Srbi, jevrejski albatrosi

Zamislite jednu zemlju u borbi sa terorizmom muslimanskih militanata koji, u želji da stvore sopstvenu državu, izvode napade na policiju, državne zvaničnike i građane, a sve sa jasnom namerom da isprovociraju takav odgovor vlade koji će uzbuniti međunarodnu zajednicu. Zamislite i da svet interveniše na očekivani način, slanjem mirovnih trupa, uz paralizovanje odbrambene moći te zemlje, i time efikasno pomogne cilj pomenutih militanata, čak i u slučaju nastavka njihovih napada na nemuslimansko stanovništvo. I konačno, zamislite da međunarodni intervencionisti otmu Jerusalim zemlji u koju su došli, i predaju ga onima koji su izazvali čitav konflikt.

Sve ovo zvuči kao najgori mogući scenario za izraelski narod, ali, upravo takva sudbina je zadesila Srbe, kojima ove godine preti gubitak Kosova, utoliko više što se približava krajnji rok za određivanje statusa ove pokrajine čije su srpske crkve, manastiri i domovi sravnjeni sa zemljom tokom pogroma u martu prošle godine. Srbi će izgubiti Kosovo u korist muslimanskih Albanaca, čija je sudbina sada već potpuno u rukama međunarodnih islamista sa kojima su ušli u savez – a i mi s njima.

I, dok se već nazire repriza martovskih užasa (kosovski premijer Ramuš Haradinaj se povukao sa scene nakon što je optužen za ratne zločine, i, neposredno potom, na zgradu kosovske misije UN bačena je bomba), rezervisanost sveta prema ubijenim srpskim osamdesetogodišnjacima, deci i drugim civilima – praćena, čak i nakon šest godina, opravdavanjem tih zverstava kao “ubistava iz osvete” – navodi na zaključak da je teror koji se sprovodi nad Srbima još manje poznat u svetu nego teror pod kojim žive Izraelci. Zato i pozivam svoju braću Jevreje da više ne ćute.

Za ovih šest godina od našeg bizarnog bombardovanja Beograda, da bismo sprečili genocid za koji su forenzički rezultati pokazali da se nije ni dogodio (memorandum o tome pojavio se samo u evropskoj i kanadskoj štampi, ostavljajući prazninu u američkom dijalogu o ratu), osećanje da nešto ipak nije rečeno postaje sve prisutnije. Uz svaki eksplozivni izveštaj koji dolazi sa Balkana – otkrivanje fondova za finansiranje terorizma u raznim islamskim humanitarnim organizacijama, raskrinkavanje terorističkih ćelija u Bosni i na Kosovu, eksplozije na prištinskoj Aveniji Bila Klintona, zatim prošlogodišnji organizovani albanski nemiri u kojima je povređeno 900 a ubijeno 19 Srba u pokušaju progona ostatka nealbanske populacije sa Kosova – sve više ljudi počinje da razmišlja da je nešto prećutano, ali ko želi da ispadne nepristojan i to kaže naglas?

Uostalom, rečeno nam je da se događao genocid. Govorili su nam o masovnim grobnicama. Sto hiljada ljudi je pobijeno, a 800 000 proterano, rekao je Bil Klinton.

Ubrzo nakon invazije NATO-a, sa Sjedinjenim Državama na čelu, ispostavilo se da je brojka od sto hiljada bliža onoj od dve hiljade, računajući i žrtve među naoružanim albanskim i srpskim borcima. “Nema očekivanih leševa u grobnici na Kosovu”, glasi naslov članka Rojtersa već iz oktobra 1999. u kojem se izveštava o rezultatima iskopavanja međunarodne ekipe za istraživanje ratnih zločina u jednom rudniku olova i cinka u kojem su Srbi, prema glasinama, sakrili oko 700 albanskih leševa. Ispostavilo se da su i ostale “masovne grobnice” ili bile prazne ili nisu bile “masovne”, dok je “masakr” u Račku, iskorišćen kao neposredni povod za NATO-napad, bio insceniran, sudeći prema rezultatima do kojih su došla tri različita forenzička tima koja su istraživala slučaj – ali tek nakon što je prvi među njima, onaj pod vođstvom Finkinje Helene Rante, podržao verziju o “masakru”, čime je kampanja bombardovanja mogla da počne. (Posle dve godine i hiljada izgubljenih ljudskih života, Ranta je u svom konačnom izveštaju samo potvrdila suprotni zaključak, da masakra u Račku nije bilo.)

Zaveden pričom o “holokaustu na Kosovu”, američki narod zaista nije ni mogao da zna u kakvoj zlokobnoj igri učestvuje. Ali, moja braća Jevreji su morali da osete da je nešto u toj priči trulo. Na moje ogromno razočaranje, i pored zapanjujuće paralele sa palestinskom ratnom propagandom sa kojom su prinuđeni da se bore, većina njih je naprosto ćutala.

U jednom članku iz 1994, objavljenom u jevrejskom mesečniku “Midstream”, u kojem su stvari shvaćene već tada, citiran je intervju francuskog novinara Žaka Merlinoa sa DŽejmsom Harfom iz vašingtonske PR firme Ruder Fin, koja je predstavljala Hrvatsku, Bosnu i Oslobodilačku vojsku Kosova. Nakon razmetanja zbog sastanaka koji je upriličio bošnjačkim zvaničnicima sa Alom Gorom, DŽordžom Mičelom, Bobom Dolom i drugim političarima, Harf je opisao i dostignuće na koje je bio najviše ponosan:

“Uspeh u zadobijanju jevrejske javnosti na našu stranu... Početkom avgusta 1992, njujorški ‘Nenjsdadž’ objavio je vest o (srpskim) koncentracionim logorima. Tu priliku smo iskoristili iz istih stopa. Nasamarili smo tri velike jevrejske organizacije – B’nai B’rit, Ligu protiv klevete (ADL), Američki jevrejski komitet i Američki jevrejski kongres. Predložili smo im da štampaju saopštenje u ‘Wujork tajmsu’ i da organizuju demonstracije ispred zgrade UN. Bio je to neverovatan preokret. Čim su jevrejske organizacije ušle u igru na strani Bošnjaka, istog časa smo mogli da izjednačimo Srbe sa nacistima u očima javnog mnjenja.”

Bio je to podmukli udar PR-a, i Srbi su ostali medijski razoružani. Ako je iko morao da se pažljivije pozabavi pričom koja se tada promovisala, bila je to jevrejska zajednica u Americi; nisu li baš otud stizala upozorenja da ne treba donositi prenagljene zaključke o izraelskim operacijama na palestinskim teritorijama, niti brzopleto držati stranu “slabijima” u tom konfliktu? Ali, čarobni štapić propagande o “genocidu” na Balkanu učinio je svoje, i jevrejske organizacije su automatski upale u zamku o “nikad više”.

Stvar je utoliko tragičnija ako se imaju u vidu istorijske veze između Jevreja i Srba, koje su zajedno ubijale nacističke hrvatske, bosanske i albanske brigade tokom Drugog svetskog rata. Izrael se 1999, pod pritiskom SAD i uprkos protestima Izraelaca koji su poznavali pravu situaciju, priključio NATO-ratu protiv Jugoslavije, ostavljajući Srbe zgranute i besne u času kad je novi talas antisemitizma preplavio Evropu. Ono malo Jevreja što je ostalo na Kosovu pre naše intervencije, potom je etnički očišćeno zajedno sa Srbima.

Ipak, 18. marta prošle godine, drugog dana ponovnog etničkog čišćenja Srba sa Kosova, Predstavnički dom američkog Kongresa bio je “počašćen” sledećim tekstom rezolucije o Kosovu, od strane Eliota Engela (demokrate iz Wujorka), predsedavajućeg Odbora za albanska pitanja (Albanian Issues Caucus): “Kad nema rešenja konačnog statusa, nemir obuzima stanovništvo zemlje... Trenutno postoji rastući trend nezaposlenosti... Trenutno su nade u budućnost gotovo nikakve... Samoopredeljenje i, konačno, nezavisnost, jedina su rešenja za narod Kosova... Ono što smo videli... bio je besmisleni plan pod nazivom ‘standardi pre statusa’ ... Postavili smo standarde unapred, govoreći narodu Kosova da prvo mora da ih ispuni, pre nego što makar i razmotrimo pitanje konačnog rešenja i samoopredeljenja”.

Engelov govor se lako može pobrkati sa govorom nekog od zagovornika momentalnog uspostavljanja palestinske države kao načina da se zaustavi “razumljivo” nasilje protiv Izraelaca. Ironija da takav stav dolazi baš od strane proizraelskog, jevrejskog kongresmena je tolika da je ne vredi ni komentarisati, a postaje još veća kada, u zaključnom delu svog obraćanja, Engel iskoristi istu onu frazu apsolutnog moralnog izjednačavanja koju Jevreji smatraju toliko neprihvatljivom kada se odnosi na Izrael: “Etničko nasilje koje se dogodilo juče je tragičan događaj, tragična tragedija i ja moram da pozovem obe strane na prestanak nasilja.”

Naročito u svetlu činjenice da milioni hrišćana danas stoje uz Izrael u njegovoj borbi za pravo na samoodbranu, premalo Jevreja je stalo uz Srbe. Ne, Srbi nisu Jevreji. Ne postupa svaka nacija, kad je isprovociraju, pažljivo kao Izrael, čiji mladi vojnici rizikuju sopstvene živote u akcijama od vrata do vrata, u kojima pronalaze nekolicinu stvarnih terorista u porodicama prepunim saučesnika.

U dokumentarcu britanskog VVS-2 iz 2000, prikazan je intervju sa vođom OVK Hašimom Tačijem, u kojem je on priznao: “Bili smo potpuno svesni toga da će svaka naša oružana akcija izazvati nemilosrdan odgovor Srba prema našem narodu... Takođe, znali smo i da dovodimo u opasnot živote civila, mnogih civila.” Tu je i izjava jednog od pregovarača kosovskih Albanaca, po imenu Dag Gorani: “Što je više civila stradalo, toliko su rasle šanse za međunarodnu intervenciju, i, naravno, OVK je to razumela.”

Da nismo tražili “mini-holokaust” pod svakim krevetom, i da nismo reagovali Pavlovljevim refleksom na priče o “modernom holokaustu koji se odvija usred Evrope”, mogli smo na vreme prozreti tu prevaru, i videti opasnosti koje ona predstavlja i za Izrael.

Umesto toga, udarni članci jevrejskih novina širom Amerike počinjali su poput onog objavljenog u “Jenjish Journal of Greater Los Angeles”: “Sa sećanjima na holokaust i pogrome koji progone našu kolektivnu svest, jevrejska zajednica Los Anđelesa je pokrenula sve svoje snage da pruži pomoć izbeglim Kosovarima koje je srpski predsednik Slobodan Milošević učinio gladnim beskućnicima.” Reklama preko čitave novinske strane je glasila: “NAŠA RUKA POMOĆI STIŽE NA KOSOVO”, a čitaoci su obavešteni, sitnijim slovima, da je Jevrejski savez Los Anđelesa uplatio donaciju u iznosu od 50 000 $ Kosovskom izbegličkom dobrotvornom fondu u okviru Američkog jevrejskog združenog komiteta za distribuciju.

Te 1999. godine, od selektivnog pamćenja su patili i Ejb Foksman iz Lige protiv klevete (“Drago mi je što sada činimo ono što nismo učinili tada u Drugom svetskom ratuć”), i Eli Vizel, koji je podržao bombardovanje Jugoslavije umesto da su mu u glavi odzvanjale reči Adolfa Hitlera iz 1941: “Čim budemo imali dovoljno snaga na raspolaganju, i kada vremenske prilike to dozvole, zemaljska postrojenja jugoslovenske avijacije kao i grad Beograd biće uništeni iz vazduha, putem neprestanog bombardovanja danju i noću. Nakon toga, pokorićemo Jugoslaviju.”

Naravno, već tokom prvih nedelja naše ofanzive, princ Halid bin Sultan, komandant združenih saudijskih trupa tokom prvog zalivskog rata, pozvao je NATO i Sjedinjene Države da prošire svoje “časne akcije” sa Kosova i na Palestinu. Nekoliko godina kasnije, kada je Kofi Anan poslao Helenu Rantu da proveri dokaze masakra u DŽeninu, karma je došla po svoje. Izraelski spoljni savetnik za istragu u DŽeninu, ekspert za međunarodno pravo sa Univerziteta u Kembridžu Danijel Betlehem, tada je upozorio: “Ako nalazi komiteta potvrde navode protiv Izraela – čak i najslabijom logikom – to... može onemogućiti nameru Izraela da se odupre pozivima na dolazak međunarodnih snaga, neodložnom uspostavljanju palestinske države i krivičnom progonu lica za koja se sumnja da su izvršila navedena dela.”

Mi Jevreji bismo makar morali da pokušamo da ispravimo stvari. Premda stvorene kasnije nego što je trebalo, postoje čitave organizacije posvećene raskrinkavanju muslimanske mitologije protiv Izraela, kojoj su skloni toliki ljudi u medijima. Srbi nemaju tu vrstu dometa u spoljnom svetu, i zbog toga i nisu dobili svoje “parče” ljudskog saosećanja. Niti su Srbi razmišljali o tome da treba da kupe sopstveni uticaj u raznim “odajama moći”, putem lobista u američkom Kongresu, u kojem su Hrvati, Albanci i Bošnjaci decenijama plaćali Boba Dola, DŽona Mekejna, DŽoa Libermana, Toma Lantoša, DŽoa Bajdena, DŽesija Helmsa, Bendžamina Gilmana i njima slične, da pomenemo samo neke. Poput Izraelaca, i Srbi su – zauzeti borbom protiv ekstremista – podrazumevali da je svet sposoban da razlikuje pravedno od nepravednog, dobro od lošeg, istinu od laži, i nisu shvatali da ih očekuje i istovremeno vođenje “rata za imidž”. Danas, dok traje sveopšte ćutanje medija na temu našeg malog rata iz 1999, koji je polako krenuo u pogrešnom smeru a još uvek nema nagoveštaja “izlazne strategije”, američkim Srbima, i svima ostalima koji su svesni pogrešne procene koju smo napravili, ostalo je da grozničavo pišu pisma urednicima, kao “odgovore” na mnoge netačne članke o Balkanu, a sve u uzaludnoj nadi da će tako informisati javnost.

Danas, Srbija je jedino preostalo parče multietničnosti na Balkanu – na kojem Srbi, Cigani, Jevreji, Albanci i ostali muslimani, uz prisustvo još 22 nacionalnosti – i dalje žive zajedno. U stvari, kad su problemi započeli, mnogi Albanci su izbegli baš u Beograd, kao i mnogi muslimani iz Bosne pre njih. To i nije neka razlika u poređenju sa onom “rasističkom” državom na Bliskom istoku, Izraelom, koja sa svojih milion arapskih državljana predstavlja kontrast okolnim, od Jevreja očišćenim, arapskim teritorijama.

U međuvremenu, suđenje Slobodanu Miloševiću u Hagu najavljivano je, ni manje ni više, nego kao “Nirnberg II”. Ali, o tom suđenju ne čujemo više ništa. Gde li su samo svakodnevni izveštaji sa tog preozbiljnog istorijskog događaja, specijalni izvodi zbog kojih bi Amerikanci morali da stanu u redove kod svojih kolportera, i pretražuju novine u želji da saznaju što više o najnovijim obrtima na suđenju? I zar nije najveći proces još od vremena Nirnberga zaslužio makar malo medijskog mudrovanja?

Kada se uzme u obzir i to da je, više od godinu dana nakon početka suđenja, sud konačno popustio u sopstvenoj jednostranosti i započeo procese i protiv nesrba, odgovornih za zločine nad Srbima, svaka analogija sa Nirnbergom postaje, jednostavno, neuspela šala. Jer, koliko je Jevreja bilo optuženo u Nirnbergu? I, kao što je ukazao “Čikago tribjun” povodom prve godišnjice suđenja Miloševiću, u Nirnbergu je bilo potrebno jedanaest meseci da bi “deset najvažnijih Hitlerovih saradnika bilo procesuirano, osuđeno, kažnjeno i obešeno”. Suđenje Miloševiću je ušlo u četvrtu godinu.

Ako su, kao što nam je rečeno, Srbi vršili sistematska silovanja, gde su bebe koje su morale da uslede kao rezultat tih zločina? Ili dokazi o masovnim abortusima? Jevrejske žrtve silovanja su rađale nacističku decu, i u Nirnbergu nije nedostajalo ni svedočenja ni dokaza. U Hagu, do sada, bilo je samo jedno svedočenje (čiji je veći deo negiran unakrsnim ispitivanjem), i doslovno nijedan dokaz. Takođe, sud je morao da redefiniše i sam pojam “genocida” samo da bi se ta reč mogla ugraditi u bosansku optužnicu, kad već nije mogla u kosovsku (“Na suđenju za ratne zločine proširen pojam genocida”, BBC.com, 19 april, 2004). I to nas dovodi u takvo stanje odnosa prema kojem 70 000 ubijenih muškaraca, žena i dece u Darfuru nisu “genocid”, ali zato ubistvo 7 000 bošnjačkih muškaraca u “bezbednosnoj zoni” UN, Srebrenici – korišćenoj kao centar za izvođenje napada na Srbe – jeste “genocid”.

Dok su prošle godine izložbe vizantijske umetnosti u Wujorku bile odlično posećene, devet vekova stare srpske crkve, kapele i manastiri na Kosovu su bili sistematski uništavani, paljeni, pljačkani i zapišavani. Pogrom je počeo glasinom, čiju je neistinitost kasnije potvrdio i NATO, da su Srbi utopili nekoliko albanskih dečaka. Do kraja marta, uništeno je 366 kuća i 41 crkva, prema izveštaju Asošijeted presa. AP je citirao 23-godišnjeg Rušdija Krasnićija, koji je “pušio cigaretu dok je razgledao štetu i rekao nam da se oseća ‘OK’ kad je vidi. ‘Ne želim da se Srbi vrate,’ rekao je. ‘Ovde im nije mesto’."

Kao odgovor na nasilje, kosovski predsednik Ibrahim Rugova izjavio je jednim italijanskim novinama: “Jasno je, i sad već svako razume, da je nezavisnost od Srbije neophodna Kosovu i njegovim stanovnicima.”

Mada je umeren, i zbog toga je dosad izbegao najmanje dva atentata, Rugova izgleda sledi Arafatov model: prihvati pomoć nevernika (Zapada) sve dok pomaže da se dođe do cilja. Kad se udari u neminovni kameni zid u odnosima sa nevernikom, i kad on počne da smeta tvojim planovima, vrati se na stare metode i dopusti nasilje u regionu, ako je potrebno čak i napadima na uslužnog nevernika. A onda predloži nezavisnost kao jedino moguće rešenje.

To što Srbi nisu nevini ne sme da se i dalje koristi za pogrešno predstavljanje balkanskih sukoba i našeg delovanja tamo. Mora da prestane logika kojom počinjemo od pogrešne premise i izmišljamo dokaze da bi je potvrdili, a onda se pozivamo na moralnu jednakost kad to ne pođe za rukom. Mora doći do preispitivanja. Hteli mi to ili ne, istorija će doneti svoj sud, pa bi se moglo desiti da posle vazdušnog rata protiv izmišljenog neprijatelja dobijemo kopneni rat protiv vrlo stvarnog.

Svet je stajao skrštenih ruku kad je jedna trećina Jevreja istrebljena u prošlom veku. U ovom veku, Jevreji stoje skrštenih ruku dok se briše istorija jednog naroda. Srbiju mrze zato što, poput Izraela, nije imala takta da čeka do 11. septembra da započne sa otporom protiv zajedničkog nam neprijatelja.

Zato i koristim dvostruki aršin kad pozivam svoju braću Jevreje da rehabilituju Srbe. Jevreji su na dvostruke aršine navikli. Baš kao i Srbi.

(Autor je urednik Jewish World Review. Ovaj tekst je objavljen 16. marta 2005. u američkom internet-časopisu Front Page “Naslovna strana”)