Nisam ekstremista

Ne postoji demokratsko društvo bez političke alternative. Samo je u Srbiji činjenica da mislite drugačije, definisana kao ekstremizam. Jer su danas u Srbiji svi vlast i svi opozicija. I to u isto vreme. Ekstremizam je kao koncept trijumfovao kroz “nacionalno odgovornu politiku” koja je voljom deformisane političke, verske, kulturne i naučne elite iskazana kroz prioritet koji je “otac srpske nacije” opisao kao srpsku potrebu da se prvo stvori država a potomdemokratsko društvo. Taj izbor je logično doveo do ratova, zločina, razaranja, sankcija, ubistava političkih protivnika, pljačkanja građana, krađe izbora, opšte agonije nepostojeće države razorenog društva.

Na jednoj strani formiralo se bratstvo u krvi i novcu stečenom na sveopštoj bedi i nesreći. Na drugoj strani su ostali svi normalni ljudi. Petog oktobara se otvorila mogućnost da Srbija dobije reformsku vladukoja će početi da rešava životne probleme građana, obračuna se sa organizovanim kriminalom, započne bolan proces suočavanja sa prošlošću i utvrđivanje odgovornosti za zločine i teška kršenja ljudskih prava. Protiv nje su bili zagovornici “legalizma”, odnosno kontinuiteta sa ekstremizmom i branioci “nacionalno odgovorne politike”. Legija ih je preko 12. marta 2003. doveo na vlast. Niko jasnije od njega samog nijeoptužio Koštunicu. Baš kao što nema teže diskvalifikacije od izraza poverenja ubice u vladi. Prirodno. Prethodna vlada ga je otpustila iz službe i spremala se da ga uhapsi.Kao što se transformiše zločinačko udruženje, pa je sa “Načertanija” prešlo na priču o Evropskom ustavu, tako je i njihov istaknuti član Legija tražio novu ulogu za sebe pošto je rešio da sa snajpera i kreča, pređe na prozu i poeziju.Uveren sam da većina normalnih građana danas jasno vidi koje snage, silu, diskvalifikaciju, pretnje i usluge “krvavog bratstva” koriste u političkoj borbi.

Ali u Srbiji je normalno ono što u svetu nije normalno. Milošević je hipnotisao ljude porukom da su za sve što nije dobro, umesto nas, odgovorni drugi. Danas smo i bez njega taoci istih vrednosti. Meni i ljudima koji razmišljaju kao ja, negira se pravo na drugačiju politiku od politike koncentracione vlasti koja je formirana. Narodnjačkom paktu Koštunice sa svima koji bi da ostanu na vlasti ili na nju dođu, zvanično je nemoguće suprotstaviti se i ostati demokrata. Zato su svi danas za Evropu, istok, zapad, sever, jug, Moskvu, Vašington, Peking, NATO, MMF, Vatikan... Mi treba da ćutimo pred politikantskim kulisama koje vidimo ili u suprotnom da nestanemo.

U politici je važan cilj i vreme u kome ćete do cilja stići. Tačno je da put u Evropu svakako vodi preko Haga. Ali ne tako što će se o zločinima pričati samo u sudnici. O njima moramo progovoriti u Srbiji. U Hagu se zločinci sankcionišu i kažnjavaju, u Beogradu se mora sankcionisati i kazniti politika zločina. A to je jeres, jer je samo u Srbiji moguće da se oko teze da sam ekstremista ili “korifej ispraznosti” ujedine sledbenici i Karayića i Sorosa. To vidim kaopriznanje njihove nesposobnosti, koja je u suštini uvek univerzalna, i koja se u konkretnom slučaju ispoljava kroz vakuum u kome smo se našli. Zato su i jedna i druga ideja zamenjene jedinstvenom tezom o evoluciji koja treba da traje tačno onoliko koliko je potrebno da se u realnom životu ništa konačno ne promeni. Mi smo ekstremni onoliko koliko vredimo, jer je svaka vrednost naše politike za njih opasnost. Mi smo ekstremni što lepimo plakate “Pobedićemo mafiju”. To je destruktivno. Konstruktivni bismo valjda bili da lepimo plakate “Podržavamo mafiju”, ili “Pobedićemo specijalni sud”. Demokrate ne diskutuju o sredstvima. Ona mogu biti samo demokratska.

Oni koji su ubijali deset godina, ubijanje blagosiljali ili nemo, sa mačkom u krilu to posmatrali, razni popovi, akademici, generali i komesari, imaju dileme. Odlučili su da se promene. Misle da su završili sve poslove pa neko drugi, plaćajući za svoje zločine, treba da plati i za njihove. To im je logično, jer nikada do sada nisu plaćali za ono što su radili. Hag je poslednja prekomanda topovskog mesa koje sutrošili širom jugoslovenskih ratišta, a mi treba da ćutimo i da im budemo zahvalni. Samo što ne kažu da smo im dužni za aplauz. Da budemo srećni što je Koštunica uz pomoć Jovice Stanišića, izvadio iz Udbinog špajza dvanaest ljudi i, sve sa Lukićem u papučama, poslao ih u Hag. Sa ciljem da se ispuni forma, a sakrije suština. Zato je saradnja sa Hagom, kroz isporuku Miloševića, 2001. godine za Koštunicu “državni udar”, a danas je to “dobrovoljna predaja”. Zato što nam je bila i jeste važna suština. Društvo pre nego država. Kao što nisu mogli na vlast bez 12. marta, tako i danas stvaraju atmosferu da ih od titule “demokrate” deli neki novi 12. mart. Jer sve dok mi govorimo i radimo, njihova ponuda je samo imitacija života. A ja sam ekstremista upravo zbog toga što sam učestvovao u obračunu sa ekstremizmom.

I zbog toga što mislim da je neprihvatljivo dopustiti ekstremizmu da se transformiše u vrlinu. Što se mene tiče, bilo bi super da se već sutra građanima postavi pitanje koliko im se žuri.

Čedomir Jovanović