Kasparov protiv Putina

Gari Kasparov, koga mnogi smatraju najvećim šahistom svih vremena, napustio je svet šaha da bi ušao u svet politike i postao jedan od najžešćih kritičara predsednika Vladimira Putina, a potom i verovatni predsednički kandidat na izborima u Rusiji 2008.

Šah je uvek imao ekscentrike, među njima i one koji veruju da je zamršena šahovska logika primenjiva i u složenoj oblasti iz realnog života kao što je politika. Veliki politički stratezi takođe su skloni da ostvarenja svojih dalekosežnih zamisli porede sa kovertiranjem poteza u šahovskoj igri.

Ekscentrični Bobi Fišer postao je izgnanik zato što je prekršio sankcije UN protiv Jugoslavije, iskazavši pri tom javni prezir prema američkoj politici. U šahu genije, u politici je bio žrtva. Zbignjev Bžežinski, savetnik za bezbednost predsednika Kartera, još pre osam godina – dakle, znatno pre ulaska Amerikanaca u Avganistan, a potom u Irak – najavio je u knjizi “Velika šahovska tabla” da će SAD “svoju najznačajniju partiju odigrati u Evroaziji”. Bio je dalekovid poput šahiste.

Sada Kasparov abdicira sa prestola kralja šaha u želji da, najpre, spreči Putina da se, eventualnom izmenom Ustava, izbori za treći predsednički mandat. Potom Kasparov želi da se sam kandiduje za predsednika. (Pre njega je samo Sihanuk odbijao da bude kralj, da bi igrao glavnu ulogu u politici.)

Pošto je pune dve decenije dominirao svetom šaha, a pri tom izgubio samo dva meča – jedan protiv kompjutera 1997, a drugi 2000. godine protiv Vladimira Kramnika, kome je predao titulu svetskog šampiona, ali ne i svoju slavu najvećeg među najvećima – Kasparov se udružio sa političarima demokratsko-liberalne orijentacije u ujedinjeni demokratski front pod nazivom “Komitet 2008: slobodan izbor”. “Učinio sam u šahu sve što sam mogao, pa i više od toga – rekao je on. – Sad želim da koristim svoj intelekt i stratešku misao u ruskoj politici.”

On, dakle, veruje da njegova misaona snaga, koju je koristio u osmišljavanju šahovske strategije, može da bude od velikog značaja u politici. To uverenje temelji na činjenicama da je više puta pobeđivao kompjuter IBM-a “Deep Blue”, koji je bio programiran da nakon šestog poteza anticipira devet milijardi mogućih pozicija figura. Posle pobeda izjavljivao je da je “ta mašina glupa po prirodi”, jer ne shvata taktiku sa svesno žrtvovanom figurom radi kasnijeg sticanja prednosti na šahovskoj tabli.

Hoće li Kasparov – sa takvom taktikom, ofanzivnom strategijom, kojom je umeo da zastrašuje protivnike, i oreolom nepobedivog igrača – preobraziti iskusne i lukave ruske političare u pacere, a sebe u oličenje demokratskog mesije?

Sa njim su u “Komitetu 2008.” aktivni i nekad uticajni političari, ali gubitnici koji računaju na njegovu popularnost: predsednik “Jabloka” Grigorij Javlinski, bivši lider Saveza desnih snaga Boris Wemcov, bivši premijer Mihail Kasjanov, predsednički kandidat i Putinov suparnik na prošlim izborima Irina Hakamada, nezavisni deputat u Dumi Vladimir Riškov, nekadašnji disident Vladimir Bukovski i još nekoliko manje poznatih političara. Svi oni, prema rečima Kasparova, “predstavljaju demokratiju koja je bačena na đubrište istorije i koja se mora stvarati ispočetka”.

Reči kojima Kasparov obasipa Putina ne zvuče demokratski. Po njemu, Putin je “diktator, fašista, Kaligula” koji razara demokratiju i kome Zapad treba da otkaže svaku podršku. Kao prijatelj Hodorkovskog, Kasparov je posebno bio gnevan na predsednika Rusije zbog načina na koji je bivši petrolejski magnat tretiran. Sem toga, on sumnja i u ispravnost izbora na kojima je Putin osvojio preko 70 odsto glasova.

Javlinski vidi Kasparova kao ozbiljnog predsedničkog kandidata, a Wemcov veruje da će on “u politici biti isto tako uspešan kao u šahu”. Drugi analitičari, koji misle da se liberalno-demokratska koncepcija, koju zastupaju Kasparov i njegovi istomišljenici političari, “slabo prima u javnosti”, procenjuju da će šahovski genije biti veliki diletant u složenoj ruskoj političkoj igri.

“Za njega je igra način života, on traži uzbuđenja slična onima u sportu, ali će se brzo razočarati”, kaže Nikita Masljenjikov, bivši savetnik premijera. Oni koji znaju da politika, za razliku od šaha, može da bude i prljava smatraju da Kasparov ima jedan bitan politički hendikep: nije Rus, nego sin azerbejyanskog Jevrejina i Jermenke. (Drugi na to odmahuju rukom: ni Katarina Velika ni Staljin nisu bili Rusi.)

U ovim nagađanjima mogao bi da se izgubi i Albert Ajnštajn. On je tvrdio da čovek koji je uspešan u jednoj oblasti ljudske delatnosti, može brzo da se snađe i u drugoj. Osim u politici, kažu skeptici.