Pazi, psihopata!

Kad pomislite na neke neobične osobe oko sebe, bilo da su one u profesionalnom bilo u političkom svetu, često se začudite njihovom gledanju na nenormalno kao na savršeno normalno, a i njihovom hladnokrvnom tretiranju nemoralnog kao potpuno moralnog. Očigledna inteligencija i površni šarm takvih osoba, odsustvo iluzija i prilično racionalno ponašanje, velika slepa mrlja za odgovornost i posledice sopstvenih postupaka na druge, uz neosetljivost, upadljivu egocentričnost, otpornost na osećanje sramote i nedostatak empatije, ukazuju na osobine koje pojedinačno gledane nisu patološke, ali zajedno jesu. Patološki deo ličnosti ovako opisanih osoba proizlazi iz emocionalne infantilnosti i rudimentarnog i devijantnog moralnog koda, što bi psiholozi rekli – superega. Psihopata ima dobro strukturisan dan, dobro organizovanje mišljenja i apsolutno razumevanje posledica svojih postupaka.

Kad je integrisan u društvo, psihopata je manipulativan i okreće se prema onima od kojih zavisi, a sve ostale sa lakoćom napušta kada mu nisu od koristi. On je obično pristojno obučen (zmija u odelu), nosi obično dva mobilna telefona sa brojevima i adresama značajnih ljudi. Po pravilu je bezobziran i neosetljiv na podsmehe sa strane. Seksualni život mu je trivijalan i neintegrisan, a životni planovi definitivno svedeni na uspeh i zadovoljenje želja po svaku cenu, bez obzira na posledice na koje računa, za razliku od osoba sa impulsivnim i prinudnim ponašanjem. Međutim, biti siguran da je neko ko pokazuje nestandardno i iritirajuće ponašanje pravi psihopata nije nimalo lako, te se zbog toga, bar kolokvijalno, izraz često upotrebljava sa podrazumevajućim: “možda grešim”.

Psiholozi nerado i oprezno koriste ovaj izraz, pošto veruju da psihopata raspolaže istom konstelacijom karakternih odlika kao i nasilnici i sadističke ubice. Međutim, psihopate koje su jednom nogom u normalnom, a drugom u nenormalnom svetu, što bi se reklo – granični slučajevi, ali koji pripadaju onim ljudima sa kojima sopstvenu čast nikada ne biste menjali, daleko nadmašuju broj teških psihopata, tj. onih koji su, u suštini, potencijalne ubice i kriminalci. Psiholozi tvrde da blaži oblici psihopatije mogu biti korisni u nekim zanimanjima i društvenim segmentima što, uostalom, svakodnevni život uveliko potvrđuje. Oblici psihopatije viđeni kod čuvenih ubica i kriminalaca, poput Yeka Trboseka i Čarlsa Mensona i kod povremenih ubica, na jednom su kraju spektra dok su na drugom samoproglašeni heroji ulice i „biznismeni” od pre neki dan, o kojima dosta toga znamo, ali i mnogi ljudi iz politike koji za kratko vreme, bar u istorijskim razmerama, uspevaju da zaviju u crno više generacija. U suštini, psihopate su nedovoljno iskazane u sopstvenoj profesiji i životu, pa zbog toga traže utočište u sferama života, uključujući kriminal i politiku, u kojima se ne traže profesionalno dobro profilisane osobe.

Kada je pre dvadesetak godina u Beogradu privatno boravila Keti Spac Vidom, tada psiholog na Harvardu, ispričala je priču o pokušaju identifikovanja neinstitucionalizovanih psihopata tako što je u bostonskim non-mainstream novinama objavila oglas: “Traže se: šarmantne, agresivne, bezobzirne osobe koje su impulsivne, ali dobro ‘hendluju’ ljudima i žele da postanu ‘broj jedan’ u svom poslu.” Od 73 prijavljena na oglas, ona je temeljno ispitala njih 29. Svi oni ispunjavali su najstrože kriterijume za psihopate, a dve trećine njih bilo je prethodno hapšeno. Međutim, od hapšenih kandidata svega 18 je bilo osuđeno dok su ostali oslobođeni. Tipična razlika između 29 ispitanih kandidata – psihopata i ovejanih kriminalca bila je razlika u obrazovanju.

Do današnjih dana, više stručnih studija obezbedilo je dovoljno informacija o identifikovanim psihopatama koji su, uopšteno govoreći, na ivici kriminala. „Ono što nedostaje”, piše u prestižnom „Sajnsu” dr Robert Hare, psihijatar sa Univerziteta Britanska Kolumbija iz Vankuvera, „jesu studije koje govore o početku psihopatskih tendencija još u detinjstvu, kao i praćenje procesa u kome se tendencija pretvara u patološko stanje stvari”.

U jednoj već tekućoj studiji o 4 000 blizanaca, koja se odvija u Londonu, upoređivani su jednojajčani, dakle genetički stopostotno identični blizanci sa raznojajčanim blizancima u kojih je odnos istih gena 50:50, te se tako moglo ustanoviti u kojoj meri su asocijalnost i emocionalna tupost genetički određeni. Nalazi koji još nisu publikovani ukazuju da su geni odgovorni za 70 odsto emocionalno tupe, asocijalne dece koja izrastaju u psihopate. No, dugotrajni društveni dril i odgovarajući milje pomažu sazrevanju ličnosti i vremenom omekšavaju psihopatske sklonosti, što bi govorilo da su Sigmund Frojd i Ivan Pavlov dve strane jedne iste medalje.

Trenutno je u toku obrada različitih podataka, prikupljenih za dr Harea, o 300 ekonomskih kriminalaca u SAD, među kojima je bilo i high flyer-a koji su bili osuđivani zbog podvale i prevare. Očekuje se sistematizacija psihološke procene na osnovu koje bi se mogao pronaći ključ za razlikovanje budućih lidera od lažnih šarmera i ljudi s misijom, koji na kraju misije odvode u propast sve oko sebe.

Psihopate su, inače, daleko češći počinioci kriminalnih dela i ubistava nego mentalni bolesnici. Skoro po pravilu, sva bizarna i serijska ubistva su delo psihopata. Za razliku od psihijatrijskog bolesnika koji ne organizuje kriminalno delo svesno i ne razume šta čini, psihopata planira delo do detalja i dobro ga prikriva.

U ovom momentu, psihopatija nije zvanično uvršćena u formalne mentalne poremećaje, iako ih medicina tretira kao ličnosti sa poremećenim ponašanjem, što nije prepreka njihovoj odgovornosti pred sudom.

Momčilo B. Đorđević

(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu)