Slobo je razdanio titoistički mrak

Jedan od najviše nagrađivanih domaćih pisaca, čovek koji je napisao tridesetak knjiga i preveo desetak stranih autora, dobitnik gotovo svih ovdašnjih književnih nagrada, iako dve hiljade kilometara fizički udaljen od Srbije, jer već dvadesetak godina živi u Francuskoj, nije prestao da inspiraciju za svoja dela nalazi baš u njoj. I baš u nama. Naše vrline i mane, mentalitet, zablude i strahovi, rendgenski precizno opisani, glavni su junaci njegovih dela.

Milovan Danojlić, romanopisac, pesnik, esejista, prevodilac, za roman “Oslobodioci i izdajnici”, 1997. godine je dobio i NIN-ovu nagradu. Sredinom marta, spisku nagrada dodao je još jednu – dobitnik je nagrade “Bora Stanković”, za roman “Zečji tragovi” kao najbolju knjigu proze u 2004. godini.

NJegovi rodni Ivanovci i seljaci koji su obeležili njegovo odrastanje, biće često, bukvalno ili u prenesenom značenju, glavni akteri njegovih romana.

Zato se, na početku, vraćamo u ovo selo, u rane četrdesete godine, na njegova najranija sećanja na detinjstvo i porodicu iz koje je potekao.

- Danojlići su bili brojna porodica, bar dok su deda i baba bili u životu, a za vreme rata smo imali i jednu sluškinju, kao i jednog Slovenca, izbeglicu. Deda je bio veoma pogrbljen, kao da se namerno saginjao da bi mi bio što bliži, zvao me je “moja ptica-plavosterica” (jednog proleća su mi kupili plavu košulju). Nas četiri brata, sve jedan drugom do uveta. Otac silovit i pust čovek, jedno vreme se kockao, upropastio pola imanja, pokušavao je razne zanate i preduzimao razne poslove, jedino ga zemlja nije zanimala, ali je i nju, za nevolju, obrađivao. I pored svih svojih ludosti, ostavio nam je voćnjak sa nekoliko stotina stabala šljiva, svakom po dva-tri hektara imanja, a bogami i u gotovini – više nego što sam mu ja za života dao, a redovno sam pomagao roditelje… Majka, naša srpska nesrećnica i mučenica, tukao ju je, a kad bih pred njom rekao nešto protiv oca, ona ga je branila! Postao je neprijatan tek kad se smirio, kao i svi kockari i pijanci kad okrenu list, kad postanu “normalni”. Godine 1949. radio je jedno vreme kao prodavac u knjižari-papirnici, u današnjoj Ulici srpskih vladara, pa je i mene doveo u Beograd: na Banovom brdu sam završio prvi razred nekadašnje niže gimnazije.

To objašnjava kako ste se, već kao trinaestogodišnjak, obreli u Beogradu...

- Ni sam ne znam koliko smo soba, u onih nepunih godinu dana, promenili, a kad sam, na kraju, na svoje ime dobio stambenu dozvolu za stančić u Gospodar Jovanovoj, uhvatio me je za ruku i odveo natrag u selo. Sledeće tri godine sam išao u ljišku gimnaziju, bio oslobođen polaganja male mature, a naredne godine su me izbacili iz škole zbog lošeg vladanja. Direktor je na svedočanstvu dopisao: “Mole se škole da ga prime na dalje školovanje, bilo bi šteta da ne nastavi, jer je darovito dete.” Primili su me na Banovom brdu, pa su me i oni izbacili. Nastavio sam u Drugoj ženskoj, odakle su me oterali zbog političkog ispada, pa sam osmi razred i veliku maturu polagao privatno. Izbacili su me i iz Škole rezervnih oficira, kasnije... Teško se živelo, i na selu, i u Beogradu, ali ja za bolje nisam znao. Dete i najveće nesreće prima mirno, prirodno, pošto nije u mogućnosti da nešto popravlja, ili da bira.

Da li je vezanost za Ivanovce rasla paralelno sa sve dužim boravcima, pa kasnije i trajnim nastanjenjem u inostranstvu?

- Što se tiče “vezanosti za Ivanovce”, šta da vam kažem... Kačerski kraj je, objektivno, jedan od lepših delova Srbije, za njega se nije teško “vezati”. Skrenite pre Qiga, kod kafane “Dva brata”, prema Belanovici, pa ćete se uveriti. Raj na zemlji. Inače, nemam nikakvih iluzija o selu i seljacima, ne mogu reći da ih volim, ali ih poznajem i razumem. Kad sam u Ivanovcima, uglavnom preko leta, ja ne živim u selu, nego na svom imanju. Tamo sam zaista svoj na svome. Ja taj komad zemlje nosim u duši, i zatražiću, kad umrem, da me tamo sahrane.

Kako je Beograd izgledao trinaestogodišnjaku iz Ivanovaca, posebno kad se uselio, kako ste opisali, u skrovište u Gospodar Jovanovoj ulici.

- Kratko sam se zadržao u tom skrovištu... Iz svih prebivališta u kojima sam onda boravio, divio sam se Beogradu. I u trinaestoj, i posle, u šesnaestoj, kad sam se, u jesen 1953, konačno nastanio u prestonici. Pisao sam o tome u “Ličnim stvarima”, i u “Pustolovini”, pa ću reći ponešto čega u mojim knjigama nema. Izdržavao sam se prodajući večernje novine, od 1953. do 1955. Odmah sam se uključio u krug mladih pisaca, viđali smo se svaki dan, najčešće u “Moskvi”, uveče u “Prešernovoj kleti” koja se, onda, nalazila preko puta zgrade CK, odnosno Agrarne banke. Zime su bile hladne a u “Kleti” su imali veliku crnu furunu, na drva. Posle smo se počeli uvlačiti u Klub književnika, a sretali smo se i po redakcijama književnih i drugih listova... Posebno sam voleo i poštovao Branka Miljkovića, dragi su mi bili i Žika Lazić, Dragan Kolunyija, Dušan Radović, Velimir Lukić, Momčilo Milankov, Dragoslav Grbić, Toma Cvetković, Vlada Bunjac, Žarko Đurović, Jakov Grobarov, Toma Milinović, Voja Rehar, Milovan Jovanović, Zvezdan Jović, Radoslav Vojvodić, Laza Lazić, Boža Timotijević, Sveta Lukić, Vane Marinović, Miodrag Šijaković, Petar Pajić, ko bi ih se svih setio... Kasnije sam sreo Aleksandra Popovića Žaka, koga sam veoma voleo, i Qubomira Simovića, koji mi je danas jedina veza u Beogradu. Svima nam je pomogao Oskar Davičo, kao urednik časopisa i čovek od uticaja.

Definitivni dolazak u Beograd pred kraj gimnazije, studije, ulazak u književne krugove... Da li je tačno da ste se svađali s Kišom, čak i prestali da se družite, zbog aluzija na njegovo “nesrpsko poreklo”, kako se to moglo pročitati?

- Kiša sam sreo mnogo kasnije, jedno vreme smo se često viđali, kasnije smo se razišli, kako to već biva među ljudima. Antisemitizam je isuviše rašireno, prostačko osećanje, da bih i ja uz njega pristao... To je uvreda za moju inteligenciju, do koje jedino držim. Predložite mi neko originalno zastranjenje, neki redak porok, pa ću, možda, i prihvatiti, ali te malograđanske opsesije, tu vrstu žvakaćih guma, to ne koristim. To je budalaština, ili nečija paranoja... Što se studija tiče, to je kod mene zaista dugo trajalo, sa prekidima, pošto sam se morao sam izdržavati, bio sam zaposlen, služio vojsku, putovao, pisao, i diplomirao sam 1973, sa prosečnom ocenom 9.83, ako se dobro sećam... Diplomirao sam, pored ostalog, i zato da me ne bi svrstavali u nesvršene studente, kakvih je onda, u Beogradu, bilo podosta, a valjda ih i danas ima, među tzv. intelektualcima čak!

Nije li ironija da neko ko sa toliko potresenosti govori o “propasti ruralne civilizacije” i tako istinski pati za Ivanovcima, završi u urbanoj džungli, evropskom NJujorku, kakav je Pariz?

- Nisam “završio” u Parizu, a nadam se da neću završiti nigde u tuđini. Ja sam kroz taj grad prošao, kao što sam prošao i kroz Beograd. U Parizu sam živeo desetak, u Beogradu tridesetak godina, pa i to sa čestim i dugotrajnim odsustvovanjima. Već trinaest godina živim u Poatjeu, gradu sa stotinak hiljada stanovnika. Bežao bih i odavde, kad bi se imalo kuda, i da sam malo mlađi. Što se tiče izbora mesta u kojima sam živeo, tu nema ničeg neobičnog, ni novog; nama, pripadnicima malih naroda, želja da vidimo Pariz, Wujork, Berlin, London, Rim, Moskvu, Rio de Žaneiro, ta želja je upisana u genetski kod, i ja sam sve te gradove obišao a u nekima od njih i poduže živeo.

“Propast ruralne civilizacije” nije moj izraz, smišljen u trenutku teške duševne patnje. To sam, verovatno, našao kod nekog američkog ili francuskog sociologa, i upotrebio kao objektivnu konstataciju. Toj propasti prisustvujem od malih nogu. Čitajući, nedavno, Svetozara Markovića, videh da je i on, u patrijarhalnoj, siromašnoj Srbiji, uočio početak tog procesa. I ovde, u Francuskoj, seljaštvo je na izdisaju – u privrednom, kulturnom, duhovnom i u svakom pogledu… Ne živim u urbanoj yungli, a i u Parizu dok sam bio, boravio sam u sasvim mirnoj četvrti, gde su se komšije na ulici pozdravljale. Ovde, u Poatjeu, stanujem na rubu grada, iznad prostranog trga koji se, dva puta sedmično, pretvara u ogromnu pijacu, može se uporediti sa Kalenićevom, a blizu mi je i bazen, gde često odem da se isplivam. U Ivanovcima letujemo, ne krećemo se mnogo po okolini, uglavnom smo na imanju. Ne patim za selom, kao što ne patim ni za Beogradom ili Parizom, ili nekim drugim mestom. Prošlo je vreme patnje. Svuda je isto, manje-više.

Jedno vreme ste se u Parizu izdržavali radeći za malu konfekcijsku kuću, praveći pačvork i noseći uzorke kod “Diora”. Kako je prošao taj period privikavanja na ovaj grad i na život na Zapadu uopšte?

- Ja sam se privikavao godine 1961, tada sam radio dva meseca u jednoj fabrici za izradu telekomunikacijskih uređaja, učio jezik, upoznavao ljude i običaje... Ponovo sam živeo u Parizu od 1976. do 1980. i tih godina sam prepevao Jejtsa, napisao “Dobroslava”, bavio se isključivo književnim radom, a od čega sam živeo ni sam ne znam, ali se nisam mučio, naprotiv, bilo je to prijatno vreme. Konačno sam se u ovom gradu nastanio 1984. i tad sam, neko vreme, radio kod pisca našeg porekla, Miodraga Jankovića, vlasnika jedne radionice za visoku modu. Uzeo me je za kurira, izmislio je to radno mesto da bi mi pomogao. U podne me je vodio na ručak u obližnju kafanicu, gde smo razgovarali o našoj nesrećnoj otaybini i o književnosti. Posao mi je bio da raznosim pačvorke po gradu, a nabavljao sam, ponekad i birao šljokice i krpice. Odlazio sam i kod “Diora”, gde po hodnicima ima mnogo mašina za fotokopiranje, pa bih, usput, isfotokopirao poneki svoj tekst. Čekajući, jednom, kod Pako Rabana, u kancelariji sekretarice, da mi vrate model, izvadih iz torbe knjigu, da ubijem vreme. Sekretarica je, valjda, videla šta čitam, pa je, malo kasnije, zbunjena, telefonirala Miodragu da ga pita kakav mu je to kurir koji čita Platona...

Život na Zapadu je vrlo težak, ali nema besmislenih teškoća kao kod nas. Imao sam sreće sa ljudima, uvek se našao neko da mi pruži pomoć. Šest godina sam pisao hronike za jugoslovensku emisiju francuskog radija, davali su mi neki bedni honorar, dovoljan za preživljavanje. Jedan prijatelj mi je pozajmio znatnu sumu para, koju sam udružio sa svojom ušteđevinom, i kupio stančić u 19. kvartu. Dug sam, u dve godine, vratio, do poslednje pare. Umem da štedim, kad se ima od čega. Pokojni Rene Tavernije, predsednik francuskog Pen kluba, učlanio me u to društvo i poslao pisanu preporku Prefekturi da mi reše dozvolu za boravak, a posle mi je pomogao i Kosta Hristić, novinar našeg porekla, pa su me u policiji tretirali kao privilegovanu ličnost. Podršku mi je davao i Nikola Milenković, radnik, pesnik i štampar, moj venčani kum, koji je nedavno umro – štampao mi je dve knjižice, jednu na francuskom. U jednom teškom trenutku, kad su mi se rodila deca, a posao na Radiju došao u pitanje, priskočio mi je u pomoć Žan-Mark Bodrije, šef Slavističke katedre u Poatjeu, pesnik i zamenik predsednika grada za kulturu: našao mi je mesto lektora na svojoj katedri, obezbedio mi veliki i ne tako skup stan i čak je sam, s kamionetom, došao u Pariz da me preseli, sa stvarima, sa ženom i sa decom. Sve u svemu, isto vam je prodavati novine u Beogradu, raznositi paketiće po Parizu, držati nastavu u Poatjeu, nositi ciglu po gumnu, stezati zavrtnje u fabrici, ili se baviti u bašti: nikad se nisam stideo nijednog posla, ljudi su me svuda primali.

Negde ste rekli da ste neposlušan čovek (i da je to zajednička osobina vas i srpskog naroda). Imam utisak da ste, paralelno s tim, introvertan i tužan karakter. Šta je tačnije?

Koje osobine s godinama preovlađuju?

- Stareći, mirimo se sa sveopštom glupošću, valjda zato što je nepobediva. Da je život bio pametniji i promišljeniji, odavno bi mu se na zemlji zatro trag. Ovako, srljajući iz jedne u drugu glupost, on stalno hrli napred. Ne tražim od drugih ono što sam retko, i s mukom, postižem. Zbivanja iz poslednjih petnaestak godina učinila su da raskinem mnoge veze, i u Srbiji, i u Francuskoj. Mnogo je zla i pakosti isplivalo u tom razdoblju a ja sam, u suštini, čovek dobre volje.

“Najdublja čežnja srpskog naroda sadržana je u potresnom kriku Slobo-Slobodo” (Književne novine, 15. XII 1989). Ovo je rečenica koju ste napisali pre nego što ćete postati jedan od osnivača Demokratske stranke. Ona zrači upadljivom fasciniranošću Miloševićem. Kad ste se i kako oslobodili tog osećanja?

- Prvo: otvoreno pismo Miloševiću sam napisao dva, tri meseca pre nego što smo pokrenuli Demokratsku stranku a pošto mi nije na nj odgovorio, objavio sam ga istog meseca kad smo pokrenuli stranku, u decembru 1989. godine. Drugo, to nije bilo pismo fasciniranog čoveka, iako je, u poštovanju, bilo nečega što je više od pristojnosti. U njemu se predsednik upozorava na niz dužnosti, ukazuje mu se na pogreške (primanje medalja i povelja). Tamo piše i ovo: “Sukob sa Slovencima velika je nesreća za oba naroda (...) Taj se sukob nepotrebno raspaljuje (...) Nije u našoj tradiciji mržnja prema drugim narodima. Ponekad ima više hrabrosti u trpljenju, nego u uzvraćanju ravnom merom (…) Ili ćeš biti prvi predsednik slobodne i pluralistički ustrojene Srbije, ili te, u istoriji barem, neće ni biti!”

Najdublja težnja srpskog naroda bila je, i ostaje, sloboda, sa Slobom ili bez njega. Milošević je taj ideal nagovestio, a bogme ga je, u izvesnoj meri, i ostvario: prestale su zabrane knjiga i predstava, oživele su partije, pokrenuti su nezavisni listovi koji su ga ružili, a ponekad i klevetali, razdanio se titoistički mrak. Pošto on sam nije bio komunista, učinio je da prelaz na demokratiju prođe bez revanšizma i sudskih procesa, na koje je, inače, trebalo izvesti mnoge pripadnike bivšeg režima. Oni mu to ne priznaju, a ja mislim da je izostanak krvavog obračunavanja njegova znatna zasluga. Našao se u opasnom škripcu, teško da bi neko drugi postupao pametnije, takve su bile okolnosti. Imao je dobru volju, ali nije znao šta, kako, s kim. Previše mu je bilo stalo do vlasti, ali to je vrlina svih, ili gotovo svih ljudi koji se bave politikom.

Jeste li se sreli s njim? Koliko se vaše mišljenje o njemu promenilo nakon pada njegove vlasti?

- Nikad se s njim nisam sreo. Dok je bio na vlasti, u više mahova sam, sa jasnim aluzijama, pisao o njemu vrlo kritički. He is not my cup of tea, što bi rekli Englezi, ali sam se trudio da shvatim njegov položaj. Kad vidim ko ga sve, kako i zašto napada, prosto mi je žao što ne mogu da ga branim strasno, kao ubeđeni pristalica, jer to nisam. Otkako je u Hagu, njegov ugled u mojim očima je porastao. Sve ovo što govorim, nije politika, već osećanje stvari... Žao mi je Miloševića, eto. Stradalnik, okruženik, određen za odstrel. Recite mi ko je na nekoj crnoj listi, recite mi o kome se ne sme reći ništa povoljno, i odmah ću stati na njegovu stranu, to je kod mene refleks...

Dosta mi je tih liberala koji su 40 godina ljubili čizme Titu, pa otkriše diktatora u čoveku koji je, prvi put od 1941, dopustio slobodu govora i mišljenja u Srbiji! Pod spoljašnjom prinudom, u redu: a šta je sa njihovom unutrašnjom prinudom? Kako ih ne probudi, tolike godine?

Jeste li se lako i opušteno družili s političarima? To je specijalitet mnogih ovdašnjih pisaca.

- Ne družim se s političkim ljudima, viđam Voju Koštunicu, koji mi je stari drug, i komšija, u Šumadiji. Ima mnogo američkih, engleskih i francuskih intelektualaca i pisaca koji održavaju tesne veze sa vlastima svojih zemalja. To nije nikakav srpski specijalitet, mada nije po mom ukusu. Ja sam stidljiv čovek, ne osećam se prirodno u takvom društvu.

U Poatjeu živite sa suprugom Sanjom i sinovima, Stefanom (13) i Borislavom (12). Šta vam je najbitnije u vaspitanju dece, šta ste smatrali da je najvažnije da im prenesete?

- Upućujemo ih da budu časni i radini ljudi: nema časti bez poštenog rada. Da ne pridaju veliki značaj materijalnim vrednostima. Da budu uviđavni, da poštuju tuđu osetljivost, svačiju ličnost, bez obzira na rasu, veru, položaj, bogatstvo... Da misle slobodno i kritički, o svemu i svakome... Da budu pobožni. Sve to lepim načinom, a kad me razbesne, onda se izvičem, ili prekinem odnose na nekoliko sati. Zasad je glavno da ispunjavaju svoje školske obaveze. O tome se brine Sanja, pa su među najboljima, ako nisu i najbolji, svaki u svom razredu.

Prilikom vašeg poslednjeg boravka u Beogradu, povodom otvaranja Sajma knjiga, dugo se, onako nezvanično, među građanima, polemisalo o jednom vašem javnom nastupu u kom ste delimično govorili i protiv nekih tekovina zapadne kulture. Vi, ipak, živite na

Zapadu. Takav stav uvek iritira domaću publiku. Jeste li svesni takvih reakcija i kako ih razumete?

- Nisam govorio protiv “tekovina” – ima ih svakakvih – nego protiv duhovne kolonizacije, nametanja engleskog jezika, nerealnih i utopističkih očekivanja, o gušenju onoga što je dobro u našoj tradiciji. Nemojte mene podučavati vrednostima zapadne kulture, ipak sam, među prvima, prepevao Paunda, Jejtsa, Aragona, engleske pesnike, a prevodio sam i Šekspira, Himenesa, Siorana, Bodlera, Klodela... Zapad je, za neke naše ljude, ono što su videli u samoposlugama Trsta i Graca. Ima svakojakih “Evropa” i raznih “Zapada”: Evropa je i ono što se desilo u proleće 1999. Uredite drumske kafane i klozete u njima, uvedite jelovnike s voćem i povrćem, pa ćete ući u Evropu i ne makavši se s mesta. Nije nam Milošević naredio da, u Beogradu, držimo haustore u onakvom stanju... Ništa nam Evropa neće dati za badava, a neke stvari, u svakoj dobroj domaćinskoj kući, nisu za prodaju.