Zlatiborski Kuvajt

Autobusi iz Beograda ne idu do najbolje opštine u Srbiji. Išli su dva puta dnevno. Dok je barska pruga bila u remontu. Sada vozi samo voz s čestim kašnjenjima. Ili dođe s dva vagona. Konobarica iz železničkog bifea, gde se i dalje reklamira ratluk na komad, kaže da je bilo pokušaja da se vrate autobusi, al’ džabe. Čuvar pruge klima glavom, sedi laktovima naslonjen na cvetnu kafansku mušemu, pije vinjak i žali što ne može da stigne u selo Ribaševina. Tamo je, naime, upravo kod “Mitrovića”, najavljeno hit veče čuvenog pevača Miše Davidovića za kojeg mi, nažalost, nismo čuli.

Vinjak je pomenut otuda što su svojevremeno studenti Filozofskog fakulteta BU učili iz socijalne patologije da je, srazmerno broju stanovnika (trenutno 14 000), Kosjerić bio, verovatno i ostao, prvi po broju alkoholičara. Jer, najbolja opština ima više kafana nego prodavnica, sve su popularne, nijedna nije “popularnija”, a ima se običaj reći i da se voda, kad je ima (restrikcije budu mahom noću), uglavnom – ne pije. Posle malina, rakija je proizvod broj dva ovog, zbog okolnih 26 sela, idiličnog mesta Zlatiborskog okruga. Međutim, milioni litara dobre domaće, ljute, “ne one šećeruše”, prosto ne mogu da se prodaju, pa zato, kao, tavore u lođama i podrumima (izvor: opštinski menadžer Petar Misailović).

Ako na trenutak, jedva na trenutak, zaboravimo izraziti pad nataliteta u Kosjeriću, kao i činjenicu da mladi, čim završe školu, kao i u bilo kom drugom manjem mestu u Srbiji, gledaju da zbrišu u grad, postavlja se logično pitanje – kako je i zašto magija jedne statistike pogrešila. Isto važi i za jedan lični utisak o “super” opštini dostavljen NIN-u. Da li je moguće da je, zbog oko 350 radnika u cementari, i njihovih zaista dobrih plata, celokupan standard ove varošice u podnožju proplanaka između Durmitora i Zlatibora, obuhvatio i sve ostale parametre koji bi trebalo da pokažu gde se, navodno, dobro živi. Da li, uostalom, zgrada opštinske uprave treba da izgleda kao propali dom zdravlja, okrečen poznatom “školskom” zelenom bojom i sa popucalim zidovima u kancelariji predsednika?

Osim činjenice da je Lepa Brena i u Kosjeriću snimala “Hajde da se volimo”, kao i da je na jednom zidu, vidi se – odavno, ispisano ime alternativne hard-kor grupe D.R.I, Kosjerić je, izgleda, opština suprotnosti. Asocijacije su, najpre, cementara i seoski turizam. Ne idu zajedno. Hm. O čemu se radi?

O tome da nema privatne proizvodnje, ako se ne računa šljivovica. O tome da se najskuplji domaći sok/sirup – od maline – ne pravi u Kosjeriću. O tome da nekoliko fabričkih hala zvrji prazno. O tome da su bivši cementari otišli po socijalnom programu, od odličnih otpremnina koje su dali kupci Grci, ili kupili stanove u Beogradu, odnosno Novom Sadu, ili kupili kola, pa se danas bave prevozom i razvozom. A od treskanja kamiona, popucali su i zidovi okolnih kuća. Ovo pošto je cementara, uprkos vazdušnim strujanjima, napravljena baš tamo gde ne treba da bude. O cementnoj prašini – drugi put. Kao i o porastu broja obolelih, posebno od bolesti respiratornih organa. Za sada, izjava predsednika opštine Željka Prodanovića (DSS) da se za skidanje prašine s prozora koristi i sirće.

Tužno je takođe i što je, kažu, Kosjerić rodonačelnik seoskog turizma. Na njegovim obroncima, u autentičnoj kući, s rumenim domaćinima, možete dobiti i jesti zdravu hranu non-stop, pun pansion, za 10 evra. Tužno je što je 1992. godine bilo 7 000 noćenja, a što se danas raduju dolasku turista za zimski raspust. I još, čak i kad biste hteli u hotel, motel, “radnici cementare okupirali sve! Dešava se”, kaže Snežana Joksimović, diplomirani turizmolog (!) iz Kosjerića.

LJudi su, uprkos svemu, prilično dobro raspoloženi. “Isto ti je ovde kao i drugde. Jedino je u Beogradu malo drugačija situacija”, kaže Lela Tankosić. Smeju se dok se u smišljeno ponetom primerku NIN-a njihova opština ocenjuje kao – broj jedan. Isti je komentar: “Sve to zbog cementare.” Dođe mu isto i za kulturno-umetničku manifestaciju, tačnije turističku priredbu nastalu iz klasičnog oblika seoskog vašara. “Čobanski dani” održavaju se u sezoni berbe malina, oko Pavlovdana i, kada se pomenu, odmah izazivaju davno urezano sećanje na “Smak”.

Kakva je politička situacija? Takoreći još je nova, od prošlog oktobra. U vladajućoj koaliciji su: DSS, Nova Srbija, SPO, SRS, SPS i Grupa građana. U opoziciji su DS i Karić. Jedini preostali. Vladajući bi, inače, trenutno da počnu ozbiljne razgovore s rukovodiocima cementare koji bi, opet, umesto mazuta da koriste najjeftiniji petrolkoks i da ne plaćaju toliko visoku “ekološku taksu”. Taksa je ujedno povećana osam puta, iako je cementara uporno ne plaća. No, svejedno, plaćala, ne plaćala, “i njihovi radnici bi se požalili na standard” (direktor Radija Kosjerić Ivan Stefanović). A o parama i opštinskom budžetu, predsednik Prodanović kaže: “Na ime poreza, u Beograd godišnje ode 600 miliona dinara iz cementare, da bi se potom opštini vratilo samo 16 miliona.”

Dakle, nije sve u cementu. Tu je i glavna grana, poljoprivreda. Gotovo svi imaju neke veze s poljima. Malinama, šljivama (planetarni prvak u kulinarstvu Milijan Stojanić, iz Kosjerića, sprema i čorbu od suvih šljiva), mleku. Uvezena je i ovca “vinterberg”, Nemci su je usavršavali 200 godina i Kosjeriću takoreći poklonili čitavih 11 stada. Još čekaju da im se pozajmica vrati preko jagnjića...

Dok se jagnjići ne ojagnje, ostaje, znači, oko tri hiljade domaćinstava koja se bave malinarstvom. S 30 vagona po sezoni. Ostaje omanji gradić bez kriminala, ali – s tučama. Ostaje puno alkohola i malo droge. “Tu i tamo se ‘duva’. Ponekad se radi ekstazi”, kaže mlada Maja Jovanović, naglašavajući veoma dugo slovo a u reči ekstazi. Ostaje Karađorđeva ulica kao glavna, korzo-ulica, kuće koje kao da su po vojvođanskoj mustri građene, prodavnice već popodne zatvorene, jabuke kolačare tik uz poribljenu reku Skrapež (ime dobila po skrpljivanju od raznih potoka). Ostaje puna picerija “Lav” koja prodaje specijalitet, veoma bogatu “špansku piletinu” za 240 dinara i to odmah do prozaično jeftinog fast-fuda originalnog naziva “Pera Ždera”.

U gradu punom projekata i nada, odakle je, pričaju, USAID pobegao zbog neslaganja s politikom lokalne samouprave, ostali su neki drugi međunarodni donatori od kojih se očekuje i novac za popravku vodovodnih cevi, budući da 58 odsto vode propada u zemlju zbog dotrajalosti sistema. Očekuje se i toplifikacija i, kao i bilo gde u Srbiji, da ne bude baš toliko nezgoda u privatizaciji i privatizovanom, da se ne svede situacija u “najboljoj opštini” na situaciju koja liči na onu u Boru. Jer, Kosjerani, ili Kosjerci, kako god, tvrde da vole Kosjerić. Vole, mada veruju da žive u “zlatiborskom Kuvajtu”. Miloš Petrović, zatečen ispred kafane “Odmor”: “Ma, kakvi. Koga je briga što je malo ljudi puno k’o brod, a ostali po njivama? I u kafanama.”

Čuvar pruge je, na kraju, dočekao voz, izašao iz bifea u kome je i on ravno devet puta čuo na lokalnoj stanici kako mama Svetlana i tata Rolf svom čedu čestitaju rođendan. Opština Kosjerić nalazi se u zapadnoj Srbiji, na pola puta između Valjeva i Užica. Od Beograda je udaljena 136, a od crnogorskog primorja 340 kilometara. Idealna pozicija. Ali, ko li će sve čestitati rođendan jubilarnim, 25. po redu “Čobanima” ove godine? Hoće li nestati verige? I da li će, kad već tuda ide magistralni put, proraditi bar autobusi od i do glavnog grada? Nema to veze s centralizacijom Srbije.