Disanje na rate

1. Instrumenti koji mere aerozagađenje u Boru zabeležili su koncentraciju sumpor-dioksida od

7 771 mikrograma po kubnom metru, što je vrednost 30 puta veća od dozvoljene. Ovde je zagađeno poslednjih sto godina.

To je vest za sve sem za stanovnike Bora.

U Boru je u međuratno vreme zabeležen prvi veliki ekološki protest na tlu Jugoslavije. To je poznata “Vlaška buna” koja je izbila 7. maja 1935. godine. U njoj je učestvovalo nekoliko hiljada seljaka iz okolnih sela, čija su imanja godinama pustošena dimom i otpadnim vodama Borskog rudnika. Rezultat seljačkog protesta bili su veliki gubici francuske kompanije (preduzeće nije radilo gotovo mesec dana) i redovna isplata odštete u narednim godinama, koju je utvrdila specijalna državna komisija.

Zna se, kad je nepovoljna ruža vetrova, u Boru se diše na škrge. Tako poslednjih sto godina.

2. U Boru me dočekuje inženjer Nebojša Šašić, menayer grada Bora.

Volim inženjere. Inženjeri poštuju majstore. I to je ono po čemu se razlikuju.

Šašić priča: “Dok god ima bakra u toj rudi, treba je vaditi. Taj bakar treba da donese jedan novi kvalitet. Treba da se ulaže u nešto. Saobraćajnice do Bora. Turističku infrastrukturu. Predstavljanje ove okoline. Možda u lovni turizam. Šume su prelepe i pune divljači. I to plemenite. I sada, i u ovakvim uslovima, u zlotski atar dolaze lovci. Tamo se love divokoze. I Crni vrh da se na neki način završi. To propada. Treba uložiti neke pare pa bar delimično da se privede nameni. Bolje nego da tako propada. Jezero je prelepo. Ova Brestovačka banja. Sve to treba na neki način uraditi kroz investicije od rudarstva koje će i dalje tu da bude. Uložiti pare u objekte koji će omogućiti (kad nestane tog rudarskog i topioničarskog dela) gradu da živi.

Ušli smo u program pomoći Evropske unije opštinama istočne Srbije. I uspeli smo da sto dvadeset miliona dinara uteramo u opštinski buyet za obnovu infrastrukture, revitalizaciju vodovoda, kanalizacije na selu i u gradu. Dobili smo takođe 14 miliona evra za popravku gradskog osvetljenja. Sad smo u nekim pregovorima sa Danskim savetom i Direkcijom za izgradnju Srbije o završetku jednog objekta koji stoji jedno deset godina nezavršen u centru grada, što je ruglo.

Ulazimo u renoviranje sportskog centra koji je dugo godina bio ničiji a od pre dva meseca je javno preduzeće. Tražimo od ministarstava, pre svega od ministra za prosvetu i sport Vuksanovića, nešto para da nam da, da bismo renovirali sportski centar. I od sportskog društva “Partizan”.

Radovi treba da budu na nivou od oko dvadeset miliona i nadamo se da će ministar Vuksanović naći načina da nam pomogne.

Sad pregovaramo o tome da nam daju jednu trafo- stanicu koju ćemo da prebacimo u industrijsku zonu. Kao opština potrudićemo se da isparcelišemo zemljište koje možemo da damo za industrijsku zonu i da ga damo privatnicima da nešto rade, uz najminimalnije nadoknade. Nešto kao što je Stara Pazova uradila. Bor ima takvu infrastrukturu da bi mogao da izdrži veoma veliki broj privatnika koji bi nešto radili. Treba ljudima omogućiti da krenu u svoj biznis.”

3. Umesto prema Boru, krećemo – Rade Milovanović, Šašić i ja – prema hotelu “Jelen” na Crnom vrhu.

Crni vrh, doskora okružen vojskom i žicom, tajanstveni zamak grofa Drakule, tajno mesto koje je predviđeno samo za visoke goste, sada je pust.

U šumama Homolja, tajanstveni zamak Vrhovnog Zduvača.

Radovi su prestali u maju 2001.

U hotel je do sada uloženo pedeset miliona maraka. Treba još toliko da bi se završio.

Tamo srećemo inženjera Dušana Jankovića. Prati ga veliki šarplaninac Murgi.

“Ovo tamo je hotel, ovo su tamo predsednički apartmani, šest VIP apartmana, sportski deo sa bazenom, iza toga se nalazi centar naselja sa skijašnicom, poštom, bankom, restoranom, diskotekom i nacionalnim restoranom.

Ovo ispod su apartmani. Ovo je energana koja je predviđena da sve to greje, i hladi u letnjem periodu. Ovde ima dvadeset sedam apartmana za smeštaj.

Sve zajedno ima preko sedamdeset hiljada kvadrata. Zidovi su izgletovani. Instalacija izvučena.

Samo da se ugrade završni tepisi, pločice i ostalo. Ovi objekti gore, centar naselja, pošta, banka... pokriveni su a ovi apartmani nisu pokriveni, oni su urađeni završnim pločama.

Ovako stoji od dve hiljade prve godine. Propada polako”, kaže inženjer a u očima mu se jezere suze.

Murga šarplaninac zavija.

Zavija vetar na Crnom vrhu.

“Sve propada”, kaže Dušan. “Kisne i propada.”

“Je li konzervirano šta od toga?”

“Nije. Mnogo je skupa konzervacija. Nije isplativa. Bolje je taj novac ubaciti u završetak.”

“Ko je investitor?”

“Investitor je konzorcijum: NIS Jugopetrol, Srbijašume, RTB Bor, Opština Bor, Republička direkcija za puteve, PTT i Energoprojekt. Najviše Jugopetrol, a Energoprojekt samo deset posto.”

Ulazimo unutra i razgledamo prostor gde je trebalo da budu unutrašnji vodopad i dva staklena lifta.

Kao da smo u nekom zmajevom gnezdu a ne u mestu gde je trebalo da borave ljudi. Zaludu tražim pravi ugao za slikanje, uzalud biram reči, tu je kamera bespomoćna, sve je napravljeno i postavljeno tako da se oseti moć.

Šarplaninac ide za nama i zavija.

Rade nosi kesu sa divljim belim lukom.

4. Odatle idemo na Susret sela. Takmičenje u folkloru. Iz dvadeset prvog veka pravo među pagane.

“Kad se nekome ne drže deca, umiru, onda se menja kum. Prvo se traži dozvola od kuma a onda se dete stavi u kotaricu i ostavi na raskrsnici. Prvi koji naiđe poziva se da bude kum”, objašnjava voditeljica. A onda počinje igrokaz u Zlotu, velikom vlaškom selu.

Ujutru sam opet tamo. Idemo do Lazareve pećine. Tu se nekad smestio, kaže legenda, car Lazar sa vojskom.

Uzaludno lovim slepog miša.

A baš sam bio raspoložen da kroz krilce, krilašce virnem na svet u kojem žive žene.

Penjemo se uz kanjon do vidikovca odakle se vidi ceo kanjon, u kojem ima divokoza i par surih orlova.

U lovnom turizmu vide šansu. Italijanski lovci ne žale pare kad je u pitanju trofej. Pored puta šarka. Ovde su zmije domaće životinje. Slikam je ali je toliko prilagođena pejzažu da je jedva na slici otkrivam. Do pećine Vernjikice (što na vlaškom znači – lepotice ) ne stižemo.

Odatle sa Radetom Milovanović idemo na Stol. Ispod Stola je planinarski dom gde nas čeka piletina sa roštilja, pečeno prase, a spremaju se i zečevi. Na vazduhu se brzo gladni. Pokazuju mi okolinu Bora, onu drugačiju sliku. Bez dimnjaka i sumpor-dioksida.

Paraglajder poleće sa vrha Stola.

Na zidu doma zbirka leptira. Među njima endemski leptir Apolon. Tako i izgleda.

Sa nama je urednik televizije Miško Radulović. Za Slobina zemana odrobijao šest meseci zbog fotomontaže, koju je preuzeo iz lista “Onogošt”, na kojoj se video predsednik sa znakom pitanja među nogama.

Mi se vraćamo u grad a Miško ostaje na planini da sačeka zečetinu.

5. Budim se u Brestovačkoj banji. Sedam kilometara od Bora. Ovde je nemačka vojska za vreme onog rata dovodila na oporavak svoje vojnike. Budi me cvrkut ptica i žubor potoka.

Još su Rimljani znali za ovu banju.

U svakoj sobi je banjska voda, pa se možeš banjati koliko hoćeš a da iz banje ne izađeš.

Tu je nekada bio i zoološki vrt. A sad su ostale samo veverice.

Voda smiruje živce, pomaže kod želudačnih problema, dobra je za oporavak umornih ratnika.

6. Pluća punih planinskog vazduha krećem u razgledanje grada.

Pogled sa starog površinskog kopa otkriva mesečev pejzaž. I dim dimnjaka koji se puše.

To je najdublji kop u Evropi. Hiljadu metara.

U kojem se još kopa ruda.

Vode me da mi pokažu lep, urbanizovan grad.

“Ne smemo dozvoliti da ovaj grad umre”, kaže Rade.

Nije to zaslužio.

Grad koji je stigla jevrejska kletva. Dabogda imao pa nemao. Naselja sa prelepim kućama podignutim od kredita koje je nekada davao RTB. Nekim je rata bila na kraju u vrednosti kutije šibica.

Obilazimo sportski centar sa otvorenim i zatvorenim bazenom, dvoranama, teretanama, malim i velikim salama. Tu je i kapija grada koja je neupotrebljiva jer nikako ne mogu da se dogovore kome pripada.

Zatim na sportski aerodrom.

Posle na gradsko strelište sa kojeg puca pogled na čitav Bor. Dan je sunčan. Povoljna je ruža vetrova.

(Streljana je omiljeno izletište Borana. Bar u večernjim časovima. Sudeći po prezervativima koji su na svakom koraku.)

Gradski park je pun eksponata iz istorije rudarstva.

Kompletno rukovodstvo grada u proseku je mlađe od četrdeset godina.

“Vadimo se i čupamo da u ovu rupu dovučemo kakav-takav novac.”

Sa ponosom mi pričaju o fabrici lak žice.

Ta fabrika je proizvodila, na to su bili spali, dvadeset tona lak žice.

Kasnili su sa isplatom dvanaest plata.

Sada proizvodi sto trideset tona a plate su im isplaćene i povećane.

Veruju u grad koji vole.

U grad koji ne zaslužuje da umre.

Iz kojeg ne može da ode niko koga Vlahinja u usta zapuhne. A takvih je ovde mnogo.

7. Postoji prastari običaj još od vremena Sasa i Kelta da novi rudar mora da preskoči rupu pokrivenu volujskom kožom. Ko preskoči, postaje rudar. Nad razapetom kožom skačem sa namerom da se opet ovde vratim.