Isporuka kod “Juge”

Služba generalnog inspektora policije (SGI) i UBPOK sproveli su, da podsetimo, istragu okolnosti pod kojima je beogradska policija krajem oktobra 2002. godine hapsila članove tzv. Makine grupe. Izveštaj SGI-ja, ukratko, govori o mučenju kasnije optuženih Dragana Ilića Limara, Nikole Maljkovića i Vladimira Jakšića Karlosa; i, što je verovatno od šireg značaja, kao saučesnike u ovoj priči navodi Milana Obradovića, tadašnjeg načelnika GSUP-a, Milorada Bracanovića, zamenika direktora BIA, Nenada Milića, zamenika ministra policije, Čedomira Jovanovića, Milorada Ulemeka Legiju i Dušana Spasojevića.

Hronološki, događaji teku ovako: policija 27. oktobra 2002. godine hapsi, pored ostalih, i Dragana Ilića Limara. Dva dana kasnije, 29. oktobra, on izlazi iz policijskog pritvora. Iste večeri, iz kuće ga otimaju nepoznati muškarci s fantomkama na glavama. Sledećeg jutra, 30. oktobra, policija pronalazi Limara, teško pretučenog. Zvanično, nikada neće biti otkriveno šta se dogodilo s Limarom u noći 29. na 30. oktobar, pa ni ko su tipovi u fantomkama koji su ga oteli i isprebijali na mrtvo ime.

Izveštaj SGI-ja, međutim, govori kako je načelnik SUP-a Beograd Milan Obradović poslao patrolu do hotela “Jugoslavija”, u tačno određeno vreme 30. oktobra ujutru, sa zadatkom da pokupe NN lice i bez legitimisanja ga prebace u CZ. Patrola stiže u naznačeno vreme, zatiču džip sa zatamnjenim staklima; iz džipa proviruju neki tipovi i policijskoj patroli dobacuju čoveka za koga će se ispostaviti da je teško pretučeni Limar.

Ali, Čedomir Jovanović izveštaj SGI-ja nazvao je pamfletom i paranoidnom vizijom Vojislava Koštunice i njegovih saradnika, što je proveru navoda iz izveštaja učinilo još nužnijom. Štaviše, u uglednom nedeljniku “Vreme” objavljena je prošle nedelje verzija po kojoj je Limar 30. oktobra nađen tako što je Legija javio Veselinu Lečiću, oficiru za bezbednost u JSO-u, “da javi šefu smene Interventne brigade GSUP-a Beograd, izvesnom Potkonjaku, gde će i kada naći Limara. Tako i biva.”

Zato je najbolje da pogledamo šta su o privođenju Limara rekli oni koji su to naređenje i izvršili 30. oktobra ujutru, policajci iz SUP-a Beograd. Idemo odozdo nagore, uz lanac komandovanja.

Jovan Miljković je vođa patrole koja će “pronaći” Limara. Evo kako je to izgledalo: “Mene (je) kao vođu patrole na mobilni telefon pozvao načelnik Dežurne službe pukovnik Sekulović Miladin i naredio mi da odem na Novi Beograd kod hotela ‘Jugoslavija’. Saopštio mi je da službeno vozilo parkiram u blizini hotela (...), da ćemo primetiti da će stati vozilo iz koga će izbaciti jedno lice, ako već nije tamo. Pametan si, ukapiraćeš kako treba da postupiš, nikog ništa ne pitaj, preuzmi lice i javi se. (...) Prilazeći parkingu (kod hotela ‘Jugoslavija’) uočavam službeno vozilo (...) sa vođom patrole Šorgić Nikolom. (...) Upitao sam kolegu Šorgića ‘šta tražiš ovde, ko te je poslao’, na šta mi je on odgovorio ‘poslao me je komandir Potkonjak’. (...) U toku našeg razgovora, dolazi džip marke ‘landrover – diskaveri’ tamnoteget boje, sa zatamnjenim staklima iz koga izlaze vozač i suvozač, na glavi nisu imali nikakve kape, obratili se nama ‘Zdravo, momci’, jedan od njih otvara vrata, obojica rukama hvataju jedno karirano ćebe u kojem je nešto bilo umotano, obaraju na beton, koje se razmotava i tada sam video da se u njemu nalazi jedno lice. Samo su nam rekli ‘Ajd zdravo’ i sa vozilom se udaljavaju u nepoznatom pravcu, ja nisam upamtio reg. oznake na tom džipu.”

Miljković zatim priča kako poziva načelnika Sekulovića (“Saopštio sam mu da smo lice preuzeli, da je razbijeno i kako da dalje postupimo”), te da mu se potom javlja komandir Potkonjak sa uputstvom da “lice” odvezu u Urgentni centar, “radi ukazivanja lekarske pomoći”.

Stanje u kome je “lice”, tj. Dragan Ilić Limar, vođa patrole Miljković opisuje ovako: “Uočio sam na ovom licu povrede stopala, karakteristično otečenih, ugrušak krvi na potiljku glave, povrede po leđima, generalno lice je toliko bilo pretučeno i fizički i psihički, jer je sve vreme od momenta kada smo ga preuzeli ječao i stenjao i pokazivao bolne grimase. (...) Sa svakim lekarom sa kojim je bio u kontaktu tokom pregleda, zahtevao je da se pozovu neki doktori, da se pozove televizija jer je ovo terorizam, ja ovo neću preživeti, obavestite javnost o svemu ovome.”

Na kraju svog iskaza, Miljković kaže: “Nakon obavljenog službenog zadatka, kako sam objasnio po nalogu načelnika Sekulovića, odlazim u prostorije Sekretarijata u Beogradu kod komandira Potkonjak Slavka, ispričao mu sve što se desilo oko lica, kojom prilikom mi je on naložio da podnesem pismeni izveštaj kako je bilo, jer kako je rekao, svi u MUP-u znaju šta se desilo. Sačinio sam pismeni izveštaj i najverovatnije ga lično predao na ruke komandiru Potkonjaku. Da se radi o licu Draganu Iliću zvanom ‘Limar’ čuo sam kada sam ga odveo u Urgentni centar, gde je on dao svoje podatke, što mi je kasnije i potvrđeno da je on u pitanju od strane komandira Potkonjaka.”

Idemo dalje uz lanac komandovanja. Više puta spomenuti komandir smene Slavko Potkonjak: “Ne sećam se tačnog datuma, ali bio je mesec oktobar i u prepodnevnim satima, načelnik Dežurne službe Sekretarijata u Beogradu, pukovnik Sekulović Miladin, izdao mi je naređenje da jednu interventnu patrolu koja se nalazi najbliže hotelu ‘Jugoslavija’ na Novom Beogradu, pošaljem na parking-prostor kod hotela kojoj će prići crni džip sa zatamnjenim staklima i predati im jedno lice, a da se nakon toga meni jave, radi daljih uputstava. Načelnik Sekulović mi je naložio da prenesem patroli da ne uzimaju nikakve podatke od lica koje preuzimaju, niti podatke od lica iz džipa koji će im predati lice. Koliko se sećam, načelnik Sekulović mi je objasnio da je to naređenje načelnika Sekretarijata u Beogradu, Milana Obradovića.

(...) Nakon obavljenog službenog zadatka vođa patrole Miljković Jovan je došao u moju kancelariju i tom prilikom ispričao da su više lica iz crnog džipa sa ‘fantomkama’ na glavi išutirali lice koje su preuzeli, da je to lice palo na asfalt i da nije moglo da ustane.

(...) Sve ovo što mi je ispričao Miljković Jovan, ja sam obavestio svog neposredno pretpostavljenog starešinu, načelnika Sekulovića, koji mi je to naređenje i preneo, a on mi je odgovorio ‘Slavko, mi smo izvršili izdato naređenje’.

Vođa patrole Miljković Jovan je po privođenju ovog lica, sačinio poseban izveštaj koji mi je predao, a sada se nalazi u arhivi PS-92 Dežurne službe u Beogradu.”

Valja ovde podvući da postoje izvesne nesuglasice između dva iskaza, prvenstveno oko fantomki i redosleda međusobnih poziva, ali su one od nevelikog značaja i mogu se objasniti time što su prošle, kako rekosmo, dve godine između događaja i momenta u kome se oni opisuju.

A evo šta je o svemu imao da kaže i najviši u ovom nizu, pukovnik Miladin Sekulović, načelnik Dežurne službe GSUP-a, kako stoji u belešci “o obaveštenju primljenom od građana”: “Prema sećanju Sekulovića, Dragan Ilić (Limar) je priveden nadležnom istražnom sudiji uz krivičnu prijavu, pa je isti nakon saslušanja pušten na slobodu. Karakteristično za pomenuti događaj je da je, po sećanju Sekulovića, neko od članova porodice Ilića, nije siguran da li se radi o sestri ili supruzi, radnicima 8. Odeljenja UKP prijavio nestanak Ilića. Dežurna služba je o događaju upoznata na uobičajeni, propisani način.

Na konkretno postavljeno pitanje Miladin Sekulović se seća da se aktivnost pripadnika Sekretarijata u Beogradu u odnosu na Dragana Ilića i članove grupe odvijala negde u jesen 2002. godine.

Miladin Sekulović se seća da je to bilo u prepodnevnim časovima, u toku redovnog radnog vremena, kada ga je putem telefona pozvao načelnik Sekretarijata Milan Obradović i saopštio da treba što hitnije da uputi jednu interventnu patrolu na lokaciju u blizini hotela ‘Jugoslavija’, obzirom da treba da se pojavi neko lice, bez spominjanja imena lica, te da to lice patrola treba da preuzme i dovede u zgradu Sekretarijata. Nakon primljenog naloga od strane načelnika Sekretarijata, Miladin Sekulović je odmah preko šefa smene Dežurne službe ostvario kontakt sa vođom interventne patrole Miljković Jovanom i objasnio mu zadatak, uz obavezu da odmah izvesti o učinjenom, što je inače obavezna svaka patrola da čini.

Nakon izvesnog vremena vođa patrole Miljković obavestio je načelnika Sekulovića o tome da je na pomenutom mestu pronašao povređeno lice, ne spominjući nikakve druge detalje. Obzirom da se radilo o povređenom licu, Sekulović je naredio da se isto odmah preveze do Urgentnog centra radi ukazivanja lekarske pomoći, gde je i utvrđen njegov identitet.”

Sekulović, kako stoji u službenoj belešci, dalje navodi da je Dragan Ilić posle pregleda u Urgentnom centru sproveden do CZ-a; Sekulović kaže da se ne seća po čijem je nalogu to učinjeno, dok je vođa patrole i izvršilac naloga, rekao da je nalog za prebacivanje do CZ-a dobio upravo od načelnika Sekulovića.

Beleška se završava sledećim pasusom: “Nakon obavljenog službenog zadatka vođa patrole Miljković Jovan sačinio je detaljan izveštaj o intervenciji koji je na uobičajeni način predat radnicima UKP-a.” Overeno potpisima pukovnika Miladina Sekulovića i dvojice njegovih kolega s kojima je razgovarao.

Vratimo se, na kraju, izveštaju SGI-ja. U njemu se lanac komandovanja produžava i dalje od Milana Obradovića, tadašnjeg načelnika SUP-a Beograd, za još dva imena. Nenad Milić i Čedomir Jovanović. “Na sugestiju Čedomira Jovanovića, Nenad Milić je naložio tadašnjem načelniku SUP-a Beograd, Milanu Obradoviću – da se (...) Dragan Ilić ‘Limar’ doveze do mesta gde je ubijen general Boško Buha i da se izbaci iz vozila gde će ga onda preuzeti Interventna patrola SUP-a Beograd, što je i učinjeno dana 30. 10. 2002. godine u prepodnevnim satima”, stoji u izveštaju Službe generalnog inspektora policije. Ili je, možda, Milan Obradović problematičnu isporuku kod “Juge” organizovao na svoju ruku? Čućemo kad progovori.