Naša Stvar

U petak ujutro probudio me Apsurd, sa velikim A. Pa šta!? Reći ćete: ništa čudno kad živiš u Srbiji. Ali mene je, zaista, probudio Apsurd. Dobro, zovu se Assurd, napolitanska ženska grupa sa harmonikom, dairetom i činelama, njih četiri etrurske beštije. Najavljuju ih, u petak, na jutarnjem programu TV BK. Kao, gostuju u Beogradu, u klubu Sava centra. A one, kalašture, zamislite šta kažu!? Nisu došle samo zbog koncerta, došle su i da nađu sebi srpske muževe!? Što srpske? Kao, Napolitanci ne vole da su im žene stalno na proputovanju kroz kuću. E, ćeri, ćeri etrurske, a vi li mislite da će vas srpski muževi puštati da hajcate po svetu, da pevate to vaše pusto napolitansko, pusto sicilijansko! Kao da nismo ista sorta, ista krv etrurska, zaguljena.

Dremam u beržeri, a Apsurd mi peva na uvce. Poju mi, bre, kao Koštana Mitketu. Pevaju Napolitanke, grleno, kroz nos, peva iz njih i Sicilija, a kao da peva Rusija, Ukrajina, istočna Srbija; tako slažu glasove učetvoro, tako podvriskuju. I, ako si etrurske krvi, ako se sećaš dunavskih, hoću reći, trojanskih seoba za Apenine, onda u tvom telu, tog časa, nastaje pakao. Krv ti jurne od Apsurda, dole, u stomak, i sve se steže; i grlo, i grudi i srce. Telo hoće da ti popuca po šavovima. Takva je ta muzika napolitanska, hoću reći, sicilijanska; teža od derta vranjanskog, od t'ge makedonske. A to mu dođe i prirodno, jer južnije je Sicilija, gušća je krv i izluđujuća. I dok pevaju NAPOLITANSKE, dakle, pesme koje se pevaju u POQU dok se rade teški ženski poslovi, u tebi se rađa silna želja pojilju da ubiješ ili da ubiješ sebe, trećeg nema. I, nemoj onda da se čudiš, Srbine, što je tako surova i Koza nostra, što je te surove prirode i ova Naša Stvar zatomljena u CZ -u, na Lekinom brdu.

Slušam Assurd i od te njine divlje, sirove živosti, razboliš se nasmrt. Eto, i to je apsurd.

Kao što je apsurd i ovo; kako koja Vrbica, a Srbijica sve manja, kao ostrvce u moru Evropske unije. A ta Unija ostaće uskoro bez Nemačke i Francuske, to će tek biti apsurd, brale! Kao što je apsurd da za Cveti cvetaju palme kada se zna da je tada VRBOPUC! Kažem vam; samo su vence od vrba pred Isusa mogli da bacaju kada je ulazio u ovaj naš Jerusalim, a ne palmine grančice!? Palmi nešto nema ni u onom Jerusalimu za koji se i danas tvrdi da je pravi. Tamo ima više čempresa i maslinjaka, jer taj Jerusalim je na hiljadu metara nadmorske visine, ljudi moji! Kažem vam, zaista, vam kažem; nisu preselili samo Nojev potop u Malu Aziju, preselili su nam i Jerusalim.

Nego, evo, doživeli smo i Jašin potop. Potop Jaše Tomića, nezapamćen u poslednjih sto godina. To nas Karpati, u stvari, podsećaju da mogu, začas, da naprave Panonsko more. I, ako nisi spreman, ako ti panonski bogovi nisu javili da sebi sklepaš Nojevu barku, gotov si za tren oka, brale! I ti i tvoja porodica i stočica. A kuća i okućnica, to odmah otpiši! Jer, gde to ima, moj Srbine, da se kuća kući na dnu mora? To si, bar, od Noja morao da naučiš! Znam, jeste plodno na dnu Panonskog mora, ali đavo, začas, dođe po svoje! Nije li to iskusio i naš Noje?

Reći ćete da seirim, čak, profitiram na tuđoj nesreći! Sad sam našao da dokazujem da je Nojev Potop bio u Banatu! Ne, gospodo! Na tom biblijskom Potopu profitirali su oni koji su na Nikejskom saboru cenzurisali Stari i Novi zavet, pa su Nojev potop iz Panonije preselili na istok, bliže sebi, u Malu Aziju. Tako su glasanjem, pod predsedništvom cara Konstantina, odlučili i da se Noje nasukao na Ararat, što dalje od Karpata da se ne setimo čiji je Noje. A Ararat je po Karpatima i dobio ime kao što je i Noje – NOVI ČOVEK, to jest, NOVAK ili NOVICA, ako ćeš da mu tepaš.

A malo li se Noje šetao po Panonskom moru, malo li je toponima po Srbiji ostavio? Malo li se za srpsko kopno privezivao? Te Nojeva alka na Povlenu, te Nojeva alka na Avali, a ima jedna i kod Golupca...Narod, narod pamti kao kamen, kao voda što pamti.

I ako neće nauka da pamti Nojeve toponime, onda, eto, mora narod. Mada, narodu se manje veruje nego nauci. I danas se, recimo, više veruje naučniku Goranu Svilanoviću nego li kosovskom ciklusu narodnih pesama. Ah, Gnjilane, Gnjilane šta si sve rodilo! Ah, Gnjilane, dabogda se zanavek ugnjililo! Nego, valjda će i narod jednom postati NAUČAN. Ka tome se, vidim, ide. Obezbediće nam, valjda, to Studija o izvodljivosti.

Elem, ajde ovako da razmišljamo; Panonsko more nije moglo, tek tako, da štukne. Curilo je kroz Đerdap, cedilo se i potapalo zemlju Nojevu. Hoću reći, nije odjednom nastalo CRNO MORE! Plićalo je, polagačke, Panonsko more, dok je, na drugoj strani, Crno more debljalo i u crno zavijalo zemlju Nojevu. Plićalo je, tanjilo se Panonsko more, ali u vreme Troje još ga je bilo. Doduše, bilo je malo dublje nego što je danas u Banatu, kod Jaše Tomića. Ali, Dunav se iz Panonskog mora već izdvojio kao reka, orao je sve dublje svoje korito, a to su radile i Tisa, Tamiš, Nera... Oh, kako je to uzbudljivo bilo! I sada vidim kako su se oko Panonskog mora izdvojile reke, pa slana jezerca ...

Šta, preterujem!? Dosta vam je moje INTUITIVNE ARHEOLOGIJE!? A kakav je ova njina, naučna, sa ašovima i sa stranim donacijama? Da li je ta sorosovska arheologija objektivnija, naučnija?

Sjurim se niz Bulevar u varoš da kupim karte za Apsurd. I kupim karte u Beogradskom izlogu, ali kupim tamo PESMU O TROJI od Kolin Mekalou. Od one što je napisala Ptice umiru pevajući. Ne, ne palim se na srceparateljne bestselere. Jednostavno, moram da pročitam sve što je napisano o Troji. Čitao bih i Svilanovića jer on sigurno zna i gde je bila Troja.

A evo šta kaže Kolin Mekalou opisujući dolazak Agamemnonove vojske pod Troju, pri tom, čvrsto se držeći Homera: OBALE REKA BILE SU OVENČANE PREDBREŽJEM, A NA VRHU JEDNOG OD WIH, PREKO ONE JEDNE PRQAVIJE REKE, BILA JE TVRĐAVA sada pusta; njena posada nesumnjivo je pobegla u Troju.

Nije li reč o KALEMEGDANSKOJ TVRĐAVI? I nije li posada pobegla u GORWI GRAD Kalemegdana? A, možda, čak i na Dedinje gde bi mogao da bude PRIJAMOV dvor!! Možda su se Hektor i Ahil jurili u dvokolicama baš po CAREVOJ ĆUPRIJI gde je i danas HIPODROM!?

Onda ispustim knjigu u skute i zurim u CZ, tamo gde je Naša Stvar, gde je naš Vatikan. A moja Crna čita mi misli i pita me: Znaš li da je još prorok Malahije u 12. veku prorokovao da će ovaj Hitlerov skojevac biti pretposlednji rimski papa? Znaš li da će posle njega zapaliti Rim, da će proći i njino?

Tu se setim da mi je to isto rekao i otac Rafael, opat cistercitskog samostana u Stični u Dolenjskoj. Bilo je to onog leta kada je Vojtila proglašen za papu...

U CZ-u pale se svetla, a Olja se sprema za koncert Assurda. A ja, ja sam, uvek spreman za Apsurd..

Klub Sava centra je prepun. Gase se svetla, a napolitanske beštije izlaze na scenu i počinju da pevaju uspavanku kojom napolitanska žena uspavljuje svoju bebu u senci nekog drveta da bi mogla da radi u polju. Nuni, nuni bebe, nuni, nuni bebe! Oh, Gospode, baš, tim rečima su i mene uspavljivale babe, tetke, pa i mati moja. Naše babe i majke su i postale NANE jer su nas NANALE, uspavljivale...

I tu mi pođu suze jer vidiš da je Sicilija i Srbija jedno te isto. Iste nane, iste bebe, ista južna krv zaguljena. A ista nam je i Naša Stvar.

A onda se raspomame Napolitanke iz Assurda pa počnu da pevaju i one ljubavne, bezobrazne pesmice.

I sav utrneš, pred očima ti izađe ceo život od kolevke do dana današnjeg. Setiš se trojanskih seoba sa Dunava i dugog puta do Etrurije. Eto, i to je apsurd. Da te Assurd podseti na sve to.