme njegovog zadržavanja na predsedničkoj funkciji malo odužilo, etiketirao je kao “saradnike Miloševićeve i sada vladajuće Službe bezbednosti”. Obećavši da će SPO dati pun doprinos ujedinjenju svih proevropskih snaga u Srbiji, kao najbitniji događaj prošle godine izdvojio je usvajanje zakonskog predloga kojim su izjednačena prava partizanima i četnicima. Ipak, skup nije uveličao svojim prisustvom nijedan ravnogorac koji bi mogao da se pohvali novostečenom penzijom niti je, pak, bilo onih okićenih novoustanovljenom “Ravnogorskom spomenicom 1941”. Šta se dogodilo?

Zakon je stupio na snagu 1. januara i obavezujući je ali je takođe i neprimenljiv u sadašnjem obliku. Tako u najkraćem glasi obaveštenje koje je NIN dobio od Zorana Panovića, načelnika Odeljenja u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike. Pokazala se opravdanom rezervisanost onih koji su odmah ocenili “pomirenje” kao sklepano na brzinu, pre svega jer su četnicima olako priznate zasluge bez ispitivanja da li su one opravdane i bez do kraja dovedene javne rasprave. Političari su se poslužili propagandnim trikom postigavši među sobom saglasnost da nekako odobrovolje nestašnog i nestalnog šefa diplomatije i njegovu stranku. Obistinila su se predviđanja socijaldemokrate Mehe Omerovića tokom skupštinske rasprave koji je rekao: “Ovaj zakon je pravno nemoguć ali je očigledno politički moguć.” Zakonodavcu se toliko žurilo da nije vodio računa o tome da li će zakon biti primenljiv u praksi. I kako sada objasniti ravnogorcima i njihovim sledbenicima zašto možda neće moći da se, “odlikovani i penzijski i istorijski namireni”, 15. maja prošetaju Ravnom gorom.

Brižni predlagač zakona (SPO) nije hteo da se ozbiljnije unosi, pa se zadovoljio Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica. Dakle, samo izmenama i dopunama – sa svega nekoliko odredbi. A one su kao takve nesprovodive. Zbog toga je Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku bilo prinuđeno da doradi podzakonski akt koji će omogućiti sprovođenje zakona. Ministar Slobodan Lalović početkom januara je najavljivao da će prvu radnu verziju završiti za petnaestak dana koju će potom vlada moći da razmatra. Ništa slično se, međutim, do dana današnjeg nije dogodilo. Zadatak je očigledno komplikovan. A evo i zašto.

“Novi stari zakon prosto je neusklađen sa drugim sistemskim zakonima i propisima. Pre svega sa zakonima iz oblasti boračko-invalidske zaštite i sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju. U prevodu, uopšte nije jasno kako ravnogorci mogu da ostvare svoja prava, odnosno ne zna se još ni koji kriterijumi će presuditi u odlučivanju ko je ravnogorac, a ko nije”, kaže Zoran Panović. Radnu grupu za izradu podzakonskog akta čine predstavnici pomenutog resornog ministarstva, Vojnoistorijskog instituta, Crvenog krsta Srbije i Crne Gore, dok se drugi angažuju povremeno. Predložili su “donošenje novog zakona po hitnom postupku kojim će detaljnije biti regulisana prava, odnosno način na koji će potencijalni korisnici moći da ostvare svoja prava”.

Evo nekih od nepoznanica. Kako dokazati svojstvo, odnosno kako dokazati da je neko bio pripadnik ravnogorskog pokreta ili Jugoslovenske vojske u otaybini? To će biti najlakše u onim slučajevima gde su sačuvane vojne knjižice ili druga vojna uverenja. Sigurno je, međutim, da takvih slučajeva nije mnogo, pošto posle Drugog svetskog rata nije bilo uputno čuvati dokumenta koja bi imaoca teretila kao narodnog neprijatelja.

A izjave svedoka? “Po sadašnjim propisima, izjava svedoka ne može biti dokazno sredstvo. Ponekad se to praktikovalo kako bi mogla da se utvrdi nečija pripadnost NOR-u, ali ni tada izjava svedoka nije bila jedino dokazno sredstvo. Vršile su se provere u vojnim komandama i SUBNOR-u”, kaže Panović.

Odredbe zakona predviđaju da će ravnogorci moći da ostvaruju i prava kao ratni vojni invalidi. Ali, tu je pitanje: šta sa medicinskom dokumentacijom o ranjavanju? Da li je sačuvana i šta ako nije? Reč je o ljudima u poodmaklom dobu i veoma je teško utvrditi da li je neko bio ranjen 1943. godine ili u lovu 1955. godine. Da li će se u obzir uzimati samo pisana medicinska dokumentacija iz vremena događaja ili će se možda prihvatiti dokumentacija koja datira iz posleratnih godina?

I to nije najveći problem. Najveći problem je stanje u kojem se nalaze naše arhive. Građa arhiva Vojnoistorijskog instituta je osnova da bi se regulisalo ravnogorsko pravo. Tokom NATO bombardovanja pogođena je zgrada Vojnoistorijskog instituta pa je preseljen na više lokacija. Arhivska građa do 1945. godine smeštena je u prostorijama u Birčaninovoj ulici u skučenom prostoru. Rad istraživača odvija se u improvizovanoj čitaonici koju svakodnevno koriste istraživači, istoričari i drugi. Ujedno, Arhiv Vojnoistorijskog instituta, sa minimalnim brojem arhivista (koji kao civili u VJ čekaju otkaze) radi na odgovorima na različite zahteve pojedinaca. Zato “zahtevu u vezi s regulisanjem boračkog staža ravnogorcima teško da ćemo moći da odgovorimo jer smo preopterećeni i bez neophodnih kadrovskih i materijalnih mogućnosti. Arhivski materijal, razasut po našim fondovima, osnova je konkretnih dokaza na zahteve, ali to će u mnogim slučajevima biti traženje igle u plastu sena sa neizvesnim rezultatima”, odgovorio je pukovnik Mihajlo Basara, direktor Arhiva, na pitanje Ministarstva za rad.

“Naš Arhiv nije u stanju da odgovori ni dnevnim obavezama a kamoli da izađe na kraj sa 1 000 ili 2 000 molbi”, slaže se istoričar Milan Terzić koji je svojevremeno doktorirao braneći rad: “Kraljevska vlada i Draža Mihailović 1941-1945”. Kaže da samo za oficire Jugoslovenske vojske u otaybini postoje spiskovi u vezi sa njihovim unapređenjem ili odlikovanjem. “Međutim, kada je o četničkom pokretu reč, treba znati da se ne radi o stalnoj formaciji sem isturene Vrhovne komande na čijem čelu je bio Zarije Ostojić. Sve ostale formacije bile su vezane za lokalni okvir. Postavlja se pitanje i šta će biti sa četnicima iz Bosne, Hrvatske ili pak Slovenije gde je delovala ‘plava garda’. U Makedoniji je Albanski nacionalni pokret Mahmuta Barjaktarija bio kopča sa pokretom Draže Mihailovića. Postavlja se pitanje kakav stav zauzeti o tome. Pogotovo što su četnici u svim delovima nekadašnje Jugoslavije označeni kao fašistički kolaboracionisti. Dalje, šta sa ljudima koji su otišli u emigraciju, šta sa borcima koji su bili u četnicima do 1943. godine a posle se prestrojili i otišli u partizane”, pita dr Terzić. I na kraju, može li naše društvo da uloži ogromna materijalna sredstva da bi se razbacana arhiva dovela u red, da se klasifikuje i učini podobnom za upotrebu u upravnom postupku?

Zoran Panović kaže da njegovo ministarstvo kao izlaz vidi mogućnost da Skupština po hitnom postupku donese novi zakon koji bi regulisao navedene probleme – pripadništvo četničkom pokretu i način ostvarivanja prava. “Naša stručna služba pripremila je radnu verziju Nacrta zakona kojim smo otklonili protivrečnosti jer podzakonskim aktom ne možete da uredite stvari kao što se to može novim zakonom. Naš tekst je gotov i nadam se da će biti političke volje da on uđe u proceduru po skraćenom postupku. Neophodne su još dodatne konsultacije sa predlagačem zakona. Mora da nam pomogne da preciziramo ko je pripadnik ravnogorskog pokreta. Najlakše će biti onima koji su kao oficiri Jugoslovenske vojske u otaybini učestvovali u ratu. Rehabilitacija Mihailovićevih ravnogoraca ne sme da znači rehabilitaciju ratnih zločinaca. Između fašizma i antifašizma razgraničenje mora da bude jasno”, ističe naš sagovornik.

Za sada je izvesno da će se zahtevi za utvrđivanje prava podnositi opštinskim službama za boračku-invalidsku zaštitu u mestu prebivališta. Posle će se sprovoditi upravni postupak za priznavanje prava. U ovom trenutku nije moguće dati procenu kada će početi prve isplate a to najviše zanima zainteresovane koji se svakodnevno javljaju ministarstvu. Zovu ih i opštinske službe jer već uveliko primaju zahteve potencijalnih korisnika a ništa ne mogu bez daljih uputstava. Novim predlogom zakona Ministarstvo je predvidelo mogućnost da se uz kvalifikovane svedoke prizna ravnogorsko pravo u slučaju ako podnosilac zahteva nema dokumentaciju ili ako nije u realnoj mogućnosti da je pribavi u kraćem vremenskom periodu. I to je u redu. Reč je, ipak, o starim ljudima.

Zanimljivo je da oni kojima istraživači javnog mnjenja garantuju stabilih pet odsto glasova, ako dovoljno uporno pominju kralja, otaybinu i Dražu, nisu u toku sa događajima. Vlajko Senić, visoki funkcioner stranke, i Srđan Srećković, direktor SPO-a, rekli su nam da ovih dana očekuju Uredbu vlade i primenu Zakona do kraja meseca. Problemi u stranci učinili su svoje. Ravnogorci još uvek javno ne objavljuju da su zabrinuti. Možda su shvatili da je akcenat ipak na političkom izjednačenju. A ne na finansijskom.