Panonski cunami

Ka poplavljenim srednjobanatskim selima NIN se uputio pet dana nakon što je popustio nasip na desnoj obali Tamiša. I dan pre premijera Koštunice. Međutim, iz Sečnja, središta opštine, ne može se za najviše stradalo selo, Jašu Tomić. Bar ne putničkim automobilom. Kamioni idu nedaleko odatle, kažu, i čamci.

Bilo je u ovom kraju poplava 2000. godine, po zlu se pamte i 1966. i 1928. godina. Ali, nikada nije bilo kao sad.

“Ovoliki vodostaj nikada nije zabeležen, sve računice su prevaziđene. Ovo je prirodna katastrofa”, kaže Branislav Radanović, direktor Javnog preduzeća “Vojvodina vode”.

U dosadašnjim poplavama popuštao je nasip na levoj obali Tamiša i plavila su mesta gde postoji veći pad zemljišta i gde živi manje stanovništva. Sada je nasip pukao na levoj strani i voda je došla sa strane sa koje je niko nije očekivao.

“Došla nam je s leđa. Ja sam bio u interventnoj ekipi sela i tog jutra smo yakovima peska pokušali da ojačamo nasipe. U jednom momentu nivo vode je odjednom pao za petnaestak, dvadeset centimetara. Ubrzo smo čuli da je probijen nasip na drugoj strani i da voda ide atarom. E, tu spasa nije bilo”, priča Jovan Dimić iz Jaše Tomića koji je sa porodicom privremeno smešten u hotel “Crveni cvet” u Sečnju. Kuća mu je pod vodom.

Selo je imalo oko hiljadu domaćinstava. Do sada je već 250 kuća palo. Jovan nam kaže da ljudi još nisu svesni šta im se dogodilo. “Mogu da zamislim kako će selo da izgleda kad se voda povuče. Kao Vukovar '91, verovatno. Još ako krenu bolesti i zaraze, ne smem ni da mislim o tome. Moguće da će to biti definitivan kraj sela.”

A Jaša Tomić je, pre Drugog svetskog rata imao status grada. Posle rata bio je velika varošica, opština. Sedamdesetih godina opština je preseljena u Sečanj. Jaša Tomić je ovu nesreću dočekao kao najsiromašnije mesto u jednoj od najsiromašnijih opština u Vojvodini. Privreda je kompletno uništena. Jovan Dimić, zaposlen u “Rataru”, nekada veoma uspešnom poljoprivrednom preduzeću, 13 meseci nije dobio platu.

Zoran Vučić, načelnik Srednjobanatskog okruga, kaže da je baš zbog toga što je to pasivan i nerazvijen kraj potrebna pomoć u svemu. “Oni su živeli isključivo od poljoprivrede i stočarstva a sad su izgubili i kuće, i letinu, i stoku, i pašnjake.” Samo u Jaši Tomiću ima dve do tri hiljade uginule stoke a ne zna se šta još voda nosi.

Sva stoka biće deportovana u kafilerije, radiće se sanacija terena a Vučić kaže da će biti sprovedene sve potrebne mere da ne bi došlo do zaraznih bolesti.

Kao načelnik okruga on je i okružni komandant štaba civilne zaštite. Štab civilne zaštite u Sečnju nedavno je rasformiran. Ipak, po nesreći je formiran opštinski krizni štab. Po nalogu premijera Koštunice formiran je i krizni štab na republičkom nivou kojim predsedava Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije.

Da li će Veljin štab nešto promeniti videće se, tek do sada, komentar je Sečanjaca, svaka sahrana u Sečnju je bolje organizovana!

Postoji običaj u ovom selu, nastanjenom kolonistima, Hercegovcima, da sahrane ne organizuje rodbina već selo. Komšija zna ko u selu šta zna i daje zaduženja. Niko ne odbija. Ko ne može, neka nađe onoga ko može. I to funkcioniše. Ukućani od dobijenog pića (koje se vraća i koje trgovac mora da primi) pokrivaju troškove sahrane a često i spomenika.

A sad, ovolika nesreća a Radio Sečanj poziva građane da pomognu naftom jer mašine ne mogu da rade. Pa, kakva je to organizacija, šta su obezbedili ako naftu nisu, pitaju meštani.

Predsednik opštine je Predrag Milošević, u selu znan kao Karasi. Kaže, ne spava pet dana, “trči u Jašu, pa nazad u Sečanj, smesti ove, smesti one, haos”. Bio, veli, i u Rumuniji, prešao granicu peške, bez pasoša. “Ono je okean, neverovatno.”

U Rumuniji je uvedeno vanredno stanje, 94 sela su potopljena i raseljena.

Nama je ipak naša muka najveća. Pored sela Jaša Tomić delom su raseljeni i selo Međa i zaseok Busenje a u opasnosti su i sela Krajišnik, Sutjeska, Miletićevo, Markovićevo. U Međi je, zanimljivo, rođen aktuelni ministar spoljnih poslova Vuk Drašković, ali on nije našao za shodno da poseti poplavljene krajeve. Baš kao ni nadležna ministarka Ivana Dulić-Marković, kojoj je deljenje letaka po Knez Mihailovoj ulici izgleda preči posao.

Raseljeni ljudi smešteni su kod rodbine i prijatelja ili kolektivno po školama i hotelima u sečanjskoj opštini i opštini Žitište. Vojska u hotelu “Crveni cvet” sprema hiljadu i po obroka za sve raseljene u opštini Sečanj. Pomoć pristiže u sve većim količinama ali mnogo šta još nedostaje.

Slobodanku Štampelj zatičemo u foajeu hotela. NJena kuća je pod vodom, kuća ćerke i zeta je pala. U jednoj sobi je smešteno njih šestoro. “Izašla sam sa kravama, sina i muža sam ostavila. Oni su i sad na brani. Ništa nisam ponela. Sad nemamo preobuku, nemamo da promenimo donji veš, čarape. Strašno je šta nam se dogodilo”, govori sa suzama u očima. “Svaka čast Karasiju, on čini sve što može ali stanje je kritično. Šećer nismo videli pet dana.”

Malo pribranija je Sanja Milačić. Valjda zato što joj se ovako nešto ne događa prvi put. Ona je iz zapadne Slavonije, živela je, od 1991, u Beogradu, Gnjilanu, Vukovaru. “Kada smo 1997. napustili Vukovar došli smo u Jašu Tomić. Tu smo našli neki svoj mir, kupili smo kuću, djeca su krenula u školu. I onda nam se ovo desilo.” Sanja kaže da je situacija bila grozna, da ju je sve podsetilo na rat. “Svi pričaju – voda dolazi, a ti nemaš predstavu šta je to. Prvi put sam vidjela tako nešto. To je strašno. Uspaničiš se, ne znaš šta da poneseš, gdje da nosiš.”

Sa mužem i decom sela je u kola i krenula za Sečanj. NJih četvoro dobili su sobu u hotelu. Kuća im je pala. Muž joj je čamcem bio u dvorištu, da vidi može li išta izvući. Nije uspeo.

“Ponovo je sve što imam u jednoj torbi. Strašno.”

Sanja kaže da je ipak zadovoljna što spava na krevetu, što ima vodu, makar i hladnu, što nisu gladni. “Potrebna nam je pomoć u higijeni. Ja sam za nas četvoro dobila jedan sapun i jedan peškir. Dijele litar šampona na četiri sobe, to nisam htjela da uzimam, imala sam nešto novca pa sam kupila nama šampon. Ali, više sredstava za higijenu nam je neophodno, čula sam da su se već pojavile vaške. Bojim se zaraze, bojim se bolesti.”

Ona kaže i da razgovara sa ljudima u hotelu i da oni nisu ni svesni šta se desilo. “Rečeno nam je da par mjeseci ne računamo na povratak. Šta će s nama biti, gdje ćemo biti bog zna.”

Velja Ilić je već obećao svima kuće do zime. Zoran Vučić tvrdi da će se nastojati da svi dobiju pomoć.

Branislav Radanović, direktor JP “Vojvodina vode”, kaže da nismo mogli bolje da odreagujemo. “Nasipi na rumunskoj strani su popustili, nijedan naš nije probijen. Voda je krenula atarom, ništa više nismo mogli učiniti. Apsolutna zaštita jednostavno ne postoji, pogotovo kad su nepogode ovakvih razmera u pitanju.

Direktor “Vojvodina voda” kaže i da sporazum sa Rumunima postoji još od 1955. godine, da su nas redovno obaveštavali o porastu vodostaja. “Po sporazumu, trebalo je da nas češće informišu u kritičnim trenucima, ali tada je i kod njih verovatno već nastala panika, jer treba da znamo da je kod njih nacionalna katastrofa.”

On odbacuje spekulacije koje su se pojavile da bi cela opština Sečanj mogla da bude žrtvovana da bi se zaštitio Zrenjanin jer, kako kaže, Zrenjanin ima kanal DTD i on je apsolutno bezbedan. “Uspešno smo zatvorili nasipe i oko sela Miletićevo i Markovićevo u opštini Plandište a u mestu Krajišnik se borimo da ne poplave obradive površine dok je selo za sada sigurno. Teško je bilo šta procenjivati ali uz najavljenu količinu padavina naseljena mesta ne bi trebalo da budu ugrožena.”

A Sečanjci, ugroženi ili ne, ostaju duhoviti. Tako su dvojica komšija, Stanko i Čalija, onoćili u raspravi čije je imanje na većoj visini i čije će, ako voda dođe, prvo poplaviti. Rakija se popila, došlo jutro a Čalija umivajući se zatekao komšiju u bašti. “Šta radiš to?”, upita komšiju iznenađeni Čalija. “Pa zar ne vidiš” – odgovara Stanko sa sve ribolovačkim štapom u rukama i pogledom uperenim u baru u komšijinoj bašti – “pecam”.