Direktno opažanje iz rova

Od širokih aspiracija Vasovićeve knjige... gde je nastojao da ospori velikog pisca, nakon mog odgovora ostao je uglavnom problem imena Naranya i Zemička. Tako Vasović povlači crtu poslednje odbrane u vlažnom rovu, okružen yakovima, pokušavajući da zamagli neodrživost svojeg pamfleta. Iz daleke mu se Kanade paranoično priviđa zemlja Srbija kao tvrđava u kojoj na jednog stanovnika dolaze dva kišologa. Valjda ovom presnom hiperbolom želi uzbunjujuće da opomene kako se stvar razvila do opasnih razmera i kako će spasiti zabludele duše. Na znanje, pre nekoliko godina, priredio sam Zbornik o Kišu i izbor Eseji, autopoetike. To kažem da ovaj neobično razvijeni mislilac, s obzirom na naučni pristup, ne bi pripisivao sebi uticaje unazad.

Jedna od njegovih velikih tema je važnost iskustva za književnost, iz čega proizlazi kao iz jajeta sva njegova pseudofilozofija, tvrdeći da se Kiš bavio temom holokausta samo iz pomodnosti. Kao da je Kiša rodila guvernanta. Tako je počistio i Yojsa, jer je ovaj, navodno, lik Jevrejina Bluma stvorio iz knjiga. Iskustvo je neprelazno, a sve ostalo je kompromitantni dokaz protiv onih koji su nesposobni da opažaju direktno. Po tom empirističkom diktatu najveći deo srpske i svetske književnosti bio bi sumnjiv, od Homera, Ovidija, preko Šekspira, Dostojevskog, Borhesa do Andrića i Crnjanskog (može li se Vasovićevom metodom dokazati da je Crnjanski neposredno opažao događaje i junake iz Seoba, ili se inspirisao Simeonom Piščevićem). Ovde zaista nema šta da se doda Vasovićevom kritičarskom revizionizmu, koji je zasnovan na čudnim psihološkim razlozima sa kojima njegova netrpeljivost raste što se pisac više poziva na knjige i na kulturu, što ne sledi konvencije realističke motivacije, što navodno prisvaja tuđi modernizam itd. Ako bismo stvar držali doslovno, onda bi i modernizam i roman, u obliku kako ih poznajemo, bili strana pojava, budući da su preuzeti iz vizantijske, pa potom iz zapadnoevropske tradicije. O čemu je ovde reč, osim o jednoj vrsti autističkog grča pred stranošću, koji bi nas kao opšta pojava lišio i Svetog Save, i Venclovića, i Dositeja, i Sterije, i Radičevića i Vinavera itd. U Vasovićevom pisaniju, pored porazne metodološke aljkavosti, nasumičnog citiranja, previđanja konteksta u kojem je nastalo Kišovo delo, ignorisanja ogromne literature, raznih nelogičnih grupisanja pisaca kao argumenata protiv Kiša, nepoznavanja moderne teorije i mutnih namera o separaciji Kiša iz srpske književnosti, ima mnoštvo kvazispekulativnih stavova. On veli: Poetika jednog pisca ima opravdanja samo ako je kreativno otelovljena u njegovom delu. Nije valjda u tuđem. Šta ovo znači, teško je naslutiti. Da li se prvo stvara poetika da bi se kreativno spuštala poput duha u delo – ne znamo. Ili se otelovljava sa delom, pa je izdvajamo ako je razaznamo kao opravdanu... A kako ćemo je razaznati, to vidimo kod Vasovića koji rasrđeno udara po Kišovom delu, ne bi li je primorao da se oglasi kao neopravdana. U trenucima prisebnosti Vasović pada još niže. Spekulišući mudro o nemotivisanosti imena krava Naranya i Zemička, Vasović će se pozvati strasno na zakone stvarnosti. Bez obzira na to što ih ne poznajemo, nego samo različite promenljive koncepte, kao i jezičke i kulturne konvencije koje nam predočavaju tu stvarnost, on će uzeti da se literatura može stvarati jedino u skladu sa tim zakonima i u okrilju realističke motivacije. Time se Vasović samodefiniše kao konzervativac i zagovornik realizma, koji je, takođe, samo jedna od konvencija u istoričnosti književnosti, pa njegov pamflet možemo oceniti kao zakasnelu arheološku pobunu protiv modernizma Kišove književnosti. Ovde ne bi trebalo više da diskutujemo o problemima verovatnosti, motivacije i funkcije, koji su elaborirani na izvanrednim primerima “ogrešenja”, od nerealističke motivisanosti imena junaka, do različitih tipova funkcija i njihovih učinaka, u tekstovima ruskih formalista, Rolana Barta, Žerara Ženeta i mnogih drugih, jer to je skoro opštepoznato nasleđe moderne književnosti. Kiš će reći (...) totalitarizam se ne može shvatiti s tolikom dozom ozbiljnosti. Hoću reći istim jezikom. Za to je potreban Rable. Potreban je drugi jezik, drugi govor. Taj drugi jezik, ironičan, parodičan, poetičan, patetičan, tvrd i zagonetan, antiherojski, diskontinuiran...konačno, jezik srpskog romana (što Kiš nikad nije sporio) trebalo je razumeti, opisati, pa potom polemisati. Vasović hoće da mu verujemo na reč u koju utiskuje predrasude i neshvatljive namere.

Vasovića i Pavkovića vezuju površnost, samoprecenjivački amaterizam da se zaleću na ono što im je nedostižno, realistička iluzija, direktno opažanje i narcistička uzbuđenost kada se osporava njihovo slabašno znanje o književnosti. Pavković je problem direktnog opažanja doveo do krajnjih granica. Zamerajući nemušto Tasiću, pri tom pokazujući potresnu uznemirenost, kao samoproglašena porodilja koja umišlja da ima pravo na dete koje ošacuje i kao zadihani preduzetnik, preporučuje svoje usluge u popravljanju romana. Da je stvar evidentno epidemijska, možemo se setiti nerealizovanih popravljačkih predloga kritičara srpske književnosti kod kojih se iznenada pojavljivao kreativni gnev, poseban slučaj je jedna od najvećih pesama srpskog jezika Santa Maria della salute. To je i Pavkovića uhvatilo pa kao da je u transu viče iz rova da je obišao mesta po Srbiji i slušao muziku i čitao sve stripove koje Tasić pominje u romanu Kiša i hartija. Da nije žalosno bilo bi smešno, jer ovo liči i na vic o onome koji na pitanje da li je čitao Na Drini ćuprija, odgovara: ma šta čitao, odao.

Da li Vasović i Pavković razumeju da su odgovori na njihova nesuvisla pitanja napisani pre no što su zaustili da ih postave?

Jovan Zivlak

(Kraj polemike povodom knjige Nebojše Vasovića Lažni Car Šćepan Kiš)