Zamke evropskog ustava

Evropski ustav (ili, možda preciznije, Ugovor o Ustavu za Evropu) prilično je dugačak, složen i za običnog smrtnika nerešiv tekst, koji će – i nepročitan, neproučen i zato u osnovi neshvaćen – na suštinski način uticati na živote stanovnika onih zemalja evropskog kontinenta kojima će postati najviši ustavni dokument. Uticaće na živote svih, kako onih kojima se ne dopada, tako i onih koji misle da, na kraju krajeva, njih ne treba da interesuje. Neko može da primeti da je takvih nepročitanih, a važnih dokumenata, mnogo oko nas. To je, naravno, istina, ali nije cela istina.

Nije istina pre svega zato što se radi o ključnom, u suštini revolucionarnom, dokumentu. Onim što donosi Evropski ustav je, bez ikakve sumnje, jedinstven, iako njegovi autori i pristalice nastoje da mu na svaki način prikriju značaj. Iz dobrih, i za njih razumnih razloga, oni ne žele da saznamo njegov pravi značaj.

U osnovi, ovaj dokument predstavlja odlučujući korak od Evrope država ka Evropi jedne, evropske države.

On predstavlja korak od dobrovoljne i stalno ponovo i ponovo dogovarane i potvrđivane saradnje evropskih država u hiljadama konkretnih stvari ka jednoj za svagda važećoj dominaciji sveevropskih organa i institucija nad nacionalnim organima i institucijama.

On predstavlja korak od države kao ishodištu kolektiviteta javnog života ljudi koji žive u Evropi ka gušenju suvereniteta i njegovom prenošenju na nadnacionalne tvorevine.

On predstavlja korak od – do sada ni od koga i ni na koji način osporavane raznorodnosti i nezavisnosti evropskih naroda (od poniznosti prema njima) – ka pokušaju da se stvori zajednički, i čak “istorodni”, potpuno novi, do sada nepostojeći evropski narod (a zajedno s njim i zajednički evropski simboli, oznake i ostali spoljni atributi).

Sve ovo, i još mnogo toga, nije moguće ni u kom slučaju negirati, iako to razni “Evropejci” ili samozvani “vlasnici evropejstva” već dugo čine.

“Ustavni ugovor” predložen za ratifikaciju – a nema sumnje da se i samim korišćenjem reči ustav htelo istaći da se radi o dokumentu od suštinskog značaja – bio je napisan i prosleđen vladama zemalja članica od onih koji žele značajno ubrzavanje razvoja unifikacije na evropskom kontinentu i koji se za to zalažu već čitav niz godina ili čak decenija. Argumenti koje koriste opravdavajući to stari su i poznati tokom celog dvadesetog veka. I nisu ih koristili samo ljudi sa velikodušnim primislima.

Ovi ljudi nacionalnu državu smatraju za ostatak nesrećne, više ili manje varvarske evropske istorije (koja je u njihovim očima trajala sve do nastanka evropskog integracionog projekta pedesetih godina); za glavni, ako ne i isključivi uzrok ratova do kojih je na evropskom kontinentu u toj varvarskoj prošlosti dolazilo; kao idealno tlo za ponovna rađanja nedemokratskih, totalitarnih režima; kao prilično malu teritoriju za odlučivanje o “velikim stvarima” čovečanstva, i na kraju, ali ne na poslednjem mestu, kao slabu protivtežu velikim zemljama sa drugih kontinenata, koje su opasne zato jer im nedostaje onaj prosvećeni evropski pogled na svet, čiji su isključivi vlasnici upravo današnji autori evropskog ustavnog ugovora.

Sveevropsku državu ti ljudi, naprotiv, smatraju za predvorje prosvećene, beskonfliktne, odozgo i mudro upravljane budućnosti, za garanciju nepostojanja ratova, za pouzdanog garanta slobode, demokratije i ljudskih prava (i to čak na vjeki vjekov), za posednika velikog pregleda i širokih vidika, za efikasnu – i boljom ideologijom i “višim vrednostima” opremljenu – protivtežu drugim silama.

Evropske demokrate, u koje i sebe ubrajam (i u evropske, i u demokrate), to vide obrnuto. Jezgro Evrope i garancija njene budućnosti za njih su (i uvek su bile) nacionalne države. Nadnacionalne ili panevropske institucije i različiti pokušaji da se ovlada Evropom i njome upravlja iz jednog mesta uvek su izazivali neslobodu, nacionalno tlačenje, potčinjenost velikima i slične pojave. Zato su pre ili kasnije napuštani.

Autori ovog teksta nastalog na početku 21. veka, veka nade, dobro znaju da građani evropskog kontinenta, koji – na osnovu ličnih iskustava i iskustava čitavih generacija predaka – cene svoje državljanstvo i građanska prava u okviru postojećih nacionalnih država, takav suštinski i po posledicama nesaglediv, može se reći direktno “mesijanski” korak ili skok u nepoznato – ne žele. Zato se autori trude da njihov stav ne uzimaju u obzir – pravdajući to tvrdnjom da su obični ljudi nedorasli (a, uostalom, nikada neće ni dorasti) odlučivanju o tako velikim stvarima i da zato moraju biti navođeni od strane onih koji su za to – kao samozvana avangarda – odavno dorasli. Mnogo bi se moglo pisati šta se krije iza ovog. Dalo bi se pisati i o njihovoj pravoj motivaciji. Ne mislim da je njihovo ponašanje izazvano nekakvim intelektualnim defektom, odnosno njihovom nesposobnošću da proniknu u razne veze i posledice, koje valjda na prvi pogled, ne gledamo li ih dovoljno pažljivo, nije moguće videti. Wihovo ponašanje je pre izazvano iskrivljenim nazorima, pogrešnom interpretacijom prošlosti, neshvatanjem ključnih preduslova slobode, demokratije i prosperiteta. Oni su žrtve “sudbinske obmane” (Hajekov fatal conceit) i bahatosti čoveka i njegovog razuma. To je, međutim, takođe izazvano veoma prizemnim (iako u izvesnom smislu možda i razumljivim) interesima, verom u mogućnost da će to doći do izražaja u prebirokratizovanoj sveevropskoj državi i njenim brojnim institucijama (koje imaju privilegiju da se – za razliku od institucija pojedinih država – nalaze daleko od autentične građanske kontrole). Zato što ovi ljudi to dobro znaju, njihov “ustavni ugovor” je namerno nejasan, mnogoznačan, nekonzistentan. Zbog toga mnogo stvari skriva. Zato mnogo toga još nije dorečeno. Zato ga nije lako shvatiti i zato nije lako domisliti sve njegove posledice na živote svih nas. Zato je ovaj tekst samo međudokument, iza kojeg moraju da slede ostali, kojima će samo ostati da okončaju onaj mali, poslednji, već potpuno jasan i razumljiv korak.

Evo u “deset tačaka” onoga što, po mom mišljenju, “ustavni ugovor” u celini i u suštini donosi:

Evropska unija će postati država i imaće sve osnovne crte države. Imaće svoj ustav, državljane, teritoriju, spoljne granice, valutu, svog predsednika, ministra spoljnih poslova itd. Imaće vlastitu zastavu, himnu i državni praznik. (Neke od ovih stvari već postoje, ali su ostale ovim dokumentom tek utemeljene ili izrazito osnažene.)

Današnje države članice će se, doduše, u novonastaloj državi i dalje nazivati kao do sada, ali, u stvari, po ovlašćenjima, pojedine države članice biće puki regioni ili provincije. Predsednik republike biće evropski službenik i dalje uljudno oslovljavan sa “gospodine predsedniče”, ali “evropske smernice” biće sprovođene bez obzira na domaće državne organe.

Ustav države Evropske unije biće nadređen ustavima pojedinih država članica. I ceo pravni poredak Unije biće nadređen pravnim porecima država članica.

Sam termin “ustavni ugovor” je neprecizan i privremen. Ovaj dokument biće ugovor između suverenih država samo do trenutka dok ne bude ratifikovan u državama članicama. A onda će postati pravi ustav.

Slabi se – u današnjoj, dakle staroj EU dominantni – koncept “podeljenog suvereniteta” i umesto toga nastaje novi, sveevropski suverenitet. U novoj EU države članice definitivno će izgubiti isključivo pravo da same stvaraju svoje zakone.

Građani pojedinih država članica postaće građani države Evropske unije, s pravima i dužnostima direktno prema institucijama te evropske države. Očito je da se radi o državi – jer je moguće biti samo i jedino građanin države, a nije moguće biti građanin međunarodne organizacije.

Države članice moći će da vrše samo nadležnosti koje im ostavi ustav EU, a ni u kom slučaju neće važiti obrnuto, što je bila početna ideja evropske integracije. Izvedeni (sekundarni) pravni akti EU biće nadređeni početnim (primarnim) pravnim aktima država članica. Dolazi do preokreta toga šta je primarno, a šta sekundarno.

EU će, a ni u kom slučaju države članice, imati isključivu nadležnost da sklapa većinu međunarodnih ugovora sa drugim državama. Države članice moći će u spoljnoj politici da potpisuju samo ugovore koji “bez ikakvih ograda podupiru zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku Unije”.

Ustavnim ugovorom se prilikom procedura glasanja smanjuje težina manjih država članica, dakle i Češke Republike (nasuprot današnjem stavu, koji proizlazi iz ugovora iz Nice).

Unija može tzv. dodatkom fleksibilnosti i tzv. preklopnim dodatkom sama sebi da proširi polje delatnosti. I one oblasti odlučivanja u kojima će državama članicama i u budućnosti ostati pravo veta mogu biti u bilo kom trenutku prevedeni u većinsko glasanje (dovoljno je ako se s tim jednoglasno saglase predsednici ili premijeri zemalja EU; o tome, dakle, ne moraju da odlučuju nacionalni parlamenti, a o saglasnosti građana i da ne govorimo).

Želi li neko još kraće objašnjenje, ključ je sadržaj pojma “suverenost” kako je korišćen u čl. 1 Ustava Češke Republike. Po tom članu “Češka Republika je suverena, celovita i demokratska pravna država”. Ključna reč, u tom smislu, jeste – suverena. Rečnik češkog prava shvata suverenitet kao “nezavisnost sile date države nad bilo kojim ostalim silama unutar države i spolja”. Više sam nego ubeđen da se u ovakvo objašnjenje pojma suvereniteta Ugovor o Ustavu za Evropu “ne uklapa”.

11. 3. 2005.

Vaclav Klaus

(Autor teksta je predsednik Češke Republike.

Tekst je napisan kao predgovor češkom izdanju

publikacije irskog EU Research and Information Centre “Analiza Ugovora o Ustavu za Evropu, koji Evropsku uniju menja u evropsku državu”, u okviru pripreme ovih zemalja za izjašnjavanje da li će prihvatiti predloženi Ustav EU. Oprema teksta, koji objavljujemo sa manjim skraćenjima, redakcijska je.)