Ravnomernost

Stotine i hiljade različitih elemenata učestvuju u proporcijama svega što postoji. Poseban je odnos nedokučivih nebeskih tela, onih što ne možemo ni da vidimo, već ih samo slutimo. Poseban je raspored nervne mreže u običnom listu bršljana, onog pored kojeg svaki dan prolazimo, ali ga retko kada zaista primetimo. Hiljade i stotine hiljada elemenata su besprekorno uređeni, pa i kada se iznova razmeštaju, promena se dešava polako, toliko polako i ravnomerno, da nema ljudskog razmernika koji bi to mogao da prati, da sve to u potpunosti sameri. Možda smo zato i odustali. Odnose primećujemo, o njima razmišljamo, tek kada bivaju narušeni. Kada nešto štrči. Kada je krivo. Kada se pomeri. Kada klecne. Kada se izdvoji. Kada provali... Stotine hiljada i milioni elemenata sadržani su u svakom danu, času ili trenu, u svemu što nas okružuje i u onome što jesmo. Međutim, značaj proporcija koje nas čine uviđamo tek kada bivaju narušene...

Valjda je zato srećan onaj čovek koji ravnomerno stari. Jer, i neznatno, prvo tištanje kakve koščice, za koju do juče nismo ni znali – postaje nesnosan bol, samo zato što prednjači. Samo jedan jedini razglobljen zglob – ume sve drugo da raščlani. Slabi li vid, trne li sluh, otupi li dodir, pre nego što radoznalost počne da kopni – čovek više žudi. Otiču li, prilikom govora, pljuvačne žlezde prekomerno – sve drugo ljudsko zna da se razgnjeca i bespovratno razgradi. A šta tek reći kada se srce iznuri i ne može da prati ni duh ni ukupno telo – kada ne može da postigne sve ono što bi se želelo. I obrnuto, još tegobnije, šta tek reći kada se ništa, ama baš ništa više na ovom bogovetnom svetu ne želi – mada bi se moglo, mada bi se smelo. Sve se to zbiva i inače, ovim ili nekim drugim redosledom, pa ipak, u svemu tome bi se i lakše našao mir kada bi se dešavalo uravnoteženo.

Zato je srećan onaj čovek koji ravnomerno stari. Ne samo telesno. Srećan je i onaj koji ne dopušta da mu mržnja postane “starija” od ljubavi, onaj koji ume da se oslobodi zavisti prirasle uz ličnost, onaj koji neutaživu taštinu zna da umeri, onaj koji je spreman da otrpi i sopstvenu i slabost drugih, onaj koji ne dozvoli da mu strast u ostrašćenost prezreli, onaj koji od svega samo nadu nikada ne izgubi, pa čak i onaj čovek koji sve to što mu se dogodilo uspe da prepozna, da primeti.

Srećan je onaj čovek koji ravnomerno stari. Milioni i milijarde elemenata učestvuju u proporcijama svega što postoji. Međutim, značaj njihovih odnosa uviđamo tek kada bivaju narušeni... Dabome, i sreće se panično setimo tek kada makar i mrvicu nesreće osetimo.