Slikam za Srbiju

Kada se rodiš kao sin Olivere Katarine i Miladina Šakića, imaš sve preduslove da ti put bude nezasluženo lak ili nepravedno trnovit. Manetu Šakiću (34) dopalo je ovo drugo, a onda je uzeo život u svoje ruke. Najpre je sa desetkom diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi Mome Antonovića (i pohađao je dve godine teologiju). Kad je shvatio da ne može da opstane na rodnom Vračaru, prodao je stan i sa majkom Oliverom otišao u Španiju:

- Odlučio sam da odem iz zemlje posle bombardovanja 1999. Svaki pokušaj da nešto

radim na dostojanstven način, bivao mi je uskraćen. Moj kafić Libero koji sam mesecima oslikavao – na silu je zatvoren. Drugi kafić, u Požarevačkoj 8, obijen je i bukvalno otet sa svim inventarom. Čujem da ga danas izdaje neki policajac, iako je to prostor ŽTP-a. Bio sam totalno opljačkan i očajan. Shvatio sam da nemam nikoga ko bi me zaštitio. Moj otac Miladin Šakić koji je bio predsednik FK “Crvena zvezda” i potpredsednik grada Beograda, preminuo je kada sam imao 16 godina. Majka Olivera K. bila je u nemilosti kod režima. Niotkud nade. Najviše od svega oterala me je atmosfera koja je zavladala Beogradom. Ratni profiteri i lopovi koji su svojim džipovima rasterivali ljude kao kokoš. Uvek su uz njih bile neke devojke koje su ličile na pevaljke sa magistrale.

I otišli ste u Španiju gde nikog niste poznavali a ni jezik niste znali?

- Siguran sam da je 90 odsto mladih otišlo iz zemlje najviše zbog te užasne atmosfere lova u mutnom, zbog nametanja lažnog sjaja novih bogataša u kome cela Srbija sa pevaljkama i krimosima postaje jedan veliki bordel. Otišao sam jer nisam hteo da me ponižava ološ.

Svi me pitaju zašto sam izabrao baš Španiju kad bi mi sa znanjem engleskog jezika možda bilo lakše u Londonu. Ipak, mislio sam: ovo je Mediteran, pun svetlosti, tu su stvarali veliki slikari kao što su El Greko, Velaskez, Goja, Pikaso...Na izvoru ću se napajati.

Posle sivila očajnog i tužnog Beograda, Madrid mi je izgledao nestvarno. Pre svega, to je neverovatno čist grad. Qudi su nasmejani, mladići idu u grupama i pevaju. Gledao sam neki svet koji živi normalno, bio sam pun optimizma i rešen da nešto uradim. Najpre sam odlučio da oživim Libero u Madridu. Bilo mi je milo kada mi je majka javila da ga se moji drugovi sa nostalgijom sećaju i da je reditelj Gorčin Stojanović na Trećem kanalu pričao o toj oazi “gde se negovala kafe kultura”, a svi smo oživljavali duh prave evropske boemije.

Nije vam bilo baš lako u početku?

-Čim sam našao stan, krenuo sam danonoćno da radim. Učio sam jezik i slikao. Noću sam sa jednim Ircem lutao po Madridu i tražio prostor za kafić. Spavao sam po nekoliko sati. Nisam hteo da sledim sudbinu mnogih velikih slikara, da gladujem i prosim ručak u nekoj birtiji i nudim crteže za malo supe. Radio sam i slikao, i posle samo četiri meseca izložio sam svoje slike u kafe galeriji Belen. Dosetio sam se jednog trika. Malom kamerom snimao sam svoje slike i kao slučajno okretao ih za šankom. Tu su se okupili ljudi da vide i galeristi su već sutra bili u mom stanu i odneli slike. Skoro sve sam rasprodao. Sve su bile inspirisane ratom i bombardovanjem Beograda. To mi je dalo snagu.

Ubrzo ste otvorili bar koji ste nazvali po svojoj majci – Olivera?

- Ceo bar je u znaku moje majke. Wene velike fotografije i njena muzika oduševljavaju Špance. Ponekad se na klaviru svira argentinski tango, a Španjolke divno igraju. Tu prijatnu intimnu atmosferu stvaraju glumci, slikari, igračice flamenka...Za mnoge je jedan srpski slikar čista egzotika. Ja sam u Madrid stigao posle žestoke propagande u svetu koja je satanizovala Srbe. To je svakako otežavalo moju poziciju, ali se nisam predavao. Važno je bilo razbijati predrasude i onoga ko ti na zidu napiše: “Poljsko govno!”, i navesti da te poštuje. Neke naše devojke se stide što su Srpkinje i licemerno se ulizuju Špancima. Ponekad izazivaju moje sažaljenje. Kad posle ponoći zatrube trube u Oliveri, kad svi Španci počnu da igraju, i u tim nesrećnicama se probudi koren koga bi da se odreknu. To me veoma rastuži. Naravno, nisu svi takvi. Taj stid, kompleks krivice koji su uspeli da nam nametnu kao da su Srbi jedini krivci za sve, ispunjava me besom.

Ne napuštate svoju borbu za Srpstvo?

- Pola miliona Srba je proterano iz Hrvatske, a hrvatski pevači slobodno tezgare po Srbiji. Na Kosovu Srba skoro da nema. Ono malo ostatka srpstva živi u getima iza bodljikavih žica, po najvećem mrazu nemaju struje i vode. Pa, šta je ovo? Rat je, valjda, završen!? Naša sudbina slabo zanima svet, a mi ne činimo dovoljno da svet više sazna o nama. Srbi su kao deca radoznali. Nas sve zanima. Kako žive Aboridžini i kakve poruke šalju vasioni svojim sjajnim, monumentalnim crtežima od kamenčića. Kako o privatnoj svojini razmišlja indijanski poglavica i kako nas mudro opominje da živimo u skladu sa prirodom. Šta je sveto plemenu Zulu, zašto je baš Nemac postao kralj Mongola a jedan Srbin indijanski poglavica.

Evropski čovek je umoran, nezainteresovan. On je rob koga na rad ne pokreće nijedno uzvišeno osećanje, već jedino animalni porivi. A servira nam se priča o čovekovom velikom evolutivnom napretku. Mediji celom svetu ispiraju mozak, ali se ljudi, ipak, pomalo trezne i sve manje im veruju.

Ima ljudi koji uspevaju da promene sliku o Srbima. Jednog od njih, reditelja Emira

Kusturicu, posebno volite?

- Prosečan Evropljanin je sebi dovoljan. On ne može da vidi mrtvog goluba kod Kusturice u filmu, a nije se ni osvrnuo na banjalučke bebe kojima su uskratili kiseonik, niti na kosovsku decu koja su ovu zimu provela iza žica bez struje i vode. Zato me je Kusturica oduševio kada je odbrusio Englezima. On je naš veliki ambasador. Nisam siguran da se kod nas dovoljno zna koliko on svojim koncertima i svojim stavom jača duh kod naših mladih ljudi koji se zlopate po svetu. Prisustvovao sam njegovom koncertu nedavno u Madridu. Pa, to je bilo ludilo od oduševljenja! Kako mi je srce bilo puno, kao da nam je svima dao krila. On ume da brani ne samo svoje dostojanstvo i čast, već dostojanstvo i čast svih nas Srba.

Ja, inače, prezirem skutonoše i rukoljupce mamona koji su se, nažalost, namnožili u Beogradu. Ova teška muka u kojoj živimo treba da nam da snagu i mudrost. Naš problem nije samo u bedi i gladi, već mnogo više u beznađu u koje smo zapali, u činjenici da ne verujemo u sebe, u tome što su nas ubedili da treba da se stidimo sebe. Verujem da će Srbi, ipak, progutati žabu. Ako ubedimo sebe da smo najgori, najbedniji i najslabiji – žaba će progutati nas.

Nedavno ste otvorili i drugi kafić u centru Madrida, i imali ste uspelu izložbu u jednoj galeriji?

- Ne pristajem na predaju. Trudim se da živim zdravo da bih više mogao da izdržim. Ostavio sam pušenje, bavim se sportom i jačam svoju volju. Otvorio sam novi kafe–galeriju Gotiva, što na španskom ništa ne znači, ali im dobro zvuči. Svaki Srbin zna šta je gotivno. Tu mi, na velikom zidu, stoji platno sa Brusom Lijem koji je bio idol naše mladosti. Naslikao sam ga među modrim oblakoderima, a on, u belom, drži u ruci ranjenog goluba. Meni taj golub krvavih krila liči na Srbiju. Junak mojih snova iz mladosti štiti Srbiju. Jedna galeristkinja iz Wujorka rekla mi je da moje slike nose nešto zajedničko sa duhom Vorholovog prijatelja, Baskijata. Nešto slično videli su i Francuzi.

Jesenas sam imao izložbu u jednoj velikoj galeriji. Na otvaranje su mi došli drugovi iz Londona i Pariza. Tužno je što smo se tako rasuli, ali je lepo što se i dalje družimo. Moje slike su oduševile poznatog španskog pisca Manola Vincenta koji je u kameru uzvikivao: ”Sjajno, očaravajuće, uzbudljivo, sveže!” Pisci su i Qubu Popovića otkrili u Parizu.

Kako osećate sudbinu slikara danas?

- Sudbina slikara je u rukama bankara, a do njih se teško dolazi. Čuda, ipak, postoje. Svetom vlada stereotip po kome je bankar od običnog klošara i trgovca postao najveći gospodin, a mi slikari treba da budemo odrpani bednici i prosjaci u Novom svetu. Svaka budala može da se bavi trgovinom, to je jedno niskorodno zanimanje. Ali, bankar ne može da slika, jer dar za umetnost je dar od Boga. U ovom vremenu kada su reči izgubile smisao i ništa ne znače, umetničko delo nije ništa drugo do platežno sredstvo moćnih bankara.

Sebi stalno ponavljam da moram da izdržim. Sreća je što stanujem u dobrom kraju Madrida gde su živeli umetnici iz prošlih vremena. Tu vlada duh starog Madrida lišenog novih tendencija. Tu se mesar na ulici srdačno pozdravlja sa advokatom. Vlada familijarna atmosfera Mediterana. Dovikujemo se preko ulice i jedni druge zovemo na piće. Ćaskam sa komšijama i pazim da Švabica Anja sa drugog sprata ne izruči kofu vode na nas. To je jedna izuzetno bogata Nemica koja se iz hira bavi fotografijom toreadora. Pričam im o Srbiji, zemlji košarke, dobre hrane i najlepših žena. Puštam im našu muziku – Vasila Hadžimanova, Boru Dugića, Trkulju, uz čiju muziku sam otvorio izložbu. U moje barove dolaze ljudi iz celog sveta i u toj komunikaciji sa ljudima raznih rasa i nacija šire se vidici, upoznaje se svet, ali to veoma jača i sopstveni identitet.

Cela ova moja avantura je dragoceno iskustvo. Suočiš se sa sobom, vidiš koliko si sposoban kad si potpuno sam i koliko vrediš. Neki mi kažu da je za sve ovo bilo potrebno puno hrabrosti. Najteže je bilo u početku dok nisam znao jezik. Sada je mnogo lakše. Olivera i Gotiva rade za mene, a ja slikam za Srbiju.