Ostao sam Čačanin

Mada zašao u pozne godine, Mladomir-Puriša Đorđević (81) reditelj iza čijeg imena stoji nekoliko kultnih filmova, u “Periklovom dobu srpske kulture” (Ž. Pavlović), autor 197 scenarija, kao i tri romana i tri knjige pripovedaka; mladalački duhovit, šarmantan i vrcav, mnoge je iznenadio svojim glumačkim debijem u novom filmu Milutina Petrovića “Jug-jugoistok”.

- Milutin je moj omiljeni reditelj, pa sam bez razmišljanja prihvatio njegovu ponudu da igram nekog probisveta. Priznajem da sam imao veliku tremu, iz prostog razloga što teško pamtim tekst. U svakom kadru imao sam veliki strah da nešto ne upropastim. Mislim se: “Pička ti materina, samo ti je još to falilo!” Naravno, publika neće pohrliti u bioskope, daj bože da ih bude hiljadu. Ali, nije važno.

PREVASPITAVAWE: Moram da priznam da sam imao veseo život. Valjda sam rođen sa smeškom, za koji su prvi učitelji mislili da obeležava moju blesavost. Posle su neki profesori smatrali da je to zapravo znak ironije, i ja se protiv te konstatacije nisam bunio. Malarme je rekao: Ma kako da je bačena, kocka neće promeniti slučaj! On je taj koji odlučuje o našim životima.

Desilo se da sam učestvovao u Drugom svetskom ratu, nekoliko meseci ‘41. na strani partizana, da sam uhvaćen i da sam se našao pred nemačkim prekim sudom. U kome su bili i Srbi. Ne sećam se, mora da sam se nasmejao kad sam čuo da sam osuđen na smrt. Spasio me je otac, zahvaljujući tome što je imao nešto novca. Potom sam, uglavnom, išao iz jedne ćorke u drugu. U jednoj su nama, nekolicini đaka sedmog razreda gimnazije, puštali struju kroz ruke. Da nešto priznamo. Nismo imali šta da priznamo, nismo bili skojevci, ali dešavalo se nešto vrlo interesantno: koliko god smo plakali dok su nam puštali struju, kad bismo se vratili u sobu, smejali smo se jedni drugima, jer smo znali da je svako od nas tamo plakao. Moj osmeh se nastavio i kad smo odvedeni u Zavod za prevaspitavanje omladine, u Smederevskoj Palanci. Bilo nas je 300 iz svih krajeva Srbije. U donjem delu barake bile su smeštene devojčice. Učili su nas da je komunizam propast za Srbiju, što smo mi odmah potvrđivali. I pisali zadatke tipa: Marks ili Sveti Sava? Uprava Zavoda sastavljena od Qotićevih ideologa uspela je da pridobije nekoliko mladih ljudi, skojevaca. Oni su, nažalost, streljani posle rata kao izdajnici. Među njima bila je i jedna divna devojka, Slobodanka Stefanović. Uoči rata bila je devojka jednog visokog partijskog funkcionera. Kad su egzekutori ugledali tu mladu lepoticu, nisu izvršili zadatak. Sledeća ekipa je to ipak učinila.

Svi koji smo bili u tom zavodu, bili smo pod paskom Agitpropa. Po nekoliko puta pisali smo svoje biografije. Osnovna zamerka bila je: zašto nismo pobegli iz Zavoda ili zašto nismo streljani? Pisao sam i pisao svoju biografiju, toliko sam se raspisao da sam dobio novinarski posao u čačanskom “Glasu”. Mada je moj životni ideal bio – da kad se rat završi, zaigram u prvom timu “Borca”, moj najveći uspeh u životu dogodio se maja ‘46. u takmičenju za ulazak u Prvu ligu, kada sam kao desna polutka “Borca” učestvovao u pobedi nad “Crvenom zvezdom” (2:1), u čijem timu je igrao Rajko Mitić. Nisu me pozvali na nedavnu proslavu “Zvezdine” godišnjice, valjda iz straha da ne pričam o tom njihovom porazu.

KOD TITA: Dolazim u “Politiku”, radim kao novinar, a onda srećem drugare iz Smederevske Palanke: Skaleta Mitića i Batu Cagića. Kažu: Šta ćeš tamo, pređi na film! Odmah sam počeo da radim aktuelne priče u “Filmskim novostima” i kratke dokumentarne filmove. Potom sam uradio dokumentarni film “Jugoslavija maja 1949”, za koji sam dobio državnu nagradu. U jesen su podeljene te prve nagrade, ne samo filmskim radnicima već i pozorišnim i muzičarima. Sve su nas potrpali u autobus i odvezli u Maršalat. Dočekao nas je Rodoljub Čolaković i uveo u bogato ukrašenu salu. Moj snimatelj, čuveni Mika Popović, i ja bili smo zaprepašćeni jer smo na stolu videli mnogo cigareta koje smo, naravno, trpali u yepove. Pojavio se Josip Broz, bili smo iznenađeni njegovom malom visinom od 165 santimetara. Naravno, okupili smo se oko njega, Zinka Kunc je otpevala ariju iz opere “Rusalka”. Svi počnu da tapšu i govore: Druže Tito, hajde vi nešto odsvirajte! Mika, šapatom, kaže: Pa ne zna valjda i to!? Bogami, seo je za klavir i jednim prstom odsvirao “Ide Tito preko Romanije”. Usledio je ogroman aplauz; nažalost, ta scena nije snimljena.

Bili smo spremni da stvaramo novi svet. Posle mnogobrojnih proveravanja primljen sam u Partiju, 1946. Zbog toga sam bio veoma srećan, smatrajući da je sumnja otklonjena – nisam više izdajica! Svi smo jurnuli u obnovu i izgradnju pod čuvenom Đilasovom krilaticom: Izmenićemo lice naše zemlje – izmenićemo duše naših ljudi! Slikali smo samo manifestacije, tako da iz tog doba postoji malo zapisa o kafanama ili ulicama. Sa jednog prozora često sam viđao Uroša Predića u njegovom dvorištu, nije mi palo na pamet da ga snimim. Svaki broj “Filmskih novosti” išao je na cenzuru, svaki krupni plan morao je da bude proveravan, da ne upadne neko ko to ne zaslužuje.

I tad se u meni nešto desilo. Moram da priznam: meni je boravak u tom logoru mnogo koristio. Prvo zato što nisam išao u školu, a drugo jer se sa ogromnih zvučnika po čitav dan čula muzika i vesti Radio Beograda. Bili su to sjajni nemački marševi, uz bleh muziku i pevanje. Recimo, “Idemo na Englesku!”. Još lepši bili su čuveni nemački šlageri. Zara Leander, Gebelsova ljubavnica, pevala je: “Sve će proći, sve ima svoj kraj!” Što nam je, zaista, ulivalo optimizam.

Otkidali su šlageri i yez preko te ravne površine logora. Nekom srećom imao sam stari gramofon. Posle sam počeo da nabavljam ploče. To je vreme kad se pojavljuje Sinatra, i peva “Sesibon”. Moja indoktrinacija modernom muzikom učinila je da napravim prvi eksperimentalni film u FNRJ. Zove se “Ne tumbaj” – šta se događa sa ogledalima? Muzika u filmu je koncert za trubu i orkestar Harija Yejmsa. Cenzor je bio čuveni novinar Duda Timotijević, bio je ljubazan. Kaže: Znate, to je yez-film, sačekajte, biće vreme za njega!

To me je prenulo od te naše svakodnevne propagande. Trebalo mi je 10 godina da dođem k sebi i kažem: “Hoćeš li da lažeš ili snimaš ono što vidiš?! – što je bila nemoguća parola u ono vreme. Ali, desilo se nešto vrlo moguće; odjedared se pojavila američka literatura – Hemingvej, Dos Pasos, ludi Fokner. Čitam i ne mogu da dođem k sebi: Šta je ovo? Što bi rekli komunisti, indoktrinacija je uticala na mene.

USPON I PAD: Čitajući “Jednu Svanovu ljubav!” i gledajući tadašnje ratne filmove, pomislim: “Kako to da još nije urađena ljubavna priča iz rata?” Pošto sam znao za takve stvari, napišem priču “Devojka sa naslovne strane”. Slučajno je pročitao Rade Marković (gospodar slučaj), igrao je komad po celoj Srbiji sa svojom privatnom dramskom družinom “A”. To se događa 1956, moram da čekam nekoliko godina da tekst bude prihvaćen. Pa mi se desilo da su scenariji za “Devojku” i “Jutro”, odbijeni od umetničkog saveta “Avala filma”. U kome su bili: Mihiz, Dobrica Ćosić, Lule Isaković, Selenić i Radoš Novaković. Dakle, scenarija koja su slučajno snimljena, a koji se smatraju mojim najboljim filmovima. Odbili su ti, kažem. “U redu, odbili!” Međutim, Vicko Raspor direktor “Dunav filma” ugleda tekst, i “Devojku” uradimo zezajući se za 25 dana. A probio je sve granice, obišao svet i doneo nam milione.

U jednom dahu, potpuno blesavo pravim filmove: “Devojka”, “San”, “Jutro”, “Podne”, “Kroskontri”, “Kako su popravljani naši klaviri”, “Biciklisti”. Manje-više, to su dobri filmovi. I, odjedanput, ulazim u nirvanu. Umesto da nastavim sa filmovima, bacam se na pisanje. Godinu dana NIN mi objavljuje “Pisma iz Male Varoši”. U ono vreme bilo je to prilično senzacionalno, niko tako otvoreno nije pričao o revoluciji. Donesem tekst uredniku Draganu Markoviću (i on je bio, kratko, u logoru u Palanci), i moram da sedim pored njega dok ga ne pročita. Uvek sam se igrao više nego što treba. Nolit je objavio tu knjigu, a ja sam nastavio sa pisanjem. Ali, nikad više nisam napravio dobar film. Uradio sam grozan film “Trener”, takođe “Osam kila sreće”, “Srpski rulet”. Možda je malo bolji bio “Tango je tužna misao koja se pleše”. Ali daleko je to od kvaliteta filmova “Devojka”, “San”, “Jutro”, “Podne”, iako sam se mnogo više trudio. Mora da sam se bio istrošio. Onda sam našao misao kod jednog teoretičara književnosti, koji je rekao da svaki umetnik ima svoj vek kreativnog trajanja, a maksimalno do 15 godina. U mom slučaju to je potpuno tačno. Osmeh mi je vratila rečenica reditelja Dejvida Lina: Poslednjih deset godina nemam talenat!

ULOGA NIKOLE QUBIČIĆA: Godine 1967. eksplodirao je u Puli novi Jugofilm. Saša Petrović sa “Skupljačima perja”, Mak – “Qubavni slučaj službenice PTT-a”, Žika – “Kad budem mrtav i beo”, Ante Babaja – “Breza”, Brana Ćelović i Slobodan Marković – “Bokseri idu u raj”. U Veneciji “Jutro” sviće Qubiši Samaryiću, dobija Copa Volpi, Milena nagradu kritike. Ja – novinari su proglasili “Jutro” za najbolji film festivala.

U Beogradu film “Jutro” ima trista hiljada gledalaca. Vicko Raspor daje mi nagradu od pet miliona dinara. Kupujem “fijat 1300” za milion i trista hiljada dinara. Ne znam šta ću s lovom. A, onda, organ partije “Borba”, objavljuje dopis poručnika fregate iz Splita u kome napada film – izdaja revolucije! Stiže i napad iz zavičaja: Duško Azanjac tvrdi da sam povredio mrtve i žive revolucionare Čačka – tamošnji partizani nikad nisu ubijali popove! Ima u filmu jedan lep kadar: pop obešen u beharu cveća. Ali, tada se, u jesen 1967, dogodilo i nešto zaista lepo: brane me kolege s filma. Jedan dan neko me napada, drugi dan brani me Makavejev. Branko Ćopić, pisac nežnog srca, brani me kao da sam iz njegove Krajine. Brani me i ministar Vlada Zečević, čuveni ratnik i pop. Video sam ga u povlačenju 1941. u snegu, na Tari, kako stoji i puši, na glavi je imao kamilavku sa krstom. Jednom sam mu to rekao u Klubu književnika, zapamtio je, i sada tvrdi da smo se zajedno borili. Diskusija o “Jutru” trajala je mesec dana. Bitka je završena nerešeno, ali film je nastavio da juriša na publiku i nagrade.

Mnogo godina kasnije, general Veljko Miladinović ispričao je kako je film “Jutro” gledao u jesen 1967. u zatvorenoj projekciji Doma armije. Film je iritirao generale, bilo ih je 17, trojica su tražili adresu mog stana da se obračunaju sa mnom. Jedan od te trojice generala bio je Nikola Qubičić, Titov čuvar od neprijatelja i Jovanke, da ga ne otruje.

Znate, nisu me interesovali intervjui niti šta ko misli, znao sam da je dobro to ludačko raspoloženje s kojim sam radio. Film koji sam pravio za nemačku televiziju po priči Bore Ćosića “Kako su popravljani naši klaviri”, dobio je odlične kritike a ja blanko ugovor da radim za Nemce. “Izvinite, to me ne interesuje!”, rekao sam. Posle filma “Podne” tri meseca proveo sam u Parizu, u najboljem hotelu “Žorž Senk”, sa američkim producentima. Ni to me nije zanimalo. Želeo sam da odem u Čačak i kupam se na Moravi. Hteo sam mnogo – ostao Čačanin! Nisam razmišljao merkantilno: želeo sam da izbacim iz sebe to što sam imao, kad sam to učinio i drugi su rekli: Nemaš više šta da kažeš! Onda sam napisao devet knjiga, koje nisu baš primećene, a ni ja nisam mnogo pričao o njima. Kritičari nisu pokazali interesovanje, verovatno da u njima nema ničeg što bi nekog zanimalo. Ili, kritičari misle da sam odbijene scenarije prepravljao u romane, što nije tačno.

U OGLEDALU: Ja nisam bio disident. Ono crno što se nalazilo u mojim filmovima, nije bilo s predumišljajem. Ako partizani poslednjeg dana rata i prvog dana mira prave vlast, logično je da kokaju svoje neprijatelje. Ja sam to samo prikazao. A crni talas u srpskoj kinematografiji prošao je iz prostog razloga što su se u drugoj polovini šezdesetih najveći buyovani međusobno posvađali.

Ranković je škartiran. Tako da nisu imali vremena da se bave filmayijama. Pri tom, Mak, Saša, Žilnik i Žika, pravili su ogromne uspehe na svim mogućim svetskim festivalima. Recimo, ja sam za “Podne” dobio nagradu za režiju u Riju. Kasnije sam saznao da je u Veneciji trebalo da ja dobijem Gran pri, ali tu je bio Bunjuel sa svojim filmom...

Nema više interesovanja za naše filmove. Nema. Kad bih sada radio film, verovatno bih imao hiljadu gledalaca, uvrh glave. Ali, znate, sa 80 godina porazi se doživljavaju sasvim drugačije. Kad pogledam sebe u ogledalu, obično kažem: “Šta još ti hoćeš? Sa velim zadovoljstvom citiram svog prijatelja Acu Popovića, jednom je rekao: “Nemoj da se sekiraš, vidiš da svaka kuća ima sijalicu od najmanje 50 sveća!” Znate, poslednjih deset godina povukao sam se u pejzaž, na Zlatibor, pripremajući se da okončam svoj život. Često mi je u snovima dolazila izvesna prikaza, koja se u literaturi naziva smrt. Obično bi mi krala “kent” ili čokoladu. Na Zlatiboru sam sreo vesele metuzaleme i jednu gospođu od sto godina, kuvala mi je odličnu kafu. Malo smo flertovali, ali oteran sam zbog ljubomore. A kad se čovek vrati u Beograd, uhvati ga sujeta, hteo bi da radi. Sve ideje o smrti brzo nestanu, ukoliko vam se ukaže prilika da nešto zaradite. Tako sam otpočeo saradnju s Miloradom Pavićem, dao mi je veliki podstrek – u 65. godini oženio se svojom asistentkinjom Jasminom Mihajlović. Volim njegove knjige i njegov način života, i snimio sam dokumentarni film o njemu. A onu priču o smrti zaboravio sam radeći taj film.