Potpis obnove ili razdora

Srpska pravoslavna crkva je institucija od najvećeg poverenja u Srbiji i jedina srpska institucija koja je posle 1999. godine o(p)stala na Kosovu i Metohiji. Možda zato i svaki potres u Crkvi, posebno ako se epicentar nalazi u južnoj pokrajini, izaziva ozbiljne i dramatične posledice u državi. Potres u SPC izazvan je patrijarhovim potpisom na Memorandumu o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata Srpske pravoslavne crkve. Memorandum, inače, predviđa izdvajanje 4,2 miliona evra za obnovu srpskih svetinja oštećenih u martu 2004. godine.

Prema odluci Svetog arhijerejskog sinoda SPC, patrijarh Pavle je potpisao Memorandum, a zatim je, posle nekih negodovanja, izjavio da je potpis ništavan, da bi potom Sinod iznova osnažio patrijarhov potpis. I sve se to desilo u roku od četiri dana. Takvi obrti, koji nisu svojstveni Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pogotovo kada iza nečeg stoji potpis patrijarha Pavla, izazvali su u javnom mnjenju i zabrinutost i zbunjenost. Novinari su opsedali zgradu Patrijaršije da saznaju kako, zašto i pod čijim uticajem je dolazilo do takvih obrta. Ali, kao i u nekim drugim sličnim situacijama, informacije iz Patrijaršije, koje bi preprečile put glasinama, teško su se probijale do medija.

Ipak, NIN iz sasvim pouzdanih izvora saznaje šta se zaista događalo sa kosovskim Memorandumom. U Patrijaršiju 24. marta dolazi jedan visoki predstavnik međunarodne zajednice, s preporukom da se prihvati ponuda za obnovu srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji porušenih u prošlogodišnjem martovskom pogromu. Primaju ga i sa njim razgovaraju svi članovi Svetog arhijerejskog sinoda SPC.

Potom zaseda ‘’crkvena vlada’’, prisutno je svih pet članova Sinoda (patrijarh Pavle, episkop niški Irinej, episkop šumadijski Jovan, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije i episkop budimljanski Joanikije). Sinod jednoglasno donosi odluku da prihvati predloženi Memorandum, ovlašćujući patrijarha Pavla da ga potpiše. NJegova svetost potpisuje. Potom, na patrijarhovu adresu stižu pisma negodovanja, ali mu stižu i pojedini nezadovoljni gosti.

Među njima je i episkop raško-prizrenski Artemije, pod čiju jurisdikciju spadaju Kosovo i Metohija. Prvo je, kako je ubrzo i sam objasnio, napisao pismo patrijarhu, a onda je, zajedno sa direktorom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije Gordanom Marković, otišao kod NJegove svetosti. Nezvanično se čuje da su u poseti bili i predstavnici Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju.

Patrijarhu se, pored ostalog, iznose primedbe da prihvatanje Memoranduma nije u saglasnosti sa stavovima Vlade Srbije, Koordinacionog centra i Eparhije raško-prizrenske.

Izneti argumenti zabrinuli su patrijarha, pa on, verovatno u dogovoru sa još nekim od vladika, pošto retko kad pristaje da sam odluči, izjavljuje da bi potpis trebalo povući, ako je već sve tako kako mu je preneto. Informativna služba SPC, kako je kasnije objašnjeno, bez patrijarhove saglasnosti pušta saopštenje da je povukao potpis sa Memoranduma.

Usledili su potom pozivi i posete druge vrste. Sutradan, u nedelju veče, 27. marta, Sinod vanredno zaseda. Prisutna su trojica od petorice članova (patrijarh Pavle i episkopi Jovan i Joanikije). Prisustvuju i članovi Odbora Svetog arhijerejskog sabora za Kosovo i Metohiju, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, episkop bački Irinej i umirovljeni episkop Atanasije. Iznose se reči delegacije Srpske pravoslavne crkve, predvođene vladikom Grigorijem, koja je u međuvremenu otputovala u Ameriku, da im se zbog odustajanja od Memoranduma, otkazuju zakazane posete i prijemi. Sinod donosi odluku kojom osnažuje ono što je prethodno odlučio, da ‘’Memorandum... dogovoren sa predstavnicima međunarodne zajednice i potpisan od strane NJegove svetosti patrijarha G.

Pavla, u ime cele Srpske pravoslavne crkve, u koju spada i Eparhija raško-prizrenska, ostaje i dalje na snazi’’.

Odluka je ponovo jednoglasna, jer za nju, osim prisutnih članova Sinoda, pismeno iz Amerike glasa episkop Grigorije, a vladika niški Irinej, koji je ovoga puta bio odsutan, svoj glas upućuje preko vladike Jovana.

Vladika Artemije sada negoduje što i on, kao nadležni episkop i član Kosovskog odbora, nije pozvan na ovu sednicu, ali u Patrijaršiji kažu da su ga zvali, ali da za tako kratko vreme nisu mogli da ga pronađu. Vladika protestuje i zbog onoga šta je odlučeno i kako je odlučeno. Kroz više izjava medijima, vladika se obrušava na odluku Sinoda, smatra da je sve odlučeno “na jedan hajdučki način”, da “neko drugi donosi odluke po pitanju poslova u eparhiji koja ima svog arhijereja”, da se srpska kulturna baština ustupa na brigu organima međunarodne zajednice, a preko njih “pod vlast i staranje samih Albanaca, njihovih institucija, istih onih koji su ih šest godina nemilosrdno uništavali”, ali i da se ovim daje legitimitet jednonacionalnim privremenim kosovskim institucijama.

Upućuje i javno saopštenje u kojem se kaže da odluka Sinoda “neće imati nikakvo pravno dejstvo, niti se može primeniti u praksi”.

U saopštenju izdatom iz Eparhije raško-prizrenske piše: “Zapanjeni smo postupcima pojedinih moćnika u krilu Srpske pravoslavne crkve koji, ne birajući sredstva, u novije vreme pokušavaju da se grubo mešaju u kanonske i jurisdikcijske nadležnosti Episkopa raško-prizrenskog, namećući mu svoja viđenja i rešenja kada je u pitanju obnova naših crkava i manastira na Kosovu i Metohiji.”

Saopštenje slične intonacije uputila je i Radna grupa Vlade Srbije za obnovu i zaštitu spomenika kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, čiji je predsednik Dragan Kojadinović, republički ministar kulture.

U Patrijaršiji su sa čuđenjem, pa i zabrinutošću primljene reakcije vladike Artemija. Napominje se da je sličan dokument u Strazburu i on sam prihvatio, ali da je tražio da novac za obnovu ide direktno preko Eparhije raško-prizrenske.

Mitropolit Amfilohije, u izjavi za NIN, kaže da je ožalošćen stavom vladike Artemija, koji tekstu Memoranduma pridaje značaj kakav on nema:

“Ovim tekstom ne priznaje se nikakav status Kosova i Metohije, niti se daje legitimitet njegovim privremenim organima. Mi priznajemo protektorat međunarodne zajednice u vrijeme kada je došlo do rušenja tih svetinja i smatramo da je ona odovorna da se pomogne obnova tih svetinja”, kaže mitropolit. “Potpuno obratno je od onoga što ta grupa pri Ministarstvu kulture i vladika Artemije tvrde, da mi nekome dajemo legitimitet. Ovim memorandumom se upravo daje legitimitet centru Srpske crkve, to je Patrijaršija, da su Kosovo i Eparhija raško-prizrenska sastavni deo Srpske crkve i daje se legitimitet državi Srbiji, da je to dio države Srbije, jer je u Komisiji u ime Vlade Srbije zastupljen predstavnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.”

A na primedbe vladike Artemija da se prihvatanjem Memoranduma zadire u kanonski poredak eparhije kojom on rukovodi, mitropolit Amfilohije ukazuje na 34. apostolsko pravilo o ustrojstvu Crkve.

A ono glasi: “Episkopi svakoga naroda treba da poznaju prvoga između njih i da ga smatraju kao glavu, i ništa važnije da ne preduzimaju bez njegovog znanja, nego svaki neka preduzima samo ono što se tiče njegove eparhije i područnih mesta. Ali ni ovaj episkop neka ne čini ništa bez znanja svih ostalih episkopa. Jer će samo tako biti jednodušnost i proslaviće se Bog kroz Gospoda u Svetome Duhu, Otac i Sin i Duh Sveti.”

Taj prvi među episkopima u ovom slučaju jeste – patrijarh Pavle.

“Kanonski i ustavno, neka mi oprosti, vladika Artemije nije u pravu. Nije on jedini odgovoran uza Kosovo i Metohiju, jer ne može on isključiti odgovornost Sinoda, Patrijaršijskog upravnog odbora, Svetog arhijerejskog sabora SPC. To je nešto što je neprihvatljivo za pravoslavnu eksikologiju, za pravoslavno učenje Crkve i njen vjekovni poredak. Jedino ako neko, a vladika Artemije, nadam se, ne spada u takve, ne pomisli u svojoj glavi, bezumno, da ima ingerencije rimskog pape, da ga niko ne sudi. Tako piše u

Codex iuris canonici Rimske crkve, da on ni od koga nije suđen, a on sudi svima!”, ističe mitropolit Amfilohije.

Ima tumačenja da se nejedinstvo u državnoj politici o pitanju Kosova i Metohije prenelo i na Crkvu, bez obzira na proklamovanu odvojenost Crkve od države. U tom kontekstu se iznova tumači i nedavna izjava predsednika Srbije Borisa Tadića da Crkva ima pravo da se meša u sva društvena pitanja.

S druge strane, očigledna su i nastojanja u Crkvi da ona ne bude u službi politike, kao što se desilo kada su, na molbu tadašnjih najviših državnih funkcionera, Srbi sa Kosova i Metohije, iako bez osnovnih prava, pozvani da izađu na izbore, da bi potom bilo priznato da je to bila greška.

Na pitanje o neizbežnoj političkoj pozadini, mitropolit Amfilohije odgovara: “Da li neki politički krugovi, zainteresovani iz ovih ili onih razloga, imaju neki uticaj na stavove preosvećenog vladike Artemija, ja to ne znadem, to će vrijeme pokazati, ali što se tiče Sinoda i nas članova Kosovskog odbora, duboko sam uvjeren da tu nikakve politike nema. Naša jedina politika jeste kako da pomognemo da se makar nešto od porušenog obnovi i u isto vrijeme da pokažemo svoju dobru volju, za koju nas optužuju da je nemamo, saradnje sa međunarodnom zajednicom, sa Ujedinjenim nacijama. Ništa više.”

Ako vladika Artemije ostane pri svome, onda će se ovim “slučajem” verovatno pozabaviti i Sveti arhijerejski sabor, koji zaseda u maju, bilo po žalbi samog ovog episkopa, kojem je to jedina adresa za žalbu na odluku Sinoda, ili možda po nekoj drugoj i drugačijoj inicijativi.

Ovo, inače, nije prvi nesporazum vladike Artemija sa Svetim arhijerejskim sinodom. Dogodio se on i početkom ove godine, kada je Sinod odlučio da povuče tužbu Eparhije raško-prizrenske protiv četiri evropske zemlje (Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Italije), radi naknade štete učinjene na srpskim svetinjama, a vladika Artemije se tome usprotivio, ostajući i dalje pri svom stavu.

A možda i sa tadašnjom odlukom Sinoda SPC ima veze ponuđeni i upravo potpisani Memorandum o razumevanju!

Zbog nastalih razmimoilaženja oko potpisa ovog Memoranduma, u drugi plan potisnut je i sam njegov sadržaj, iako je reč o vrlo važnoj stvari, pa i o velikom novcu koji bi trebalo da bude izdvojen.

U prvom članu ovog dokumenta kaže se da će poslovima obnove rukovoditi petočlana komisija, koju će voditi međunarodni ekspert kojeg treba da imenuje Savet Evrope, Evropska komisija ili neka druga međunarodna agencija, a da će ostala četiri člana činiti po jedan predstavnik Srpske pravoslavne crkve, Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, Zavoda za zaštitu spomenika kulture sa Kosova i Ministarstva kulture, omladine i sporta PISU (Privremenih institucija samouprave na Kosovu).

Prema postojećim prilikama, presuđivaće, dakle, najverovatnije, predstavnik međunarodne zajednice.

Ključni član ovog dokumenta jeste član 7, u kojem se kaže: “Kada komisija napravi izbor firme koja će raditi na nekom objektu, odluka komisije biće prosleđena predstavnicima SPC koji mogu da zatraže od komisije da ponovo razmotri odluku na određenim osnovama. Komisija može da uvaži stavove predstavnika SPC, ukoliko su u skladu sa standardnim pravilima za tendere. Međutim, konačnu odluku donosi komisija. Ukoliko takva odluka ne bude prihvaćena od strane predstavnika SPC, finansiranje konkretnog objekta neće biti vršeno korišćenjem fondova PISU.”

U Srpskoj crkvi na ovaj član dosta polažu. Ključ jeste u njemu, ali će on biti test i za međunarodnu zajednicu, koja će na njemu pokazivati svoju dobru volju, ili, pak, nešto drugo!

Direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordana Marković ističe da “Memorandumom nisu definisani principi obnove”, i iznosi stav:

“Prema dostavljenom sadržaju, Služba zaštite kulturnog nasleđa Republike Srbije nema ingerencije kada je u pitanju određivanje prioriteta obnove, definisanje procedure izrade projekata i vršenja stručnog nadzora. Služba nema pravo da predlaže promene preporuka Saveta Evrope i UNESKO-a, iako je zvanično ukazala na određene nedostatke u ovim preporukama. Kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji je deo sveukupnog srpskog kulturnog nasleđa i Služba zaštite RS ima prirodno pravo da se stara o tom nasleđu. Ovim Memorandumom ona je svedena na jednog predstavnika u jednoj komisiji.”

Onaj ko je u mukama – i za slamku se hvata. Crkveni velikodostojnici napominju da nikome više nije stalo do obnove srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji od same Crkve, vlasnice tih svetinja. LJudi van Crkve su, međutim, zabrinuti da rasprava o obnovi crkava i manastira ne dovede do rušenja duhovnog jedinstva unutar najpopularnije institucije u Srbiji.