Junak našeg doba

Ukoliko izuzmemo primere pravih državnika, kakvih je u istoriji ipak bilo, svakidašnja politika jeste polje “negativne selekcije” ljudskog materijala. Ona je, prosto rečeno, banalna.

Jer, prosečni političar, “partijski čovek”, po pravilu je osoba oštećene biografije. On je, bolničkim rečnikom, b.o. Ako se u svom prethodnom, pretpolitičkom životu uopšte nečim i bavio, njegov životopis je i tada oličenje neuspeha; to jest, školsko pravilo o uzaludnosti egzistencije. Čega god da se dohvatio, to je upropastio. Ili je, u najbolju ruku, u svemu bio ispod donje crte proseka, banalan, znači dosadan.

Politika se, otud, javlja kao poželjni prostor emotivne kompenzacije, ona je “duhovna štaka” za osujećenog čoveka, lek za sve frustracije prošlosti. Taj se “projekat” reafirmacije iz ničega u ništa u najvećem broju slučajeva pokazuje kao uspešan. Tim više je lažan. Budući da pripadnost “nomenklaturi”, ono što je praktični cilj svake politike, jeste garancija “društvenog prestiža”, oličenog u raznim “dodatnim položajima”, od članstva u upravnim odborima javnih preduzeća do tajnog članstva u tajnoj policiji, ali, još više, u osećanju pripadnosti nekakvoj eliti. Elita je, razume se, lažna. Ali moć koja proističe iz prazilučkog “elitnog statusa” nije nimalo virtualna. Mada je, s druge strane, politika simulakrum.

Splet tih (protivurečnih?) okolnosti proizvodi i politički tip “pratioca”, “simpatizera vlasti”, obično nekog srednjaka, koji pati od kompleksa veličine (odnosno, kompleksa manje vrednosti), koji se svesno pretvara u dupeuvlaku kako bi se uspeo još više, da bi postao “poluga moći”, zapravo batler raznih samozvanih gospodara života i smrti. Politika je neizlečiva bolest. Ona izaziva efekat sličan uživanju u dimu cigarete: pušač ne samo da uništava sopstveni organizam, već truje i okolinu. Ali se simptomi politike kao “bolesti nasmrt”, tog opasno narušenog zdravlja, mogu izvesno vreme uspešno prikrivati elaboracijom o službi “višim interesima”, koji su, jasno, imaginarni, plod oštećene mašte.

Onaj koji je, u relativno zrelim godinama, bio na vlasti (ili blizu vlasti, uz vladaočeve skute), ne može nikada preboleti ponovni, neminovni “pad u ljudsko”. No, zahvaljujući stečenom iskustvu iz fotelje ili iz njenog podnožja, zna da tu bolnu “oštećenost” prikrije, da je ublaži odlaskom na pecanje, igranjem domina sa penzionerima na Kališu ili pisanjem memoara. Ali, kako rekosmo, to je privilegija iskusnih kompračikosa.

Šta, međutim, biva sa mladim čovekom koji, umesto da se bavi nečim korisnim, usvaja “politički život” kao jedinu i vrhunsku emanaciju? Nije sada važno kako se taj konkretno zove. No, pretpostavimo da mu je prvo radno mesto u životu bio položaj potpredsednika vlade ili potpredsednika političke stranke, odnosno i jedno i drugo, kumulativno. Takvoga politika temeljno uništava. On oboleva od “kompleksa mesijanstva” ili, drugačije rečeno, postaje specifični zagovornik “kraja istorije”. Prosto, oseća se “izabranim”.

Razume se po sebi da se ovakav “bolesnik” lično smatra nezamenljivim. U svakom pogledu i svakog dana sve više. Mada je u detinjstvu maštao kako će postati bubnjar ili kauboj, a onda se zanosio novinarskom karijerom i studirao na umetničkoj školi, on se na vlasti ponaša kao “ekspert opšte prakse”, od proviđenja pozvan da uredi tajnu policiju ili da upravlja avionom, sasvim svejedno. Ako je za uspešno obavljanje tih (i drugih) poslova nužna “kohabitacija” sa “tvrdim momcima”, članovima mentalnog sindikata “organizovanog kriminala”, onda – nema problema, sarađivaće sa njima, pravdajući prljanje ruku kao sredstvo za čišćenje savesti.

Ovo je već “čista ideologija” manihejskog predznaka, ono što se u teoriji psihologije podvodi pod termin “iskrivljene svesti”. Tako da je mlad čovek koji balansira na iskrzanom konopcu političke oportunosti protiv svega i svakog drugog. Naravno da on sebe ne doživljava tako. Dok se, s jedne strane, bavi zakulisnim poslovima, intrigama i – počesto – (para)krimogenim radnjama, on u javnosti nastupa kao gorljivi zastupnik “demokratskih načela”, zarad kojih je i učestvovao u “revoluciji”, ostajući do danas jedini veran njenim “izvornim ciljevima”. Revolucija se uvek izvodi u cilju demokratije (demokratičnosti), ali su pojmovi revolucije i demokratije zapravo inkompatibilni, te se ambicija ka “repesažu” revolucije, ka “permanentnoj revoluciji” iskazuje kao mahnito manihejstvo, kao besprizivna isključivost, koja je naizgled idealistička, ali, u praksi, vodi transformaciji demokratije u novu tiraniju.

Prvi simptom te “nove svesti” jeste baš suspenzija i same mogućnosti osnovnog demokratskog principa promenljivosti vlasti. Lenjin i Staljin su oportunost večnog vraćanja “revolucionarnim merama” pravdali tezom da, što su “revolucionarni metodi” uspešniji, to se klasna borba zaoštrava i produbljuje, a naš “novi dogmata”, u cilju svog večnog ostanka na vlasti, stvara “kult revolucije”, tvrdeći da je ona “izdana” ili bar “izneverena”, već kako padne. To je, pak, alibi njegove nezamenljivosti – ako on ode sa vlasti, revolucionarne tekovine biće konačno, temeljno devastirane i otpremljene na đubrište istorije. Avaj, i to se ponekad događa.

Kada padne sa vlasti, naš “junior” i ne pomišlja da radi nešto drugo, da se mane politikantskog mlaćenja prazne slame. Nema talenta ni za lokalnog šustera ili misli da je zalud osvojiti Nobelovu nagradu (za književnost ili hemiju, kako se dogovore), pa to i ne pokušava. Wegov jedini cilj je da ponovo zasedne u fotelju potpredsednika vlade ili šefa nekog mističnog Biroa. Zadovoljiće se i šamlicom. Evidentna činjenica da je to, često, gotovo uvek, nemoguće, samo hrani njegov (para)revolucionarni maniheizam. On svima oko sebe lepi etikete (dobro, lepi i plakate) koje ni pas s maslom ne bi pojeo, ali za čoveka nije baš sasvim sigurno. Sve što je sam činio, on sada pripisuje drugima.

No, pošto ga je stranačka ideologija iskvarila, a kako je kao vlastodržac bio uglavnom upućen na “drugarsku pomoć” mafije, njegov duhovni horizont je ograničen, on je – da ponovimo – protagonista “sužene svesti”, te svojim političkim neistomišljenicima (koje lično doživljava kao krvne neprijatelje) pridaje sopstvena krimogena svojstva: svako je, po toj novoj dogmatskoj retorici, pripadnik mafije, a oni koji su “predvodnici” u tom zločinačkom stadu, još su pri tom i ubice (ili “kišobran za ubice”), mada je inače opšte poznato da su skloni utopiji “trećeg puta”, koja se, u vizuri kvaziradikalnog parolaštva, čita kao rigidnjaštvo.