Katastrofično stanje

Brojna remek-dela nacionalne i svetske baštine, koja su u vlasništvu naših muzeja, u manjoj ili većoj meri nisu dostupna javnosti. Razlozi za to su višestruki. Neko će možda reći da mi i nemamo naviku da idemo u muzeje ali ipak šta je sa onima koji to čine?

Možda treba da sačekaju još nekoliko godina dok naše kuće umetnosti ne budu osposobljene da prime one zbog kojih postoje?

Narodni muzej, kao centralna institucija te vrste u zemlji, ima najbogatiji fundus a najreprezentativnija dela publici su bila predstavljena kroz stalnu postavku. Međutim, zbog neodgovarajućih mikroklimatskih uslova ona je skinuta još 1. juna 2003. i u narednih nekoliko godina, dok se ne uradi rekonstrukcija muzeja, ostaće u depou. Iz istih razloga Muzej savremene umetnosti u protekle tri godine tokom leta sa zidova povlači svoju stalnu postavku slika. Muzej grada Beograda koji je prošle godine obeležio sto godina postojanja, od svog osnivanja do danas nema odgovarajući prostor, pa shodno tome nema gde ni da izloži svoje zbirke. Nažalost, on nije jedini sa tim problemom, kako u Beogradu, tako i u Srbiji. Iz Ministarstva za kulturu stižu najave da za muzeje dolazi bolje vreme (za neke već ovih dana), ali to ne znači da ne treba da se zapitamo: zašto je do svega toga moralo da dođe?

Jasno je da paralela između naših i svetskih muzeja kada su materijalna sredstva u pitanju, ne može da se napravi. Ali, da li sve zavisi samo od novca ili je reč i o nečem drugom, pitanje je koje se nameće samo po sebi. To potvrđuje i činjenica da postoje različiti stavovi o genezi ovog problema, politici vođenja ovih institucija kulture ali i o povlačenju zbirki u depoe.

Sadašnja praksa svetskih muzeja nije povoljna za poređenje, ističe Dragan Bulatović, profesor na katedri za Istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, za predmet Muzeologija i zaštita kulturnih dobara, jer mi ne možemo gledati kako se prave spektakli po svetskim muzejima i preslikavati ih na naše muzeje. “Za naše uslove fondovi u muzejima su prebogati i grehota je da i Beograđani, a naročito ljudi iz unutrašnjosti, ne mogu da ih vide. Samo je pitanje racionalnog upravljanja buyetskim sredstvima. Treba napraviti konkurs šta je najvažnije da Srbija predstavi i tome pokloniti pažnju, ne bi li to video veliki broj ljudi. A manje novca treba davati na spektakle koje vidi deset, petnaest ljudi, a koji se pri tom dešavaju u petnaest dana i to po nekoliko dnevno”, kaže Bulatović.

Glavni kustos Muzeja na Ušću Dejan Sretenović navodi da je prvi put stalna postavka skinuta u leto 2002. kada je na poslednjem spratu bila temperatura 37 stepeni, nakon čega su se pojavile promene na nekim delima. On ističe i to da su neodgovarajući uslovi za izlaganje postojali i u prethodnom sazivu Muzeja, a ne tek od pre tri godine kada je došlo novo rukovodstvo.

“Ova zgrada predstavlja jedno od značajnih dela moderne arhitekture u Beogradu. Međutim po svim uvidima i analizama, nesolidno je građevinski sazidana i neka rešenja vezana za klimatizaciju i termoizolaciju nisu bila zadovoljavajuća. Možda su odgovarala trenutku vremena ali nisu dugoročno bila adekvatna, što se sada i pokazalo. Postoje brojni muzeji u Evropi koji imaju slična arhitektonska rešenja ali je infrastruktura drugačije rešavana”, navodi Sretenović.

Zbog nemogućnosti da se kontrolišu klima, temperatura, vlaga i drugi uslovi, u Narodnom muzeju skoro tri pune godine nema stalne postavke. Direktor ove kulturne ustanove Tatjana Cvjetićanin kaže: “Nemamo mogućnost ventilacije da bi se vazduh provetrio i eventualno smanjila vlaga. Imali smo i situaciju sa golubovima koji lete po izložbenom prostoru. Moraju sve instalacije da se zamene jer nam se spajaju kišnica, odnosno tzv. aluvijalne vode i kanalizacija, tako da je pre dve godine sve to ušlo u unutrašnje dvorište i poplavilo depoe. Zato u međuvremenu dok se ne uradi potpuna rekonstrukcija, sve izložbe koje radimo vremenski su ograničene jer to su naše mogućnosti.”

Nasuprot ovom mišljenju, Nikola Kusovac, dugogodišnji kustos Narodnog muzeja, iznosi drugačije argumente. “Ova priča o neuslovnosti i tome da mi nemamo mikroklimatski regulisane uslove ne stoji, iz prostog razloga što svih četrdeset godina, koliko radim u muzeju, naš prvorazredni materijal je izložen mikroklimatskom maltretiranju. On je navikao da živi u tim uslovima i on se čak zbuni kad ga stavite u normalne uslove jer se privikao na postojeće. Mi nismo primetili neka bitna, velika oštećenja i nešto što je alarmantno da bi morali muzej da držimo zatvorenim, i nema razloga za tako nešto. Istakao bih i to da su u muzeju za mojih četrdeset godina provedenih u njemu ovde bila izložena mnoga remek-dela i gostovali brojni svetski muzeji i nikad niko nije gunđao zbog uslova. A pravili smo izložbe od Van Goga, preko Ermitaža, Drezdena, Minhena pa sve do Hamera i nikad niko nije rekao da mu je zbog nepodobnih uslova izlaganja neki eksponat bio oštećen”, kaže Kusovac.

Tatjana Cvjetićanin, međutim, ističe da su se na nekim arheološkim predmetima pre osam godina pojavili mikroorganizmi kao i da su ikone u jednom izložbenom prostoru nakratko bile ugrožene ali da je u oba slučaja na vreme intervenisano. Kusovac smatra da je to moguće, ali da to nije nikakav problem niti opravdanje za zatvaranje muzeja “jer drvo radi dok je živo, to je prirodan proces i čak i pod najoptimalnijim uslovima može da dođe do potklobučenja i pucanja drveta ali se to budno prati i sanira”.

U obe ove institucije urađeno je snimanje, odnosno analiza postojećeg stanja (za Narodni muzej je za tu namenu u junu 2002. premijer Đinđić održao donatorsku večeru) a ono što predstoji, jeste izrada glavnog projekta. Kao glavni arhitekta za Narodni muzej izabran je Milan Rakočević, koji po najavama iz ministarstva, idejno rešenje treba da završi tokom ove godine. Procena je da će projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja trajati od četiri do šest godina i da će njegova realizacija “možda izaći na dvadeset miliona evra”.

Miladin Lukić, pomoćnik ministra kulture za pitanja zaštite kulturne baštine u vladi, kaže: “Projekat za Narodni muzej je vrlo složen jer treba obezbediti i dodatne prostore pošto rekonstrukcija podrazumeva izmeštanje nekih funkcija, poput konzervatorskih radionica i slično, u neke druge prostore.” On dodaje i to da se u Muzeju savremene umetnosti, pored projekta koji obuhvata sanaciju zgrade, mora ući i u projekat proširenja, odnosno aneksa tako da se nada da će sredstva koja je država obećala muzeju uskoro biti isplaćena pa će samim tim moći i da se realizuje sanacija.

Često ćete zateći u velikim muzejima da je jedno krilo ili sprat zatvoren jer ga renoviraju, menjaju parket i slično, objašnjava Nikola Kusovac, tako da ako smo hteli da obnavljamo, popravljamo i uvodimo klimu, onda je trebalo da to radimo sukcesivno, prvo na jednoj galeriji, pa kad se na njoj završi, na drugoj i tako redom. “Ne vidim nijedan razlog da se generalno muzej zatvara. Pre svega, mi živimo u takvim ekonomskim prilikama da nam to ne odgovara, jer ne možemo odjedanput da izdvojimo tolike milione evra. Osim, ako nećemo vladu i Dinkića da dovedemo do toga da država bankrotira zbog Narodnog muzeja !”

Početak rešavanja problema Narodnog muzeja Jovan Despotović, pomoćnik ministra kulture u prethodnom sazivu vlade, vezuje i za zgradu Novog dvora, u kojoj je sada smešten predsednik Srbije, a koja je testamentarnom voljom Aleksandra Prvog Karađorđevića ostavljena ovom muzeju. “Novi dvor je u periodu od 1935. do 1945. imao i funkciju muzeja ali pobedom maršala Tita dvor je nacionalizovan i uzet za potrebe Predsedništva Srbije. Potrebna je bila samo odluka vlade da bi se muzej sa Trga Republike izmestio u tu zgradu, ali do kraja novembra 2003, do kada je bio naš mandat, mi nismo uspeli da je dobijemo. Nemoguće je raditi rekonstrukciju i u istoj zgradi praviti izložbe, tako da ako bi se dobila zgrada Novog dvora, u njoj bi se priređivale manje izložbe i na taj način premostio period od nekoliko godina koliko će trajati rekonstrukcija”, smatra Despotović. On još dodaje da je tada data inicijativa da država sa jednom trećinom novca učestvuje u realizaciji projekta za ovaj muzej.

Lukić podržava obe ove ideje ali smatra da i grad treba da učestvuje u finansiranju. Ne zna kakva će biti reakcija vlade na ideju da se zgrada Novog dvora vrati muzeju. Po njegovoj oceni, ta opcija je vrlo moguća. “Sada kada imamo smanjenu državu i višak administrativnog prostora, naročito na Novom Beogradu, trebalo bi da se reši pitanje prostora mnogih muzeja. Potreban je samo mali korak svih i dobra volja.”

Da ta dobra volja često nedostaje, između ostalog, vidi se i na primeru Muzeja grada Beograda, za koji je već pre nekoliko meseci bilo najavljeno da će dobiti zgradu Sedmog puka u Nemanjinoj ulici. Pošto se od nje odustalo, kao rešenje je navedena zgrada bivše Vojne akademije u Resavskoj 40 b, ali ni do danas nije izvršena primopredaja. I drugi muzeji, koji su očekivali (tačnije, bili u pregovorima) da će u međuvremenu dobiti slobodne objekte (uglavnom kasarne), za sada su ostali kratkih rukava.

Jovan Despotović, kao jedan od uspeha prethodnog Ministarstva za kulturu, kada su muzeji u pitanju, navodi to da je prilikom preuzimanja obaveza u ministarstvu 2001. u Beogradu zatečena mreža sa šest matičnih i jednim centralnim, Narodnim muzejom. “Sada ih ima više jer smo uspeli još neke muzeje da dovedemo u nivo republičkih, kao što su Muzej žrtava genocida u Kragujevcu, Muzej naivne umetnosti u Jagodini, Sirogojno je postao matični za muzeje pod vedrim nebom a od nacionalnog interesa je i Galerija Matice srpske u Novom Sadu.”

Ono što se zamera, kako prethodnom, tako i ovom sazivu Ministarstva za kulturu, jeste da buyetski fond nije recipročno dostupan za sve institucije kulture jer činjenica je da su u proteklih nekoliko godina skoro sva pozorišta dobila svoje novo ruho dok je u muzejima situacija sve teža.

“Muzeji su u više nego katastrofalnom stanju i tačno je da su pozorišta u mnogo boljem stanju. Muzeji su zapuštene institucije i u kadrovskom, prostornom i u materijalnom smislu. Moja namera je da se uradi investicioni program koji će obuhvatiti i regionalne muzeje jer svi su muzeji važni. Mi moramo da sačuvamo bogatstvo a naročito arheološko. Teritorija Srbije i Crne Gore je jedno od najbogatijih arheoloških područja na svetu ali mi nismo dovoljno radili na podizanju svesti o tome. Naše bogatstvo se krčmi brojnim kanalima antikvara i krijumčara tako da država mora da preuzme ozbiljnije mere da to spreči. Skrenuo bih pažnju i na Istorijski muzej koji je siroče među muzejima. Rasturen je u nekoliko objekata, najvrednije stvari drži u tuđim sefovima a sama zgrada u Botićevoj je takva da i pripravnik-lopov može da uđe u nju. Međutim, krenulo se sa rešavanjem statusa mnogih muzeja tako da bi trebalo da nastupi bolje vreme za njih”, zaključuje Miladin Lukić.

Olivera Vukotić