Trka pod svetom planinom

Sabajle na Lazarevu subotu promolim glavu kroz prozor ne bih li oslušnuo zvuk zvončića, kad, sačeka me fatamorgana: buljuk crnaca punom parom štrika ka Savskom mostu udarajući se petama znate već gde. Pomislio sam da se možda opet odvezala, s lanca, neka životinjka iz Pansiona Vuka Bojovića, da nesrećni momci spasavaju goli život, ali ništa od toga! ispostavilo se da su crnpurasti, crnci je li, trčali bez razloga, džaba. I tako sve do pobede.

Uglavnom, jedno sat i frtalj posle uglancanih, stušti se ulicom poplava bledolikih, žena, dece, i ostataka poštene inteligencije. Mogao se osetiti miris novotarija: šarene gaće, potkošulje, gumene bakandže... sve je vonjalo na nerabljeno. Ličilo mi je na trčkarajući kasting! Radnici su ovoga puta ignorisali ulicu i uludo trošenje koraka, kako bi rekao Zuko DŽ.

Sve u svemu, protekle subote varoš je izgledala svečano i pitomo. Činilo se da provetravamo Beograd.

Lepo je trčati iz zadovoljstva, onako klaj-klaj poput “kilavog Radovana”, i potom, onako baldisani uzmete dva-tri meseca bolovanja. Ako imate šta i gde da radite. Takođe je lepo proveriti sopstvene mogućnosti, obično zaturenih u podrumima vaših svakodnevnih života. Sve je krasno!

Ali nije loše ponekad pobediti. Okreneš se a ono “buranija” oko tebe. Setih se izreke najvećeg filozofa druge polovine dvanaestog veka, osnivača smera “iz šupljeg u prazno”, naredbodavca najmetiljavijeg tajnog agenta posle inspektora Kluzoa Alana Forda, besmrtnog Broja Jedan:

“Želiš li pobediti, ne smeš izgubiti!” Broj Jedan se lažno kleo da mu je savet šapnuo lično Homer tokom prelaska reke Stiks.

Uostalom, maratonska trka jeste u slavu i čast pobede. U suprotnom bi nesrećni glasnik sa Maratonskog polja bio pogubljen kao dezerter. Ne tvrdim da je sve u pobedi ali se ne mogu setiti ničega što bi afirmisalo poraz.

Još je u pamćenju Olimpijada u Rimu šezdesete godine kao poslednje igre sa ukusom zajedništva, muvanja po olimpijskom selu i deljenja sendviča na “bezec”. Samo se tada i tamo moglo desiti da klinja iz Luisvila demonstrira asa kakav je bio Pjetiškovski. Klinja se zvao poput imperatora: KASIJUS MARSELUS KLEJ! Kasnije je to i postao predstavljajući se kao Mohamad Ali. Tada se dogodila srpska košarka. Krenula je sa ćoška Knez Mihailove odakle je Radivoj Korać poveo veličanstvene momke, zamenivši mokasine patikama marke “suprgo”. Žućko, Sija, Nemanja, Rica, Trajko nagovestili su brzi priključak sa Kuzijem, Robertsonom, DŽerijem Lukasom i Bilom Raselom. Učio ih je Profesor.

Igre se po običaju, to čak i vi znate, završavaju atletskom odom izdržljivosti, majkom svih trka – maratonom. Trasa u Rimu pratila je let gusaka koje su mu (Rimu), jednom bile od pomoći. Ili sam ja to umislio? Vladala je velika omorina i čini mi se da se prvi put na Igre umuvala televizija sa svojim skalamerijama, ali tome je malo ko pridavao neki značaj. Ko je slutio da ćemo poput manijaka zavisiti od urnebesne kutije?! Elem, na startu se pojavio niotkud, dotrčao iz pustinjskog oblaka bosonog, kamenog lica užarenog pogleda. Nosio je poruku njegovog veličanstva Cara Haila Selasija, pustinjskog Lava, oca Etiopije. Vladara koji je četvrt veka ranije jurišao na konju na Musolinijeve tenkove. Abebe Bikila, bosonogi izaslanik, uručiće poruku na cilju: O, Rime! Došao sam i pregazio te bosonog!

Te noći, beduini su otkočili kremenjače optočene srebrnom srmom i paljbom u zvezdano nebo proslavili osvetu. Ciljali su pažljivo da ne potrefe Svevišnjeg.

Car Selasije je ponekad svraćao i do Beograda. Kažu da se svakoga dana molio u maloj pravoslavnoj kapeli u Belom dvoru gde je redovno odsedao. Još pričaju da je umeo da baci poneki dukat među narod, ali ja nisam ufatio nijedan, iako sam ga jednom čekao na trotoaru ispred prodavnice obuće “Bata” iz Borova, u kojoj smo pazarili patike za fudbal svih vremena- sive gumenjake marke “šeki”. Beograđani su, čini se, voleli Cara, ili su ga bar gotivili više od ostalih šarenih belosvetskih tipova, koji su se stalno vozikali Knez Miloševom uzbrdo. Voleli smo i Bikilu. Docnije smo zavoleli Boba Marlija, ali to bi već bilo neko drugo pripovedanje u oblaku dima.

Četiri godine kasnije, Abebe Bikila je stigao na Igre u Tokiju sa činom pukovnika Kraljevske garde. Japan je lečio ožiljke posle nuklearne kapitulacije, ćutke, spremajući ekonomsku pošast podbulom Zapadu. Virus se zvao Sonz. Nastavak prodora “industrijskih Huna” doživeli ste i sami.

Sve je proteklo fino, Japanci ko Japanci smeškaju se, saginju, kleče, cvrkuću, milina živa. Domaćin je spremao maratonca koji bi trebalo da osvoji zlato i možda natrči, sada, pukovnika Abebea. Pukovnik je na startu nazuo patike i pogled uperio ka planini Fidži. Japanski maratonac, kome nisam zapamtio ime, prethodno je zapalio mirišljave štapiće i darivao hram trešnjevim laticama. Izgovorio banzai u sebi. Nije mogao znati da je krenuo u trku bez povratka. U stadion je laganim trkom utrčao Pukovnik, zatim je ubrzao da bi poslednjih trista metara odšprintovao i posle prolaska kroz cilj, nastavio da radi gimnastiku iliti vežbe oblikovanja.

Sonz je već javio da je na drugom mestu japanski trkač meni poznatog imena. Uskoro je potomak Sina Sunca stigao na stazu teškim koracima, ali odlučan da pred svojim Carem stane uz rame sa najboljim. Drugo mesto je za Japan bila pobeda. Bikila se nije računao.

On nije pripadao smrtnicima.

Iznenada, stotinak metara iza kosookog junaka, iskrsnu neki štrkljasti Englez kome nisam želeo da zapamtim ime! Tada nastaje košmar! Koščati imperijalista pojačava tempo, Japanac čini se, trči u mestu... Abebe to posmatra sa klupe pored staze cevčeći slatku vodicu.

Ostalo je pedeset konačnih metara. Kažu da je Car ustao sa svog sedišta i počeo da aplaudira. Na deset koraka do cilja, dugajlija sa Ostrva, prelazi domaćeg nesrećnika kome se Sunce na dresu razlilo u bezobličnu masu purpurnog sumraka. Englez je drugi. Japanski momak kome nisam zapamtio ime zgromljen je porazom pred očima Cara. Na stadionu mogli su se čuti slavuji iz krošnji obližnjeg hrama. Oblaci su zastali pod snežnom kapom svete planine.

Kažu da je među gledaocima bio i Kurosava.

Tri godine kasnije japanski trkač, čije ime mi je izbledelo, izvršio je samoubistvo po Mišiminom kodeksu. Ostavio je poruku: “Ja više ne mogu da trčim.” Ubrzo je pukovnik Cara Haila Selasija, bosonogi kont od Rima, doživeo saobraćajnu nesreću i ostao nepokretan od struka nadole. Ugasio se u četrdesetoj godini. Abebe Bikila je dobio sve trke za života. Smrt je ipak maher na duge staze.

Kažu da se ponekad za vreme pustinjskih vetrova na obzorju prikaže bosonogi trkač u beloj odori. Tada se na istoku u podnožju Fudžija, zanjišu grane i oseti miris tamjana. To nesrećni samuraj zaliva večnim suzama sopstveno drvo poraza.

Dušan Prelević