Mediji su oružje

Tehniku montaže Gebels je preuzeo od DŽona Hartfilda, a oblik slova od avangardnog pokreta Bauhaus iz Desaua. Minimum iskaza otvara prostor za maksimum projekcije u glavama primaoca.

Pri tome, ideološke poruke za Gebelsa predstavljaju propagandni materijal koji do izvesne granice može da se koristi po volji i potrebi, politički šou sa motivima krvi i tla. “On prodaje nacionalsocijalizam kao što drugi ljudi prodaju deteryent ili frižidere”, piše Helmut Hajber u svojoj biografiji.

Gebels neprestano ispituje i menja svoju poziciju i u skladu s tim menja i svoje aktivnosti. On je okretan, sumnjičav, do srži ciničan. Prost je i naprosto neobično vredan. Samodopadljiv, nezreo, nestabilan, ali okretan, maštovit i krajnje beskrupulozan u izboru sredstava. Gebels ume da piše, ume da govori i nema ni trunke savesti.

Mase mogu da se pokrenu jedino “grandioznim sredstvima”, neprestano ponavlja svojim ljudima. Princip koji će kasnije razviti Beneton: O reklami mora da se govori i pre samog proizvoda.

Herman Gering je došao sa idejom – i sa potrebnim vezama u nemačkoj Lufthanzi. Hitleru je za potrebe kampanje na raspolaganje stavljena vazduhoplovna flota. Godine 1932. Hitler je preleteo 30 000 milja, govorio na 200 skupova, a videlo ga je i čulo 15 miliona ljudi. Hitler je bio posvuda, sveprisutan, sišao sa nebesa.

Novine su pisale o tome kao da je reč o Lindbergovom letu. “Hitler nad Nemačkom”, ova mešavina kulta heroja i sportskog rekorda prerasla je u pravu senzaciju. Kako je 1942. godine pisao za BBC Yory Vajfenfeld, to je bio “jedan od najgrandioznijih ličnih reklamnih pohoda koje je izveo čovek bez zvaničnog položaja. Masovna agitacija u meri kakvu svet još nije video.” Nekoliko meseci kasnije Hitler je došao na vlast.

***

“21. februar 1933. Naša propaganda se ocenjuje i priznaje kao uzorna i još neviđena, i to ne samo u nemačkoj već i u stranoj štampi”, piše Gebels. “U toku protekle kampanje stekli smo tako sveobuhvatna znanja iz te oblasti, da bismo sada i rutinski mogli lako da odnesemo pobedu nad svakim protivnikom. A oni su ionako toliko uplašeni da ne daju ni glasa od sebe. Sada ćemo im pokazati šta sve može da se učini sa državnim aparatom kada je u rukama onih koji znaju njime da rukuju.”

Uoči novih izbora za raspušteni parlament, 4. marta 1933. godine, Hitler namerava da govori u Kenigsbergu. Gebels od tog govora pravi multimedijalni spektakl, generalnu probu za partijski kongres u Nirnbergu. Na svim okolnim brdima i planinama gore “vatre slobode”, organizuju se bakljade SA odreda, naručuju puna kola zastava sa kukastim krstom, a sve to uz “plavokosu decu, istočnopruske devojčice” sa cvećem za firera.

On sam daje uvodnu reportažu za radio, govori tom prilikom o “zanemelim šumama” nad kojima se sada po čitavoj Pruskoj razleže zvuk zvona. Doduše, obe crkve su odbile da zvonjavom svojih zvona obeleže taj događaj, ali na lageru državnog radija ima dovoljno gramofonskih ploča.

Zaglušujući zvuk truba, grmljavina doboša, gromki nacistički pozdravi, a onda govor. Nakon govora Gebels pušta “Holandsku molitvu zahvalnosti”. To je istinski arhaični spektakl, precizno insceniran i realizovan najmodernijim sredstvima. Te noći posvuda se čuje Hitlerov glas, po kućama, gostionicama, na ulicama i trgovima. Propaganda je ovim postala totalna. Niko više nije u stanju da joj se odupre.

Gebels zna da ova vlada “nikada, nikada i ni pod kojim uslovima” neće ispustiti vlast iz ruku.

“Hitna uredba o zaštiti naroda i države” uvodi široku cenzuru, Zakon o pisanoj reči podvrgava štampu strogoj ideološkoj i “rasnoj” kontroli, Zakon o kulturnom dobru Rajha ukida slobodu umetnosti. U julu Gebels proslavlja kraj izdavačke kuće Mose, gde se desetak godina pre toga uzalud trudio da nađe zaposlenje.

Svi, od prodavca bioskopskih ulaznica pa do šefa Berlinske filharmonije, pod komandom su sitnog dr Gebelsa. Uskoro će kompletna oblast kulture i medija biti pod njegovom kontrolom.

Gebels se bori protiv oznake “vođa”(nemački: “Fuehrer” prim. prev.) u rečima “mašinovođa”, “računovođa” i sl. Nekada tu oznaku menja u “komandanta”, npr. “komandant podmornice” – sve mere u cilju zaštite autorskih prava, uvedene da bi se sačuvao s mukom etablirani brend “firer”.

I termin “propaganda” od kraja oktobra 1933. godine sme da se koristi isključivo za političku propagandu u okviru nacionalsocijalističke države. “Savet za reklamu nemačke privrede” saopštava svojim članovima da više nisu dozvoljene “robne oznake koje u sebi sadrže reč ‘propaganda’, npr. kafa ‘propaganda’, mešavina ‘propaganda’ i sl.”

Gebelsovo ministarstvo se tih godina proširilo i sa 350 radnika preraslo u državni organ koji je zapošljavao 2 000 ljudi i bio smešten u 22 zgrade u Berlinu. Sa preuzimanjem vlasti Gebelsova propagandna mašinerija morala je da pređe na turbo pogon. Do tada je postojao samo jedan neprijatelj, sistem. A sada je bilo potrebno da se utemelji i obezbedi novi sistem. Huškačka propaganda morala je da preraste u državno integrativno načelo.

Prvobitno je Gebels predlagao Hitleru da se njegovo novo radno mesto nazove “Ministarstvo Rajha za kulturu i narodnu prosvetu”. Pošto je Hitler insistirao na terminu “propaganda”, Gebels je i to odbijanje preokrenuo u svoju korist. Prema njemu, propaganda je nepravedno “prezrena i često pogrešno tumačena reč”. Na kraju krajeva, kaže Gebels, propagator je umetnik u okviru državne politike, čiji je zadatak “da razume tajne zaokrete narodne duše na ovu ili onu stranu”.

Propagator kao tvorac sveta. Gebels pred očima ima totalitet, novo stvaranje sveta uz pomoć propagande. Narod mora da počne “jedinstveno da misli, jedinstveno da reaguje i da se stavi vladi na raspolaganje sa najvećom radošću”. Pa i ako jedan određeni broj neprijatelja mora da se strpa u zatvor ili pobije, onaj veći deo stanovništva mora da se pridobije za “našu stvar”. Mase moraju, kako on objašnjava 1933. godine, da se “obrađuju sve dok nam ne podlegnu”.

U tu svrhu mu je neophodan radio. Na gradske trgove postavio je 6 000 “zvučnih stubova Rajha”. Radio je “u samoj svojoj suštini autoritaran”, jer je sveprisutan i centralizovan. Radio će omogućiti totalni pristup narodu, dok ga jednog dana ne zameni televizija: “Radi se o mesecima”, izjavljuje Gebels s nadom prilikom posete izložbi radija u Berlinu 1933. godine.

Od celokupnog nacističkog vrha Gebels je najbolje upoznat sa kulturom medija, jedan je od malobrojnih intelektualaca u najvišem rukovodstvu. Gebels nema ništa protiv sirove brutalnosti fašističkih ispada. Ali, on nema poverenja u to da će oni “utuviti u mozak mase” (kako piše njegov marketinški mentor Domiclaf) poruku nacizma.

On priželjkuje “nov, moderan jezik koji ne bi imao ništa zajedničko sa starinskim, takozvanim narodskim načinom izražavanja”: “Danas je u našoj propagandi osnovno to što stalno ostaje bliska čoveku i životu. Što se manje uplićemo u doktrinu, to bolje za našu stvar.”

Umesto izbornih kampanja Gebels sada rukovodi akcijama protiv “spletkaroša i neznalica”, “akcijom suzbijanja moljaca” ili “nedeljom saobraćajnog vaspitanja”, sve sa predznakom Rajha.

Gebels iz perioda borbe za vlast pretvorio se u ministra propagande, u belom odelu šivenom po meri, sa šeširom na glavi, koji posle završetka radnog vremena prvo odlazi na svoju jahtu “Baldur”, a onda organizuje vrtnu zabavu sa Šmelingovima, Rifenštalovom i Fajtom Harlanom.

Konačno iz štampe izlazi i njegov rukopis iz mladih dana. Gebels uživa u novostečenoj moći i svemu što ona donosi. U filmskim krugovima nazivaju ga “jarcem iz Babelsberga”.

Godine 1936. strasno se zaljubljuje u češku glumicu Lidu Barovu. Posledica je kombinacija bračne krize i političke paralize. Prvi put Gebels ne sluša samo i jedino firera. Spreman je da se odrekne funkcije ministra. Ali, Hitler naređuje da se brak održi u interesu države. Gebels se u suzama oprašta od svoje ljubavnice. Da bi dokazao svoju pouzdanost, organizuje antijevrejsku noć u novembru.

Ali, izgubio je dosta od svog uticaja. Wegovo vreme i vreme propagande vratiće se tek kada izbije rat.

***

Rat, kojega se on sam do poslednjeg trenutka pribojavao, dovešće Gebelsa do vrhunca moći i – u trajanju od mesec avetinjskih dana – do položaja Hitlerovog naslednika i kancelara jednog carstva senki, okruženog mrtvima i ruševinama, “Velike Nemačke” na površini od nekoliko kvadratnih kilometara.

Godine 1939. ministar propagande našao se pred zadatkom da 80 miliona Nemaca ubedi da krenu u rat koji ne žele. Zadužen je i za osnivanje otaybinskog fronta. Zadatak mu je i da se stara o tome da ljudi bez roptanja prihvate nestašice i izdrže bombardovanja. On mora da ih ubedi da stanu pred puške, da gladuju, ubijaju i mrze.

Uprkos Himlerovom teroru, ovo je i rat koji se vodi u glavama, i, kako piše istoričar Hercštajn: “Zahvaljujući Gebelsu, čoveku kojeg je izabrao za svog naslednika, taj rat je Hitler dobio.”

U zimu 1938/39. Gebels i Vilhelm Kajtel potpisuju sporazum u kojem stoji: “Propagandni rat se priznaje kao bitno sredstvo u vođenju rata, istog ranga kao i rat oružjem.”

Svoje novinare-borce šalje na front. Kao “vojnik među ostalim vojnicima” ratni izveštač mora da bude na frontu, “hladnokrvno prkoseći smrti” u trenutku kada se “ruše neprijateljski bunkeri”.

Dokle god ti ratni pohodi imaju uspeha, Gebels ne unosi gotovo nikakve izmene u funkcionisanje svog aparata. Jedino proširuje polje upotrebe.

Gebels se stara o proizvodnji piva i propagandnih filmova u Ufa studijima. Stara se o audijencijama nemačkih vojnika kod pape, o radnom vremenu frizerskih salona i otvaranju javnih kuća u Berlinu: “Dobro raspoloženje je oružje u ratu.”

Još preciznije se reguliše upotreba jezika. U maju 1940. godine Gebels zabranjuje upotrebu fraza “posle rata” i “nakon zaključenja mira”, da se narod ne bi prerano opustio. “Tempo! Tempo!”

Gebels intenzivira rad sa anketama. Wegove lokalne službe dostavljaju njemu lično detaljne izveštaje o raspoloženju naroda. Izrađuju se upitnici čiji je cilj da približe stavove naroda u pogledu rata i da u skladu s tim daju osnove za narednu kampanju.

Na temelju ovakvog skrininga on, na primer, uočava kako njegova kampanja protiv “britanskih plutokrata” polako pronalazi put do svesti naroda, te je pojačava. U februaru 1940. godine šef berlinskog dopisništva AP, Luj P. Lohner, beleži: “Ni jedan objektivan, distanciran posmatrač ne može da porekne da propaganda ima efekta. Muškarci i žene, koji još u oktobru i novembru nisu bili sigurni gde leže uzroci rata i šta su njegovi ciljevi, danas se služe identičnim frazama.”

Antijevrejska propaganda imala je na samom početku vladavine nacističkog režima manje uspeha. Mnogi Nemci smatrali su histeričnu propagandu mržnje preteranom i odbojnom. Ali, niko se nije javno pobunio protiv Gebelsovih laži. Kada su prve gradske četvrti ostale u ruševinama, propaganda je pojačana: Za sve je kriva međunarodna zavera Jevreja i boljševika i njihova mržnja prema herojskom nemačkom narodu.

Za sve vreme rata Gebels se pridržava svog pravila: propaganda svu krivicu mora da svali na jednog žrtvenog jarca.

Do 1942. godine Gebels obavlja svoje zadatke bez ikakvih problema. Može da dozvoli sebi da u “Rajhu” napiše sledeće: “Trajne pobede na polju propagande ostvaruju se oružjem istine.”

Stalno ponavlja svojim ljudima: “Laž sme da se upotrebi jedino kao odbrambena mera. O uspesima ne sme da se laže. Što je izveštavanje objektivnije, tim bolje. Nema mesta ni za kakvu patetiku.” To je jedno od zlatnih pravila reklame: tek na fonu objektivnosti direktan napad ima efekta.

S početkom britanskih bombardovanja Nemačke Gebels izdaje naređenje da se u javnost izlazi sa tačnim brojem žrtava. Falsifikovanje istine, smatra Gebels, dovelo bi do podrivanja poverenja u zvanična saopštenja. A onda bi i vesti o pobedama Vermahta izgubile na ubedljivosti.

Naravno da ga to nije sprečilo da kasnije, nakon preokreta u ratnim dejstvima, sa oduševljenjem govori o “pesničkoj istini”: o razvoju situacije kakav bi mogao da se desi, o događajima kako je trebalo da se odigraju. Zaposlio je četiri svoja rukovodioca odeljenja da izmišljaju lažne vesti. Mnoge vesti o nemačkim “akcijama Vukodlak” u oslobođenim oblastima izmislio je upravo Gebels. Ima ljudi koji i dan-danas u njih veruju.

Posle bitke kod Staljingrada nivo komunikacije je morao u potpunosti da se izmeni i prilagodi preglasnoj propagandi mržnje i istrajnosti čiji je cilj bio da mobiliše volju Nemaca da brane otaybinu.

Osamnaestog februara 1943. godine Hitlerov ministar propagande u Palati sportova strasno poziva na totalni rat, jer je to i najkraći rat.

Reklamni plakati za koka-kolu skinuti su sa zidova, a mirna koegzistencija sa kompanijom iz Atlante je završena. Sa ulaskom SAD u rat prekinuto je snabdevanje Nemačke koka-kolom. Sjedinjene Američke Države proglasile su ovaj napitak “važnim za ratnu privredu”, a general Ajzenhauer je odmah po dolasku u Afriku naručio deset novih punionica za svoje trupe. Koka-kola je pratila američke snage u svim ratnim područjima, a kao simbol oslobođenja postavljani su crveno-beli automati: “Ledeno hladna koka-kola”.

Govor u Palati sportova direktno je prenosio državni radio i taj govor je naišao na željeni odjek i izvan Berlina. Iz Bohuma stiže vest o “laganom rastu raspoloženja za pogrom” u odnosu na ono malo Jevreja koji su ostali u tom gradu.

Gebels će postati glasnogovornik totalnog rata. Prekidan posmrtnim marševima, čitaće izveštaje o gubicima, fantazirati o sumraku bogova i pozivati Nemce na još veće napore u ratu. On ne prestaje da govori i kada bombe počnu da padaju na nemačke gradove, a Hitler više ni ne izlazi za govornicu.

Nakon propalog atentata 20. jula 1944. godine, čovek koji je izmislio pojam totalne propagande proglašava se “opunomoćenikom Rajha za pitanja totalnog rata”. Gebels sada ima neograničenu vlast nad svim oblastima života. Uvodi šezdesetočasovnu radnu nedelju i radnu obavezu za žene, zatvara pozorišta, akademije, zabranjuje prijeme, svečanosti i godišnje odmore.

Ali, i pored apatije i očajanja, čini se da njegova propaganda ima uspeha. Nemci nisu toliko pod uticajem fantaziranja ovog neizlečivog fanatika, koliko su pod uticajem priča o hunskim osvajanjima, vesti o osramoćenim ženama, zaklanoj deci. Oni veruju čoveku koji preti da će dići u vazduh čitave kvartove ako se u njima pojavi makar jedna bela zastava, ne obazirući se ima li tu žena i dece. Veruju nekom ko u svojim dnevnicima nije zabeležio ni jednu jedinu reč sumnje ili oklevanja u odnosu na uništenje evropskih Jevreja.

Ni jednu jedinu reč.

Naložio je svojim saradnicima da načine spisak “sugestivnih naziva za nova oružja”. U sve jezivijim izveštajima on uzdiže moć uništenja koju ima ovo čudesno oružje, plućna torpeda, hladne bombe, zraci smrti. Blef koji je imao efekta i nakon završetka rata. Pokopani pod ruševinama, Nemci i dalje odbijaju da prihvate poraz, uhvaćeni u mrežu vere i ludila Gebelsovih govora. To je jedan nebulozan delirijum koji će u Nemcima izazvati neosetljivost prema patetici: “U divljim olujama besni tajfun ove gigantske nacionalne drame nad celim čovečanstvom. Ali, već se svuda naziru znaci sve veće iscrpljenosti.”

Poslednja propagandna akcija Jozefa Gebelsa sastojala se u tome da 27. marta zaspe Berlin lecima kojima se požuruje general Venk u trenutku kada se on već nalazi pred kapijama Berlina. To je prevelik zalogaj za Venkovu armiju. Ti leci su jedino imali za cilj da kod stanovnika Berlina probude nadu i borbeni duh.

Od svojih saradnika oprostio se rečima: “Zašto ste radili za bas, gospodo? Sad će vam zbog toga prerezati vratove!”

Ministarstvo propagande je prestalo da postoji. Neće imati naslednika. Uprkos svim propagatorima, lažovima u rangu ministara, koji su sledili ideje Jozefa Gebelsa.

Gebels deluje blizak savremenom dobu jer je svojevremeno bio moderan u pogledu sredstava kojima se koristio. Međutim, temelj Gebelsove totalne propagande bila je želja za uništenjem drugoga. Weno jezgro nije bila želja za ubeđivanjem, već želja za ubijanjem.

Gebelsova propaganda predstavljala je posebno iskustvo u pogledu snage reči i medija.

U firerovom bunkeru Gebels je bio kum na venčanju Hitlera i Eve Braun. Sa uzdignutom rukom stajao je uz telo svog firera zahvaćeno plamenom, u vrtu zgrade koja je bila sedište kancelara. Prvog maja Magda Gebels je otrovala svoju decu. Svet posle Hitlera nije svet u kojem vredi živeti.

Oko 20 časova i 30 minuta 1. maja 1945. godine Gebels i njegova žena izvršili su samoubistvo.

Za njima su ostala ugljenisana tela žene i muškarca koji drži nagorelu levu ruku ispruženu ka nebu, a ispod bunkera šestoro mrtve dece u belim spavaćicama.

(Kraj)