Od viška glava boli

Tržište koje bi možda i moglo da otkupi viškove našeg oružja je malo i siromašno, a da bi ga uništili – na šta nas, opet, obavezuju standardi iz Brisela – trebalo bi nam, prema proceni stručnjaka, najmanje nekoliko desetina miliona dolara. U međuvremenu, ministar odbrane Srbije i Crne Gore je odlučio da višak od 250 tenkova proda kao staro gvožđe i od tog novca kupi novo naoružanje za vojsku, ali ako je suditi po tome da je zarada po jednom pretopljenom tenku nešto manja od hiljadu evra, postavlja se pitanje o kakvom se profitabilnom projektu Ministarstva odbrane radi?!

Smanjenje broja aktivnih pripadnika Vojske i gašenje pojedinih vojnih formacija stavlja Ministarstvo odbrane i državni vrh pred novi, na prvi pogled teško rešiv problem: gomilanje viškova vojne opreme i naoružanja. Prema i dalje nezvaničnim informacijama, na skoro svakog pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore (prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane taj broj se u ovom trenutku kreće oko 70 000) dolazi 18 komada malog oružja i lakog naoružanja, što znači da se po vojnim magacinima širom SCG i vojničkim “soškama” u ovom trenutku čuva skoro milion i po komada ove vrste oružja.

Indirektnu potvrdu činjenice da Vojska i dalje kuburi sa nemalim viškovima zastarele opreme i naoružanja dao je i ministar odbrane SCG, Prvoslav Davinić, gostujući na TV B92, uz komentar da Ministarstvo namerava da dotrajale viškove proda ili uništi i da u naredna dva do tri meseca našim vojnicima nabavi potpuno novo oružje i to, ni manje ni više, nego isto ono koje koriste američki, ruski ili izraelski vojnici u borbi protiv terorista.

Ono što umnogome otežava ovakvu situaciju je i nova činjenica da je, zbog zastarelosti i nedostatka novca za održavanje i modernizaciju, sve manje potencijalnih kupaca naših vojnih viškova. Tržište na koje bi naša vojska možda i mogla da plasira svoje viškove je u ovom trenutku ograničeno na zemlje severne Afrike, Bliskog istoka i Južne Amerike. Prethodnih godina, kako tvrde u Upravi za snabdevanje VSCG, od prodaje dela tih viškova zemljama iz ovih regiona Vojska je uspevala da zaradi i do četiri, pet miliona dolara godišnje, međutim pošto je ulaganje u modernizaciju smanjeno na minimum, taj profit će po svemu sudeći biti sve manji.

U ovom trenutku, prema nepotvrđenim podacima do kojih je došla redakcija NIN-a, Vojska SCG poseduje nešto više od 450 000 komada malog oružja i lakog naoružanja u operativnoj upotrebi, čija je starost od 15 godina naviše. Međutim, ono što se čini spornim je podatak da je u vreme sukoba na prostoru bivše Jugoslavije ovu vrstu naoružanja nosilo blizu 600 000 rezervista. Pretpostavka je da je najveći deo te opreme posle rata završio u vojnim magacinima širom Srbije. Do sada je, zvanično, uništeno tek oko 100 000 komada ovog oružja. Ukoliko ostatak tog viška ne bude prodat, prema standardima koje nalaže Brisel, on mora što pre biti uništen; međutim, to bi u ovom trenutku, prema proceni stručnjaka, koštalo najmanje nekoliko desetina miliona dolara. Pošto ovakvo opterećenje već dovoljno opterećeni vojni budžet ne bi podneo, jedina solucija za pronalazak novca su strane donacije, što je uostalom do sada i bila praksa kada je reč o oružju koje je uništeno od 2000. godine do danas.

O tome koliko je viškova vojne opreme uništeno u Srbiji, govorio je ministar Davinić na skupu Regionalne grupe Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope za kontrolu malog i lakog naoružanja maja prošle godine. On je tada predstavnike međunarodne zajednice obavestio da je uz finansijsku pomoć odgovarajuće agencije NATO-a (NAMSA) i ambasade SAD u Beogradu u periodu od 2002. do 2004. godine u Srbiji uništeno oko 100 000 komada oružja, više od dva miliona komada municije i 1 200 protivavionskih raketa “strela-2M”. Kako je rečeno, donatori su za to dali oko dva miliona dolara.

Donatori (SAD) su posebno bili zainteresovani za uništavanje postojećih zaliha lakog protivavionskog sistema poznatog kao “strela-2M” nakon što je utvrđeno da je 2003. godine jedan američki helikopter u Iraku oboren upravo ovim protivavionskim projektilom i to proizvedenim u valjevačkom “Krušiku”. Delimična potvrda ove konstatacije bio je i stav američkih predstavnika koji su akciju uništenja “strela-2M” ocenili kao gest dobre volje Beograda prema američkoj vladi.

Prema Sporazumu o podregionalnonoj kontroli naoružanja, koji su 14. juna 1996. godine u Firenci, u prisustvu predstavnika međunarodne zajednice, potpisnici (BiH, Hrvatska i SRJ) su se obavezali da će ograničiti i, u slučaju potrebe, smanjiti vojne kapacitete na svojim teritorijama. SR Jugoslavija se obavezala da će broj borbenih tenkova smanjiti na

1 025, borbenih oklopnih vozila na 850, artiljerijskih oruđa na 3 750, borbenih aviona na 155 i jurišnih helikoptera na 53. Deo je u međuvremenu otpisan ili uništen u ratu tokom 1999. godine, tako da je međunarodnim organizacijama za kontrolu naoružanja 2000. godine prijavljeno 1 016 tenkova (230 komada M-84, 65 komada T-72 i 721 komad T-55) i 767 oklopnih transportera i automobila (562 BVP M-80, 147 M-60 i 58 BOV-a). Tokom 2004. rashodovano je dodatnih 210 tenkova “T-55” i sva samohodna oruđa “M-36 džekson”.

Prema podacima u Ministarstvu odbrane SCG, danas je broj pomenutih sredstava još manji, posebno tenkova kojih trenutno ima oko 850. U poređenju sa zemljama u okruženju, ova brojnost i dalje deluje impozantno, ali to je samo na prvi pogled, pošto je njihova vrednost u tržišnom smislu, zbog zastarelosti i neulaganja u modernizaciju ekvivalentna jednoj omanjoj tenkovskoj brigadi od deset do dvadeset tenkova poslednje generacije tipa “abrams”, “leklerk” ili “čelendžer”, kako tvrde upućeni u dešavanja u našoj vojsci. Radi bolje predstave o kakvim je vrednostima zaista reč, jedan ovakav, nov, tenk poslednje generacije na svetskom tržištu vredi najmanje sedam do deset miliona dolara.

Prošle nedelje je ministar odbrane najavio da Vojska u ovom trenutku prodaje 250 tenkova u staro gvožđe i da će od zarade na tome kupiti neke druge vrste naoružanja koje su potrebne Vojsci. Ovakva ideja je, prema mišljenju vojnog analitičara Aleksandra Radića, apsurdna s obzirom na mizernu cenu topljenog gvožđa.

- Ovakvo rešenje je najgore moguće po našu vojsku i na ovaj način ne rešava se nijedan problem. Bilo šta drugo da se uradi sa tim tenkovima bilo bi profitabilnije od uništavanja. Takav posao bi doneo najmanje novca. Koliko to nije profitabilno pokazuje i primer Bugara koji su za topljenje jednog tenka “T-55” dobijali tek oko 700 do 800 evra što nije dovoljno ni za jednu jedinu pušku “M-21” NATO standarda. Neverovatno je kako ministar ima samo takve ideje, bez adekvatnog obrazloženja i rešenja – prokomentarisao je Radić.

Tenkovi većine vojski zemalja NATO-a su samo minorni deo oklopnih formacija koje su sada pretežno sačinjene od mobilnih oklopnih transportera i samohodnih artiljerijskih oruđa. Ova činjenica će za našu vojsku biti poseban problem ako se ima u vidu da je VSCG u nasleđe od nekada moćne jugoslovenske vojske dobila nekoliko puta više tenkova od svih drugih oklopnih sredstava zajedno. Jedina zemlja u ovom delu Evrope koja je po broju tenkova bila nadmoćnija od naše bila je Čehoslovačka (4 000), koja ih danas u svojoj brigadnoj formaciji broji samo 35.

To znači da Vojska SCG ima višak ne samo potpuno zastarelih T-55, nego i relativno novijih T-72 i T-84. Međutim, prema aktualenim trendovima, čak i njih je previše.

“Remont tenka verzije “T-72” ili “M-84” bi koštao od milion do milion i po dolara”, procenjuje Aleksandar Radić, koji smatra da bi daleko profitabilniji bio remont i modernizacija ovih oruđa nego njihovo prosto topljenje.

- Samo skidanje guma s jednog transportera, na primer, više košta nego što bi se dobilo njegovim pretapanjem. Uništenje bi, dakle, dolazilo u obzir samo ako bi se za to našla neka strana donacija. Druga mogućnost je da se višak proda, da se raspiše tender i da se odabere najbolja ponuda. Pitanje je, međutim, koliko se može dobiti za takva oruđa kada se zna da je svetsko tržište preplavljeno izuzetno velikim brojem ponuda ovakvog novog oružja po povoljnim cenama. Najlošija varijanta bila bi da se višak oruđa zaključa negde u magacine, jer bi to nepotrebno opteretilo ionako siromašni vojni budžet za njihovo ipak neophodno održavanje – kaže Radić.

Možda najoriginalniju ideju za rešavanje problema viškova tenkova svojevremeno je dao i bivši načelnik Generalštaba general Branko Krga, koji je predložio da se stari tenkovi postave na poligone za gađanje gde bi poslužili kao mete budućim tenkistima i artiljercima, što uistinu i ne bi koštalo ništa.