Niko nas ne gleda odozgo

Ako ne znate gde je Trgovište, pitajte vukovce. Ove naše, beogradske. Kod Vukovog spomenika najviše ih je iz Trgovišta. Ostave kuću, prodaju šumu, i dođu u Beograd da kopaju kanale. Autobusom iz Vranja, razume se, jer nema direktne linije Trgovište – Beograd. Tako da je to Trgovište još jedno slepo crevo dronjavih srpskih autoputeva. Od Beograda do Vranja pet i po sati, a od Vranja truckanja sat, sat i po, na jug. Za to vreme okean da preletiš. A ko hoće iz Trgovišta, mora istim putem nazad. A svega je tri kilometra od makedonske granice. Vazdušno.

U Vranju su nam se smejali kad smo ih pitali za hotel u Trgovištu. Tamo, kao, krštene duše nema, a vi biste hotel?! Ma samo da prespavamo negde. Pa spavajte u Vranje bre, a ako ćete u Trgovište, poranite ujutro. I mi tako. Mislimo, čeka nas srpska Takla-Makan. Što se na maternjem kaže: uđeš – ne izađeš.

Nego, slagali nas za hotel. Postoji Pčinja, istina, uglavnom ne radi, ali ne bismo se bunili za jednu noć. Ah, Vranjanci, stare kir-janje, na pravdi boga da zdipe pare. I nama i Trgovištu. E nek im je alal! „Vranje nam otima još od četres pete, svaki dinar što nam stigne. Posle ti deli na kašičicu, ono što je tvoje. Nije to ništa novo. A i nije ti ovo Amerika da sve završiš sa telefon. Sledeći put dođi prvo ovde pa ako hotel ne radi, a svako će te primi na konak. Jesmo najsiromašniji, al’ nismo bez dušu”, grdi nas jedan starac koji je krenuo predsedniku opštine da ga zamoli “nešto za sebe”. Neće da se “predstavi za novinu”, kaže samo: „Napiši: starosedelac. Ionakoj neću dugo.”

U centru Trgovišta, u glavnoj Ulici kralja Petra Prvog Karađorđevića okupila se neka deca ispred Doma kulture. Dan OŠ „Branko Radičević”. A preko puta, opština. Tu nas čeka predsednik opštine Radovan Stojanović, pa šef kabineta Slađan Kolić, i još Senta Anđelović, direktor pogona Jumko u Radovnici. Pogon, razume se, ne radi. A vrata tapacirana. I sekretarica – najlepša u Trgovištu. Sve ko u Vladi Srbije. Samo što opet nije kao kod Koštunice. Ipak je ovo Trgovište. A čekaju predsednika, od ponedeljka sabajle. Tapacirana vrata se otvaraju, zatvaraju, ulaze gladni i bolesni. Traže pare za struju, lekove, operaciju... NIN ulazi preko reda. Unutra sve skromno. Zastava, mapa Srbije i mali DS-ov simbol, žuti krug u plavom. „Ovi ljudi što čekaju, ima tu beda, i jad težak, al’ ih i ovi socijaliste šalju da pljuju na nas, demokrate.. A mi smo tu tek od novembar”, dočekuje nas šef kabineta Slađan Kolić. Nego, narod će, danas, morati da popričeka. Predsednik Radovan Stojanović, inače lekar, posle razgovora s NIN-om, mora na priredbu u Domu kulture. I mi sa njim.

Demokratske promene u Trgovište su stigle sad pre neki mesec, na poslednjim izborima. Ako su demokratske promene - predsednik Stojanović, član DS-a. “A Skupština je i dalje crveno-crna koalicija: radikali i SPS. A sa njih je i DSS, mada ćemo da ih prevučemo kod nas”, nada se šef kabineta Kolić.

Predsednik Stojanović nam priča da je posle Drugog svetskog rata u Trgovištu bilo oko 20 000 ljudi. Ali da državu nije briga za Trgovište. „Da imamo Albance, kao Preševo i Bujanovac, onda bi nas i gledali, ovako, kad je devedeset posto Srba, nismo zanimljivi”, kaže Stojanović, koji je i 1993. bio predsednik opštine ali kao radikal.

I dodaje: „Oko 1500 radnika iz Koštane, Jumka, fabrike Pčinja je ostalo bez posla. Narod se snalazi. Idu u Beograd na rad, ili beru pečurke, kad gi ima. Simpo u Radovnicu proizvodi dečiji krevetići, i rade za izvoz uglavnom. Čuo sam da dovoze građu za ti krevetići iz Nemačku. Svaki dan stižu daske, po dva šlepera, pored našu živu šumu. U Donji Stajevac, u pogonu Simpo se proizvode ručno čvoreni tepisi. Ovde gi ne kupujemo, pa su i oni za izvoz. Ima bar još hiljadu koji se vode da rade, a ne dobijaju novac. Prosek plate jeste oko 7 000 dinara ali mi dizamo prosek što smo na budžet. Dom zdravlja, policija, opština, škole. Imamo osnovnu i srednju, sa tri smera: kožarskim, trgovačkim i ekonomskim. Podneli smo zahtev za šumarsku trogodišnju i čekamo odluku Ministarstva.” Kubure i sa strujom. Malo-malo pa je nema. Bila vojska u Domu kulture 1999. Napravljen dug za struju oko milion dinara, a sa kamatom to je naraslo na milion i sedamsto. “Opština nema sredstva da to pokrije, vojska ko vojska ne priznaje dug i sad nam isključuju struju, pa opština prebaci po 40, 50 hiljada mesečno da se to pokrije. Pisali smo vladi, pisali smo vojsci, ministarstvu, ali niko nas ne gleda odozgo”, žali se šef kabineta Kolić.

A čekaju i da im se odobri otvaranje tog graničnog prelaza prema Makedoniji. Da ne ide sve preko Vranja i Surdulice. Krećemo na priredbu u Dom kulture. Stojanović nam objašnjava: „Odavde je Kriva Palanka 38 km, a od Trgovišta do Ćustendila je sedamdeset kilometara. A mi moramo da idemo preko Preševo i preko Prohor ako hoćemo da pređemo granicu, a to je oko sto i pedeset, sto osamdeset kilometara.” A kad bi došli

Albanci, misli Kolić, oni bi ovaj put, s kojim se mi mučimo 50 godina, probili za dva dana:

“Bila bi ovo mala Švajcerska kad bi došli oni, tad bi naša država uložila novac ovde, a mi bismo sve izgubili i otišli odavde, da bude kao sa Kosovo.”

Priredba ko priredba. Sala dupke puna, a program, red Kosovskog boja, red pink-densa, nešto Pokondirene tikve i Mitketov “Žal za mlados” iz Koštane, pa Užičko kolo, i stihovi Branka Radičevića...

U glavnoj, Karađorđevićevoj, posle priredbe, razmilela se deca, ona malo starija. Uglavnom devojčice. Sve onako po tri se drže za ruke i šetaju. I što kaže direktor Senta, sve su “lepe, napredne, bujne, crvene, rumenilo u obrazi, zdrave, pametne, većinom završe srednje škole, i odu u goste, rodbini u Beograd, Pančevo, Novi Sad, Negotinsku krajinu, tamo izađu, vide ih momci, zaljube se, udaju se, i ostanu tamo”. E takve su i devojčice Jelena, Vesna i Marija. Šesnaest im je. Idu u srednju trgovačku. Jelena kaže da jedva čeka da završi školu i ode što dalje. Radila bi, kaže, u Beogradu. Ima rodbinu po Beogradu, pa će otići na leto. Marija bi na višu poljoprivrednu u Beogradu. A Vesna još ne zna. Ostala bi u Trgovištu. Ipak je zavičaj – zavičaj, kaže. Tu ima kuću, sestra joj se tu udala. Iako njen otac 30 godina već radi u Beogradu. Smeju se devojčice na spomen starih momaka, neženja, kažu da su im to braća i rođaci i vode nas u kafić “Boban”, dole, niz ulicu. Jer tu vole da sede neženje. Baš ovi “iz Široku planinu”. Kažu da ih ima 40 samo u tom selu. Kao 40 Alibabinih razbojnika. I šta rade povazdan? Šetaju, piju, pričaju ko je koliko popio i ko je hteo da se bije. Ima kladionica, al’ slabo se klade, nemaju para. “Komšija Pera iz Široku planinu rešio da se oženi iz Makedoniju. On ima 42, a tamo ima jedno selo sa stare devojke. Dvaes i pet im je, pa do tries i pet, i starije. Tako ti je to, stare devojke za stare momke”, kaže Vesna.

U “Bobanu”, kod konobarice Marine, sede Časlav Trojanović (27), Zoran Arsić (32) i Slađan Petrović (24). Piju pivo. Časlav i Slađan rade kod vojske kao graničari po ugovoru. Zoran utovaruje drva, vozi kamion. Kaže, nema devojaka, pa se zato i ne žene, neće devojke u selu da žive, neće težak posao da rade, neće njivu da kopaju, ili drva u kamion da utovaraju. “Koja će to?”, pita. Devojčice vrište od smeha. Vesna kaže: “Evo ja ću, nego vi nećete da se ženite!” Ponovo cika.

E, a onda se na vratima pojavio Jole provodadžija, Josko Dodić zvani “Jole što ga žene vole”. On ima “agenciju za brak” u Trgovištu. A agencija je anonimna, kaže, jer “znaš, oporezovaće me, ja radim fraj, a već sam bankrotirao”. Čika Jole ceni da ima “350 momaka u opštinu da su neoženjeni, a od tih 350 samo 50 može da se oženi jer trenutno na lager imamo samo 50 devojke stasale za udaju”. I to je pitanje koliko će ovde da ostanu.

“Ovde dolaze momci iz Svilajnac, Svetozarevo, oće ovde da se ožene, i onda ja više služim kao rasturač, ne dajem devojke odavde. A ovi naši momci ko da su omađijani! Neće ih naše devojke i gotovo! Bačene im čini neke, sto posto”, uveren je čika Jole. Kaže da su čak i izbeglice otišle odavde iako su im i stanovi napravljeni.

A sina je Jole, i pored kuće, zemlje i kombija, poslao u Beograd. Da kopa kanale.

Bolje to nego da ostane sam, da ostari na pustoj zemlji. Ko gazda Mitke iz Borine “Koštane”. I njemu je bilo 40.