Policijski čas za đake

Ispod nas su samo rudari i prosvetni radnici”. Godinama je ovaj grafit sa jednog od novobeogradskih solitera najavljivao ovo što nam se sada desilo. Da će vršnjaci urušavanja države koje su vaspitavali ljudi za koje je društvo rezervisalo dno tog dna kome se stremilo, početi međusobno beskrupulozno da se ubijaju na školskim odmorima, bacaju jedni druge sa mostova i isporučuju u operacione sale.

„NJihovo djetinjstvo trebalo je biti bezbrižno, a svjedočili su najcrnjim stvarima koje jedno društvo mogu da zadese. Kako im sada preko noći objasniti da sve što su vidjeli – ne važi?” – pita Rambo Amadeus, muzičar, otac tri maloletna sina. „Da treba da čitaju klasike, vježbaju gimnastiku i obrazovanjem se spremaju za svijet odraslih. A šta ih to čeka u svijetu odraslih? Pa i najtupljima od njih je jasno da su kriminal i prostitucija jedini zanati koji mogu da im omoguće da ne budu jadni i bijedni. Estrada, sport i politika za one koje se plaše zakona. Izem ti izbor. Nasilje je tu samo vrh ledenog brijega.”

Sad kad nam se desilo, kad nas je zaprepastilo, nespremne i nenaviknute, šta raditi?

Slobodan Vuksanović, ministar prosvete i sporta, kao prvo je predložio zabranu kretanja maloletnika posle ponoći bez prisustva roditelja i zabranu prodaje alkohola u blizini škola.

Sve to, kaže ministar Vuksanović je rupa na saksiji, sve to postoji u svetu. „I to funkcioniše. Znam da zabrana točenja alkohola neće u potpunosti decu sprečiti da piju ali će taj broj smanjiti, znam da školski policajac neće u potpunosti rešiti problem kriminala u školama ali u velikoj meri hoće, znam da zabrana izlazaka posle ponoće neće rešiti pitanje maloletničke delinkvencije, da oni takve stvari mogu raditi i pre 12 sat, ali ćemo umanjiti rizik i uveren sam da će se umnogome smanjiti broj izvršenih krivičnih dela. Nijedna mera ne može sama rešiti problem. Ali, skup mera, uveren sam, može popraviti mnogo i može problem spustiti na mnogo niži nivo”, kaže ministar.

Struka uglavnom ovo podržava. Branka Savović sa Instituta za pedagoška istraživanja kaže da se apsolutno slaže sa ministrom, ali dodaje da se deci onda moraju obezbediti zanimljivi sadržaji i pre ponoći, što smatra da nemaju. Takođe, mr Savović predlaže rigorozne novčane kazne za one koji maloletnicima prodaju alkohol, koje bi se vraćale deci kroz finansiranje izgradnje sportskih terena ili već onoga što im je potrebno. S druge strane, predlaže da kazne za decu budu sati društveno korisnog rada i to u onim institucijama u kojim bi mogla da shvate zašto za njih baš nije dobro da budu na ulici posle ponoći.

Ipak, glavni predlog Branke Savović tiče se učitelja i nastavnika. Naime, razvila je program prevencije agresivnog ponašanja učenika. „To je put kojim treba da se ide. Da svako onaj ko dođe u školu zna šta, od najmanjeg uzrasta, treba raditi sa decom. I da se putem seminara po tom programu obuče i nastavnici koji već predaju. Jer, istraživanja pokazuju da škole trenutno ne samo da ne rade na preventivi agresije, nego je čak i podstiču. Podaci govore da deca pobesne uglavnom na času, da na času najčešće i započne svađa koja se završava tučom na hodniku ili u školskom dvorištu.” Međutim, kaže mr Savović, iako su i program i seminar dovršeni, usvojio ga je samo Učiteljski fakultet u Jagodini. Za ostalo se čeka odluka Ministarstva. A rađen je, u okviru step-projekta uz pomoć finske vlade na bazi istraživanja agresivnosti učenika iz beogradskih osnovnih i srednjih škola (pogledajte ilustracije) a u njemu su zastupljena i iskustva iz Finske, koja je ove probleme gotovo iskorenila. Ali, u Finskoj svaka škola ima obučene učenike i nastavnike za prevenciju agresivnog ponašanja (svake nedelje su po jedan učenik i nastavnik zaduženi da rade sa učenicima koji dođu u sukob) i postoji zabrana točenja alkohola za sve mlađe od 24 godine.

Zabrana dečjih posleponoćnih izlazaka, objašnjava dr Dragan Pajić, psihijatar u Bolnici za prevenciju i lečenje adolescentne toksikomanije, jeste i zdravstveno korisna. „Ako ostaju noću u gradu, deca nemaju normalan bioritam, nemaju normalnu ishranu i nesposobni su za bilo kakve aktivnosti, zbog nedostatka dnevnog svetla.” Ipak, on naglašava da ako startujemo samo sa kaznenim odredbama, imaćemo samo povećanu tenziju i još gore rezultate. „Moramo ustanoviti jasna pravila igre, jasan sistem nagrade i kazne, dakle ne samo kazne, a nastavnici se sami i uz pomoć društva moraju izboriti da im se vrati dignitet. Jer, tragično je kad čujem decu kako pričaju da zajedno sa profesorom piju pivo ili duvaju travu.”

Dragan Pajić ukazuje i na još jedan aspekt, a to su roditelji koji ne znaju ili nemaju vremena da vaspitaju svoju decu. Iako to treba da joj bude primarna funkcija, ne čini to ni škola. Ostaje ulica. Rambo Amadeus misli da je pritisak na ulicu kod nas veći nego drugde zato što deca nemaju dovoljno dostupnih bazena, sala, igrališta. „Meni roditelji u romantičnom Herceg Novom sedamdesetih nisu dali da idem na ulicu iako je tada bila potpuno bezbjedna. Nije bilo čak ni automobila. Djecu, koja su provodila slobodno vrijeme na ulici, nazivali su uličarima. Vaspitan sam tako da je, u stvari, svaki boravak na ulici osim ako se ne radi o porodičnoj šetnji, nepristojan.”

Dr Pajić tvrdi da je neophodno oformiti koordinaciono telo sastavljeno od predstavnika pet ministarstava (prosvete, policije, pravde, zdravstva i socijalnog rada) koje bi se bavilo strateškim rešavanjem ovog kompleksnog problema a zalaže se i za povratak školskih uniformi.

Zanimljivo, Slobodan Vuksanović svojevremeno je nosio školsku uniformu. Kaže da nema problem s tim da i njegova ćerka nosi školsku kecelju i da je principijelno uvek za najradikalnije mere. „Ali, ne odjednom, već postepeno.”

Po mišljenju Ramba Amadeusa, država za početak treba da pohapsi i osudi ljude koji su se debelo ogrešili o zakon. „Djeca ne razumiju ovu permanentnu agoniju međusobnog naizmjeničnog podmetanja i utaljivanja. Djeca hoće jasan moralni i estetski sistem vrijednosti. Žele jasno da znaju ko su Sveci, a ko Zločinci. Imaju urođenu želju za pravdom i kvalitetom, a ne nailaze nigdje na to.”

Što se tiče Vuksanovićevih predloga, Rambo kaže da je medijskom primitivizacijom društva stvoren ambijent koji otežava razumevanje ovakvih, naizgled drastičnih mera. I napominje: „Sviram po čitavom svijetu. Samo ovdje svirke počinju poslije 11 uveče. Napolju je u 11 svirka već gotova. Yejms Braun je u Londonu počeo svirku u 19 i 15. Jebiga, narod ide ujutro na posao. Jednako korisna, ali isto tako teško prihvatljiva odluka bila bi da svi mediji imaju obavezu da emituju određen broj sati naučnog ili umjetničkog programa. Takođe, smanjivanje šunda na televizijama, ako vam je već previše drastično ukidanje, bilo bi blagotvorno za mlade. Meni je čudno kako već sva djeca nisu pošandrcala od onog što im se servira kroz žutu štampu i televiziju.”

I tu dolazimo na teren svemoćnih medija. Svi se pogledi sada upiru u njih. I onaj ministra Vuksanovića, koji kaže da ima podršku i institucija i roditelja i da mu trebaju samo dva urednika velikih televizija i jedan novina – i stvar će okrenuti. Da li je baš tako?

„Jedna od najčešćih zabluda je da mediji mogu da poprave stvari. Oni mogu da pokvare ali nemaju moć da poprave”, kaže Aleksandar Tijanić, generalni direktor Radio-televizije Srbije. „Stopa kriminaliteta u NJujorku je opala a da niko nije tražio medijsku kampanju. A u društvu u kome su razbijeni svi oblici solidarnosti, u kome autoriteta nemaju ni porodica, ni škola, ni zakon ni policija pa sve to puta 15 godina, šta mi očekujemo? Nama treba jednodecenijska akcija poboljšanja svega”, kaže Tijanić.

On je protiv ograničenja izlaska mladima ali za strožu kontrolu kafana i barova. I za prepisivanje iskustva drugih.

Što se tiče firme kojom rukovodi a koju od njegovog dolaska nazivaju Nacionalnom televizijom, kaže da pokušavaju da se upristoje i da nastoje da već izgledaju kako nalažu evropski standardi. „Imamo kodeks koji je prilično strog i trudimo se da ga poštujemo iako smo svesni da nam to uvek ne uspeva. Filmska produkcija je takva kakva je, ali i u okviru nje vodimo računa da ne prelazimo granice i da sve to ima neki smisao”, kaže Tijanić.

A o smislu i posledicama emitovanja filmova kao što su „Rane” u udarnim dnevnim i večernjim terminima (prošle srede je BK TV emitovala ovaj film u osam uveče) govori Branka Savović. „Ne vidim smisao. Da nas skandalizuje? Ni to više ne može, toliko nam je povećan prag tolerancije na nasilje da smo gotovo oguglali. A mora se znati da mladi najviše uče po modelu. I šta ima da nauče? Pa mene, koja nikada u životu nisam imala kontakt s drogom, filmovi su toliko obučili da sada znam i kako se najlakše nabavlja heroin i kako ubrizgava i kako se koristi kašičica, igla, špric. Baš sve!”

A uz filmove, muzika i reklamni spotovi najprijemčivije su forme za prenošenje i formiranje društveno prihvatljivog ponašanja. Nadežda Milenković, marketinški stručnjak, navodi primer Amerike, koja je, još šezdesetih godina, usvojila državnu strategiju da filmovima i muzikom propagira sebe i kod kuće i u svetu. I, kako kaže, pošto smo odgledali onoliko filmova u kojima neki Amerikanac, sve boreći se za pravednu stvar, uništava tuđe tezge, kuće, države, planete, mi smo, kao i ostatak sveta, lagodno prihvatili da se kolateralna šteta podrazumeva. Osim, kad se baš nama dešavala.

I one direktnije, očiglednije reklame, kaže Nadežda Milenković, postižu uspeh ako su dobro smišljene. „U svetu je uobičajeno emitovati kampanje koje propagiraju ili osuđuju određena ponašanja i stavove. Borba protiv droge, side, rasizma, seksizma, siromaštva..., svaka tema ma koliko bolna, može da se obradi da stane u trideset sekundi, da vas dotakne i podstakne na razmišljanje i, eventualno, promenu stava prema nekoj pojavi. Nažalost, takve kampanje kod nas su retke ali su zato česte reklame koje slave glupost, prostotu, bezobrazluk. Prostačke insinuacije, zloupotreba žena i dece, veličanje uticaja alkohola, emitovanje hotlajn spotova u toku dana, to vređanje ukusa i inteligencije u uređenijim zemljama je zakonom zabranjeno.”

Nadežda Milenković napominje da deca koja su odrastala na MTV ili Pink video-spotovima, naviknuta na brze i atraktivne poruke, imaju malo živaca za pridike ostalih a obraća im se molitvenom šetnjom!? „Pa ako je već organizovana šetnja, trebalo ju je nazvati protestnom šetnjom – deca, roditelji, država treba da protestuju protiv bahatosti i sileDŽijstva, a ne da se mole da njega ne bude.” Nadežda Milenković je, inače, defektolog po obrazovanju i autor je knjige „Kako najlakše upropastiti rođeno dete”, koja je do sada prodata u 50 hiljada primeraka. Kaže da je ta knjiga doživela toliki uspeh pre svega zato što je tako ozbiljan sadržaj upakovan u prilično šašavu i samim tim veoma prijemčivu formu.

Aktuelni ministar prosvete i sporta ne veruje u delotvornost reklamnih kampanja. „Nema vajde od reklama ako suštinu ne promenimo. Šta meni vredi da snimam spotove protiv droge ako je bivši potpredsednik vlade na televiziji promoviše govoreći da nije štetnija od rakije. Jer, nastojim da objasnim ljudima da ovo nije samo moj posao već posao svih nas. Svi moramo da se angažujemo i da pokažemo toj deci da postoji alternativa. A prva je svakako sport”, kaže Vuksanović.

Za početak, u kabinetu je istakao fotografiju na kojoj postiže koš pored „Zvezdinog” kapitena Gorana Jeretina.

RUSIJA Putin spasao “Idiota” Među 400 hiljada registrovanih alkoholičara i narkomana – svaki šesti je maloletnik. Samo u drugoj polovini prošle godine maloletnici su izvršili 13 hiljada “teških ili izuzetno teških” prekršaja. Zato je ministar unutrašnjih poslova RF Rašid Nurgalijevsa govornice Državne dume zatražio da se društvo pozabavi omladinskom delinkvencijom, jer “organi unutrašnjih poslova ne mogu sami da reše problem”.U borbu protiv maloletničkog prestupništva rusko društvo ulazi uglavnom zabranama, ponekad i krajnje apsurdnim. Poslednji primer za to jepokušaj da se zabrani prikazivanje nasilja na televiziji, što je dovodilo i do komičnih situacija – postavljeni su takvi kriterijumi da se čak ni crtani filmovi snimani po ruskim bajkama ne bi mogli prikazivati! “Rat i mir” ili “Idiot” ostali bi samo u sećanju starijih generacija, a sadašnja populacija bila bi uskraćena i za TV dnevnik čija je specijalnost da, između ostalog, bezbroj puta ponavlja snimke ubijenih terorista. Zakon je povučen iz procedure na ličnu inicijativu predsednika Putina. Zato je zabrana prodaje piva “prošla”. Državna duma Rusije donela je zakon kojim se zabranjuje prodaja u blizini škola i fakulteta, kao i ispijanje piva na ulici. Treba reći da se poslednjih godina gotovo nisu mogli videti ni mladići ni devojke bez boce (od 2 litra) piva u rukama. Ipak, mera koja izaziva najviše sporova, iako je većina smatra neophodnom, jeste zabrana izlaska maloletnika posle određenog vremena. Prošle godine, pred 1. jun, Dan zaštite dece, deputati gradske dume Moskve doneli su zakon da se deca ispod 14 godina noću ne mogu nalaziti na ulici bez pratnje roditelja, ne mogu da posećuju internet kafee, noćne klubove i druga “javna mesta”. Pravnici su odmah ustvrdili da takav dokument može biti osporen pred svakim sudom zato što narušava Porodični kodeks RF i Ustav Rusije, tačnije član koji garantuje građanima slobodu kretanja. Zakon nazvan “policijski čas” trebalo je prema prvobitnoj ideji da obuhvati decu do 16 godina a da se za njegovo narušavanje kažnjava roditelj. Ipak, prevladalo je mišljenje da bi ta kazna mogla da dovede do još većih problema jer se noću na ulicama nalaze deca iz poremećenih porodica čiji roditelji u svakom slučaju ne bi platili kaznu, ali bi se, najverovatnije, “pedagoški” obračunali sa decom. Zato je odlučeno da kaznu plaćaju noćni klubovi u kojima budu zatečena deca ispod 14 godina posle 22 sata. U Ustavu Ruske federacije kaže se da “prava i slobode građana mogu biti ograničeni samo federalnim zakonom”, a u Porodičnom kodeksu da pri donošenju odluka odrasli moraju imati u vidu želje deteta od desete godine. Novi zakon odnosi se i na diskoteke koje moraju iz svog repertoara da izbace “amoralne muzičke proizvode”, a di-DŽejevi moraju da prođu specijalnu obuku u administraciji rejona. Broj igrača u disko klubovima ne sme biti veći od dvoje na 1 kvadratni metar, a jačina zvuka ne sme biti veća od 90-120 decibela. Od avgusta 2004. godine milicija kažnjava i za psovke na javnom mestu, a novac zarađen na taj način ide u Fond za borbu sa sitnim huliganstvom. U svim školama dežura milicija. Kako tvrde oblasni načelnici, maloletnička delinkvencija za nekoliko meseci je smanjena za 16 posto. Italija Bez ograničenja Prema najnovijim rezultatima do kojih je došlo italijansko Ministarstvo za unutrašnje poslove u istraživanju “Moderna policija”, u celini gledano smanjuje se broj počinjenih kriminalnih radnji od strane maloletnika, godišnje je to oko 10 000, ali raste broj teških krivičnih dela. Od 1992. do 2004. godine osobe mlađe od 18 godina izvršile su više od 250 ubistava. U proseku maloletnici izvrše 23 ubistva godišnje, dok je kao crna godina u italijanskim krivičnim analima upisana 1995. sa 32 ubistva. Poslednje istraživanje ukazuje na jednu novu dimenziju, a to je da maloletnički delinkventi, uglavnom ne vode poreklo iz siromašnih, problematičnih porodica sa periferije, već iz prosečnih familija koje pripadaju srednjem, pa i višim slojevima. Ipak, da kažemo da u Italiji tradicionalno postoje babDŽ gang, mafijaške maloletničke bande i to pretežno u Napulju i na Siciliji. Imajući u vidu potpuno novi socijalno-kulturni milje iz koga potiču maloletne ubice, kao i porast najtežih krivičnih dela, ovdašnje vlasti veoma teško uspevaju da nađu rešenje za novonastalu situaciju. Naime, potpuno su različiti stavovi šta uraditi kako bi se sprečila maloletnička delinkvencija. Trenutno, u Italiji ne postoje bilo kakva vremenska i slična ograničenja za izlazak mladih ispod 18 godina. Međutim, istina je da ovdašnji roditelji svojoj deci do 16. godine ne dozvoljavaju izlazak posle 22 časa, dok neretko i mladi iznad 18 godina ne mogu da ostanu napolju posle pola noći. Treba reći da zbog straha od droge i kidnapovanja roditelji dovode i odvode u školu decu sve do njihove 15. godine. Nažalost, i pored svih tih predostrožnosti, postoji maloletnička delinkvencija. Zato je italijanska država uvela određena ograničenja, poput zabrane prodaje pića osobama mlađim od 18 godina. Sem toga, na crnoj listi su sve vrste droge, bez razlike da li je reč o lakim ili teškim. GRČKA Pre nastave – molitva Onoliko koliko su pod uticajem trendova masovne kulture sa Zapada, toliko su mladi u Grčkoj pod uticajem lokalnog, tradicionalističkog i konzervativnog koncepta življenja, kojem moraju da se povinuju dok ne stasaju. Osnovna pravila ponašanja su regulisana zakonom. Zabranjena je prodaja alkohola osobama mlađim od 18 godina, a mesta gde se alkohol toči, dužna su da ovo upozorenje istaknu. Za isti uzrast zabranjen je ulaz na mesta gde se prikazuju porno- filmovi, a ulazak u bilijar sale – mlađima od 17 godina. Mašine za kockanje nalaze se isključivo u kockarnicama, gde maloletnici takođe nemaju pristup. Školska dvorišta su pod nadzorom jednog ili tri čuvara. NJih angažuje i plaća Ministarstvo za obrazovanje. Uz to, na odmorima dežuraju takozvane nastavničke trojke, koje takođe motre na učenike. Bude li kod učenika nađen mobilni telefon za vreme časa, sledi mu kazna isključenja iz škole na pet dana – predlog je novog zakona Sindikata nastavnika Grčke. Ako zakon bude usvojen u ovom obliku, to bi za vlasnika mobilnog praktično značilo – izgubljenu godinu. Svakog dana pre početka nastave obavezna je molitva, Očenaš. Ranijih godina cela škola je počinjala nastavu tako što su prvo podizali nacionalnu zastavu u školskom dvorištu i pevali himnu, a potom je sledila molitva i nastava. Učenici i ovde idu na ekskurzije, ali do pre nekoliko godina obilazili su samo Grčku. Sada mogu da odu i u drugu zemlju sa školom, ali pod uslovom da sami zarade deo novca za put i to u okviru projekata koje im osmisli vaspitač. Sami izrade, na primer, etnomotive na keceljama i to prodaju. Najbolji kupci su, kažu, članovi šire familije. U vaspitnom sistemu postoji i niz stimulativnih mera. Svi liceji spremaju timove za školsku olimpijadu, organizovanu po uzoru na prave igre. Sa opštinskog se ide na državno takmičenje, gde se kao nagrada pobednicima ponudi mesto na nekom od fakulteta. A ako tim ili pojedinac pobedi na međunarodnom prvenstvu, onda on (ili ceo tim) mogu da biraju na koji će fakultet da se upišu i to bez polaganja prijemnog ispita. Maloletnicima nije zakonskim okvirima vremenski ograničeno kretanje uveče i o tome se ovde ne razmišlja. ŠPANIJA “Flašetina” Kao jedna od najjačih turističkih sila, Španija milionima posetilaca može da ponudi nešto što u Evropi, severnoj i skandinavskoj pogotovu, ne postoji; noćni život svake vrste. I takoreći bez kraja. Jer, nije slučaj već pre pravilo da kada se dosta posle ponoći zatvore restorani, u kojima se i u to doba može pojesti sve što se zamisli, baš to je čas kada se otvaraju diskoteke, od malih i zagušljivih, do luksuznih, mastodontskih hala ili na otvorenom prostoru van grada. Sve do jutra, što u Španiji znači do devet, deset sati pre podne,kada su već otvorene bašte u kojima se služi topli doručak. Ovakve noći se ne odvijaju samo u toku leta i samo na obali mora, već i u ostalim mesecima i u ostalim mestima. Model ponašanja provod – alkohol odavno je prihvaćen od mladog sveta, koji ne propušta dane vikenda (petak i subota posebno, mada i nedelja ubrzano osvaja teren), da negde sa društvom provede noć. To je toliko popularna pojava da su bili retki gradovi i sela koji nisu imali jedno ili više mesta (trg, park), za okupljanje uz flašu. “Flašetinu” kako je fenomen kvalifikovan, koji bez želja (i sa strepnjom), da i kod nas ne bude prekopiran, treba opisati. Ako ulaznica u diskoteku košta 10 do 20 evra, desetak mladih (dakle, sto do dvesta evra), za mnogo manje od toga, u samoposluzi kupe flašu viskija, koka-kole i eto jevtinog pića za sve. Muzika stiže iz otvorenih parkiranih automobila, za fiziološke potrebe služe okolni ulazi, a očajni susedi kao meta za svakakve uvrede pod firmom generacijskog nerazumevanja. (Istina, starije generacije u svojoj mladosti nisu izlazile noću ne zbog boljeg vaspitanja, već iz prostog razloga što tada nije bilo kafane otvorene posle ponoći, vreme kada se danas mnoge tek otvaraju za goste.) Gde stotinak pa i hiljadu ljudi stoji i pije, tu je neizbežno i droga, podizanje tona, svađa, tuča, masovna i sa ranjenima pa i smrtno stradalim. I razlaz ubere svoj danak, jer pijan i drogiran vozač nije samo kamikaza već i potencijalni ubica. Trgovi potom ostaju prekriveni tonama svakakvog đubreta, za šta opštine moraju da angažuju dodatne ekipe čistača. Od deset intervencija medicinske hitne pomoći u ovakvim noćima, šest je povezano sa alkoholnim delirijumom. Ostalo su fizičke povrede. U pitanju su mladi ljudi, sve češće i sve više devojke, tačnije devojčice od 12, 13 ili 15 godina. Zbog ove prave epidemije “flašetine”, španske vlasti su pre dve godine donele zabranu ovakvog kolektivnog opijanja, i svako ko pije na ulici, biće kažnjen, a ako je u pitanju maloletnik, onda njegovi roditelji. Istina, od tada masovnih zborova po trgovima više nema jer, mladi su se razvili u strelce po senovitim parkovima, po periferiji i u manjim grupama, što je samo donekle rešilo problem.