Pozajmice i praznine

Pisanje enciklopedije obično podrazumeva dugotrajni studiozni rad grupe stručnjaka u okviru institucije specijalizovane za materiju kojom se enciklopedija bavi. Otuda je prošlojesenja pojava Enciklopedije arhitekture na 1 700 stranica u dva zamašna toma velikog formata i sa više od 30 000 terminoloških jedinica izazvala iznenađenje činjenicom da ju je napisao jedan autor i objavio kao sopstveno izdanje. U tom smislu našu pažnju je najpre privukao autorov uvodnik sa objašnjenjima o nastanku knjige, njenoj opštoj koncepciji, metodološkom pristupu i sažetim pregledom sadržaja.

Maldini svoj uvodni tekst počinje neubičajenom samohvalom da njegova knjiga “...predstavlja kapitalno i jedinstveno delo enciklopedijskog tipa, savremenog preloma...”

Zatim slede objašnjenja o primenjenoj metodologiji u obradi sadržaja i o ulozi obilnog ilustrativnog materijala. Posebno pada u oči napomena da je knjiga pisana latinicom i da je namenjena geografskim i govornim područjima Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije i drugim govornim područjima bez potrebe prevođenja. “Slična publikacija na prethodnim govornim područjima, a i šire”, piše u nastavku, “nije napravljena do danas, tako da je to jedinstven izdavački poduhvat, čiji će efekti biti prisutni u ovim zemljama, a posebno u Srbiji i Crnoj Gori, tokom dužeg vremenskog perioda.” U ovoj samohvali autor je propustio da pomene obimnu četvorotomnu Enciklopediju likovnih umetnosti u izdanju Leksikografskog zavoda Jugoslavije (Zagreb, 1959-1966), koja bar trećinom sadržaja obrađuje arhitekturu. U daljem uvodnom tekstu S. Maldini kaže da je njegova knjiga plod istraživanja, prikupljanja građe i njene obrade tokom šestogodišnjeg rada počev od 1998. pa do proleća 2004. godine i naglašava da ona ne predstavlja timski rad, nego delo jednog autora. Zanimljivo je i objašnjenje da u sadržaju po posebnim jedinicama nisu (krajnje neubičajeno za publikaciju ovakve vrste) dati ni istaknuti autori ni poznati objekti, ali da su oni predstavljeni u okviru odrednica o arhitektonskim periodima ili stilskim pokretima, te da je na kraju drugog toma priložen spisak od oko 3 500 imena značajnih arhitekata i dizajnera bez neposredne referentne veze sa sadržajem. Doduše, pisac nagoveštava mogućnost uvođenja jedinica o autorima i delima u neko novo izdanje, ali sa rezervom pod izraz MOŽDA.

Bilo je prirodno da u prvom prelistavanju ove dve knjige potražimo autorovo prikazivanje naše savremene arhitekture. Ne malo iznenađenje bilo je saznanje da je autor sasvim zaobišao našu arhitekturu u poslednja dva veka! Čak i u dugačkom završnom spisku imena on nije našao mesto ni za jednog našeg graditelja ili teoretičara. Bilo je to tim čudnije jer je u uvodniku zahvalio dvadesetorici naših arhitekata čija je “dela koristio prilikom izrade enciklopedije...” Za ovakav stav nismo našli bilo kakvo objašnjenje. Možemo da pretpostavimo da naša arhitektura stoji ispod autorovog kriterijumskog vidokruga, ali je u knjizi namenjenoj našem čitateljstvu ipak bio red da se makar i u kritičkoj formi kaže nešto o našem graditeljstvu. Teško je razumeti zašto je pisac posvetio pet punih stranica japanskoj arhitekturi a, osim kratkog osvrta na naše srednjovekovne sakralne građevine i, još kraćeg na barokni period, potpuno zapostavio našu arhitekturu od njene obnove početkom devetnaestog veka do danas.

Kada je žiri poslednjeg Sajma knjiga (Elizabet Vasiljević, Milan Vlajčić, Saša Hayi

Tančić, Saša Radojčić, Leon Koen, Milisav Savić, Zdravko Kučinar) dodelio autoru i izdavaču Enciklopedije arhitekture Slobodanu Maldiniju najznačajnije priznanje – “Nagradu za izdavački poduhvat godine”, mogli smo da zaključimo da potpuno izostavljanje naše arhitekture modernog doba nije viđeno kao primetan piščev propust i da su druge vrline knjige bile presudne u žirijevoj odluci. Nagrade, naravno, uvek privlače pojačanu pažnju na nagrađeno delo, pa smo i mi pomnije zašli u obimni sadržaj Enciklopedije.

Među hiljadama odrednica veliki je broj tumačenja i informacija korisnih za stručnjake, pa i obične poštovaoce neimarske delatnosti. Često se, međutim, ovde javljaju odrednice koje ne pripadaju enciklopediji ovog određenja kao što su, na primer, “smog”, “saobraćajni kolaps”, “ontologija”, “amajlija”, “kontinuacija” i slično, a ima i mnogo onih koje pre pripadaju praktičnom priručniku nego ovakvoj knjizi (staklarski kit, akord – sistem nagrađivanja radnika i sl.). Veliki je, uz to, broj praktično ponovljenih jedinica.

Autor, tako, u knjizi, čija je glavna tema arhitektura, uvodi više od 500 jedinica sa predznakom “arhitektonski”, pa ovde nalazimo: “arhitektonski funkcionalizam – v(idi) funkcionalizam”, “arhitektonsko remek delo – v. remek delo”, “arhitektonsko idejno rešenje – v. idejni nacrt”... Ovakvo veštačko povećanje broja jedinica vidimo i na drugim mestima, kao što je umnožavanje pojma “sto” na više od sedamdest dupliranih odrednica (radni, pisaći, lovački...). Posle pregleda pojmova vezanih za tehničku stranu arhitekture nameće se zaključak da je pisac preopteretio sadržaj viškom odrednica i da je reč o sirovom tematskom materijalu koji zahteva pomnije preispitivanje i brižljiviju redakcijsku obradu.

Da li poveden značajem sajamske nagrade ili kratkoćom petodnevnog ocenjivanja prvenstveno arhitektonskih ostvarenja i projekata, tek žiri Dvadeset sedmog salona arhitekture (profesori arhitekti Darko Marušić, Petar Arsić, Mihajlo Timotijević i arhitekti Mustafa Musić i Zoran Radojičić), smatramo, olako je nagradio “Priznanjem Salona” Enciklopediju kao najbolju arhitektonsku publikaciju u prethodnoj godini i to “za izuzetan i jedinstven doprinos teoriji arhitekture i tumačenju njene kompleksne prirode, uz činjenicu da je to plod rada samo jedne ličnosti”.

Pošto teorijski deo sadrži uglavnom odrednice o istorijskim periodima, ideološkim pokretima i stilskim pojavama, potražili smo u njima pohvaljeni autorov “doprinos teoriji”. Pre svega, pod termin “Arhitektonska teorija” pisac u relativno kratkom tekstu navodi neke stare teoretičare da bi prikaz završio tvrdnjom da je posle Sempera 1851. dalja arhitektonska teorija postala više kritična i lagano se pretvorila u arhitektonsku kritiku, što je istoriografski prosto neprihvatljivo. Kad se tome doda da su jedinicom o kritici kao tipični predstavnici te oblasti pomenuti samo Los, Gropijus i Korbizje, onda su obe ove odrednice potpuni teorijski istoriografski promašaj. Potom, u objašnjavanju savremenih pojava zapazili smo dobro napisan tekst o Metabolizmu i metabolistima, ali i sasvim nesređene i neuverljive prikaze Moderne, Internacionalnog stila, Brutalizma, Nove moderne... Našli smo i neverovatan podatak da je veliki nemački arhitekt Mis van den Roe uvršćen među tipične predstavnike Nacističke arhitekture, a zna se da je on pred nacizmom emigrirao u SAD. Još je neverovatnije, pretpostavljamo originalno, piščevo uvođenje pojma “Oportunizam u arhitekturi” kao “...stava koji predstavlja suprotnost ili negaciju određenog opšteg shvatanja”, uz navođenje Gropijusovog rada u SAD kao primer za takvo stvaralaštvo. Treba li uopšte reći da je oportunizam prilagođavanje, a nikako nije suprotstavljanje?

Tvrdnja autorova da je Enciklopedija delo jednog čoveka izazvala je od početka našu veliku nevericu. Nije nepoznato da je pisanje ovakvih publikacija dobrim delom kompilacijski čin i da se mnogi jednostavniji pojmovi prenose iz knjige u knjigu, ali i tu moraju da se poštuju određene granice. Naša neverica, nažalost, potvrdila se kada smo krenuli više u prošlost i, iz radoznalosti, potražili paralele u obradi istorijskih kretanja i pojava između Maldinijeve Enciklopedije (u daljem tekstu EA) i, u uvodniku nepomenute, Enciklopedije likovnih umetnosti (ELU) Leksikografskog zavoda. Tu nas je čekalo doista zapanjujuće iznenađenje, jer smo počev od Antike, pa preko Romanike, Renesanse, Baroka, Rokokoa, Romantizma, Klasicizma, Kubizma i mnogih drugih pojmova, naišli na doslovno preuzete pasuse, stupce, pa i cele stranice iz odgovarajućih odrednica u ELU. (Primera radi, Barok je preuzet sa čak pet stranica.) Tu nalazimo bukvalno prenete prikaze nastanka pokreta, hronologije njihovog razvoja, širenja po pojedinim zemljama, kao i navođenje najznačajnijih predstavnika i dela. Jedino odstupanje od ELU nalazimo u izostavljanju delova o vajarstvu i slikarstvu ili nekih pasaža koje autor, verovatno, nije smatrao potrebnim. Zanimljivo je da je iz odeljka “Islamska arhitektura” prepisan detaljno obrađen razvoj u islamskim zemljama, a da je izostavljen deo koji se odnosi na ovu umetnost u južnoslovenskim regionima. Preuzete su, takođe doslovce, i obimne odrednice druge vrste kao što su “Estetika”, “Fortifikaciona arhitektura”, “Dvorac”, “Hram”, “Metali” ... Treba naglasiti da su tekstovi ovog tipa u ELU autorski rad i da su potpisani poimence uz navođenje korišćene literature. U velikom nizu saradnika na izradi ELU navedena su imena i mnogih poznatih beogradskih stručnjaka, među kojima i Branislava Kojića, Đurđa Boškovića, Milana Kašanina, Branislava Vulovića, Vojislava Koraća, Anke Stojaković... Našli smo da je pisac EA preuzeo i ceo tekst od nekih sedamdesetak redova o arhitekturi baroka u Srbiji upravo pisanih perom poznatog beogradskog istoričara umetnosti dr Miodraga Kolarića. Mi, doduše, ne znamo da li je autor tražio i dobio saglasnost izdavača ELU, ali u knjizi nismo našli nikakav podatak o tome. Inače, u približnoj trećini ELU posvećenoj arhitekturi (mada sa nešto drugačijom sadržajnom koncepcijom i redukovanom tehničkom materijom) predstavljeno je na stotine stvaralaca i dela iz Srbije, za razliku od njihovog potpunog ignorisanja u EA.

Što se tiče eventualnog preuzimanja iz strane literature, ne možemo da kažemo ništa drugo do da je u uvodnom tekstu pisac naveo i imena pedesetak stranih autora čija je dela, bez njihovog pojedinačnog navođenja, “koristio prilikom pisanja svoje knjige”, ali možemo da primetimo da je to učinio uopšteno što je krajnje neubičajen i neprofesionalan postupak.

I na kraju, može se postaviti pitanje: da li se trebalo uzdržati od iznošenja ovog krajnje neprijatnog izdavačkog postupka u javnost? Ne slažući se sa takvom dilemom, tvrdimo da bi se ovaj autorski i izdavački prekršaj kad-tad otkrio i da je bolje što ranije zaustaviti eventualna nova nagrađivanja i neumerena veličanja knjige čiji ukupni kvaliteti a delimično i autorstvo stoje pod velikim upitnikom.