Kako je Isus postao Hrist

Činilo se da je priči došao kraj. Osuđen za izazivanje pobune, osuđen na smrt razapinjanjem na krst, zakovan na krst na brdu po imenu Golgota, Isus Nazarećanin je istrpeo sve što je mogao da istrpi. Prema Jevanđelju po Marku, najranije napisanom jevanđelju, napaćeni Isus kome se bliži kraj, ponavlja stihove iz 22. psalma, dobro poznate Jevrejima iz 1. stoleća: “Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?” Bio je to njegov poslednji jecaj. Potom je nastupila tišina.

Zašto si me ostavio? Prema onome što nalazimo u jevanđeljima bilo je to pitanje na koje Isusovi učenici nisu znali odgovor. U pometnji koja je nastala oko Isusovog hapšenja i raspeća, njegovi najraniji sledbenici su se rasuli. Očekivali su pobedu, a ne poraz, tog proleća u Jerusalimu. Da je Isus bio, kako su oni verovali, jevrejski mesija, onda bi njegovo veličanstveno ostvarenje bilo uspostavljanje carstva božijeg na Zemlji, doba u kome više ne bi bilo zla, u kome bi zavladala pravda, u kome bi se obnovio Izrailj i u kome bi mrtvi ustali iz grobova.

Umesto toga, u petak u vreme Pesaha, upravo u trenutku kada su očekivali da raj zavlada na Zemlji, Isus je, umesto da donese pobedu sila svetlosti, umro smrću kojom su umirali kriminalci. Od svih njegovih sledbenika samo su žene ostale tu docnije, kada su ga skinuli s krsta, obavili platnom i stavili u grob koji beše isečen u kamenu. Na vrata od groba navalili su kamen. U Jevanđelju po Marku piše da su u rano jutro posle dva dana Marija Magdalena i još dve žene došle do groba oko sunčevog rađanja, želeći da mirisima pomažu Isusovo telo. Dok su prilazile grobu, sasvim su ovozemaljski i praktično brinule “ko će im odvaliti kamen od vrata grobnijeh. Međutim, pogledavši na grob, vidješe da kamen biješe odvaljen: jer bješe vrlo veliki.”

“I ušavši u grob vidješe mladića obučena u bijelu haljinu gdje sjedi s desne strane; i uplašiše se.”

“A on im reče: ne plašite se, Isusa tražite Nazarećanina raspetoga; usta, nije ovdje, evo mjesto gdje ga metnuše.”

Pošto su čule te reči žene, kako piše evanđelista Marko, “pobjegoše od groba; jer ih uhvati drhat i strah; i nikom ništa ne kazaše, jer se bojahu”.

I tako počinje priča o hrišćanstvu – pometnjom, ne jasnoćom; neizvesnošću, a ne izvesnošću. U Jevanđelju po Luki piše da učenici, kada su im žene javile za prazan grob, isprva nisu poverovali: “I njima se učiniše njihove riječi kao laž, i ne vjerovaše im”; u Jevanđelju po Jovanu piše da “učenici još ne znadijahu Pisma, da njemu valja ustati iz mrtvijeh”.

Za mnoge aktivne vernike koji tokom ove svete Strasne nedelje redovno odlaze u crkvu, u mislima i molitvama oživljavajući muke Isusove, raspeće i vaskrsenje njegovo, ovo je besprekorna i veličanstvena priča, koja se, upravo zato što je veličanstvena, ne menja iz veka u vek. Prema najnovijoj anketi časopisa “NJusvik”, 78 procenata Amerikanaca veruje da je Isus zaista vaskrsao iz mrtvih; 75 procenata kaže da je Isus poslat na Zemlju da oslobodi čovečanstvo od greha. Osamdeset jedan procenat Amerikanaca kaže za sebe da ispoveda hrišćansku veru; svi oni pripadaju najvećoj svetskoj religiji koja ima oko dve milijarde vernika, odnosno otprilike jednu trećinu celokupnog stanovništva Zemlje.

Ipak, taj put od raspeća Isusovog na Golgoti do cara Konstantina, rimskog imperatora iz 4. veka, čiji je prelazak u hrišćanstvo omogućio da ono postane dominantna vera na zapadu, nije bio ni najmanje jednostavan; naprotiv. Posebno su u toj najranijoj epohi hrišćanstva generacije vernika pokušavale da proniknu u smisao stradanja, vaskrsenja i prirode spasa, kao okosnice hrišćanstva, ne bi li bolje pojmile suštinu same misije Isusa Hrista.

Isus je zapravo ime, a Hrist zvanje (na hebrejskom to je mesija, na grčkom to je Hristos, što znači “imenovani”). Da nije bilo vaskrsenja, praktično bi bilo nemoguće i pomisliti da bi Isusov pokret mogao da potraje duže od prvih decenija prvog veka. Šačica posvećenih i odanih mogla je samo jedno kraće vreme da sačuva njegovo ime, pa čak i da, nazivajući ga Hristom, insistira na njegovom mesijanskom identitetu, ali ta grupa teško da bi bila išta više od samo jedne u nizu mnogobrojnih sekti u prvovekovnom judaizmu; bio je to svet uništen kataklizmičkim ratom sa Rimom od 66. do 73. godine, onim koji je doveo i do razaranja Jerusalima.

Kako se onda stvarno dogodilo da istorijskog Isusa, koga su mnogi savremenici doživljavali kao propalog proroka, milijarde hrišćana nedugo potom dožive kao onog Hrista za koga se u Simvolu vere kaže da je “jedan Gospod Isus Hrist, sin Božiji, jedinorodni, ..., svetlost od svetlosti, Bog istiniti od Boga istinitog ... jednosuštni ocu ... kroz koga je sve postalo”? I kako je hrišćanstvo uspelo tamo gde su propali mnogi drugi verski i duhovni pokreti?

Sva ova pitanja stara su skoro 2000 godina...

Rekonstrukcija Isusovog puta od jevrejskog proroka do hrišćanskog spasitelja zorno pokazuje da je vera, baš kao i istorija, uvek suštinski neuporedivo složenija nego što se na prvi pogled čini. Vernici će tu naći pouku da su Hristovi učenici veru prihvatali pomalo slepo, a da je, po rečima Origena Aleksandrijskog, jednog od prvih hrišćanskih teologa, “daleko bolje prihvatiti učenje razumom i mudrošću, nego pukom verom”. Za one koji ne veruju, taj put je podsećanje da je hrišćanstvo rezultat dvehiljadegodišnjeg stvaralačkog duhovnog tragalaštva i neprestanih novina u mišljenju, kombinacija istorije i promišljenih teoloških polemika, što samo znači da ne treba brzopleto i nesmotreno potcenjivati vernike kao sujeverne ili prostomisleće ljude.

U svanuće Velikog petka, dana kada će biti pogubljen, Isus je delovao kao propali prorok, a njegova obećanja carstva božijeg teško da su se drugima mogla učiniti kao nešto više od istina provokativnih, ali nemoćnih propovedi. Šta god da je Isus govorio o žrtvi i vaskrsenju za svoga života, jasno je da njegovi učenici nisu očekivali da on ustane iz groba. Zato u jevanđeljima i nalazimo da su žene koje su došle do groba bile zapanjene i uplašene; suočen sa vaskrslim bogom, Toma na samom početku odbija da poveruje svojim očima, “nevjeran je a ne vjeran”; na kraju Jevanđelja po Mateju nalazimo i da “jedni (učenici) posumnjaše”.

Teško da bi ovaj njihov skepticizam mogao da predstavlja iznenađenje. Preovlađujuća jevrejska tradicija nije nagoveštavala da će Bog vaspostaviti Izrailj i da će uspostaviti svoje carstvo preko osuđenog čoveka koga je zadesila surova i ponižavajuća smrt. Zapravo je sasvim suprotno: mesija je trebalo da vodi zemaljske bitke ne bi li spasao Izrailj od njegovih neprijatelja i, čak i ako je taj militantni mesija trebalo herojski da padne u kataklizmičkom ratu, spisi nađeni u Kumranu (poznati kao Kumranski rukopisi ili svici iz Mrtvog mora) ukazuju na to da će jedan drugi “sveštenički” mesija obaviti zadatak i uspostaviti red u svetu. Pokušavajući da danas iznova oživi očekivanja Jevreja iz prvog stoleća, profesorka Pola Fredriksen sa Univerziteta u Bostonu kaže: “Kao i tradicionalni David, i mesija će biti neko ko je istovremeno hrabar i pun samilosti, veliki vojnik, pravednik, mudrac i poznavalac Tore u isti mah. Princ mira prvo mora da bude čovek rata: njegova je dužnost da jednom zasvagda porazi snage zla.” Ukratko rečeno, Jevreji nisu očekivali mesiju čija će smrt i vaskrsenje doneti oproštaj grehova i ponuditi večni život vernicima.

Prvi Isusovi sledbenici verovali su da je on na svetu odigrao upravo tu, žrtveničku ulogu. U najranijem poznatom spisu iz Novog zaveta apostol Pavle piše da je Isus “(onaj) koji dade sebe za grijehe naše da izbavi nas od sadašnjega svijeta zloga, po volji Boga i oca našega”.

Odakle je poteklo tumačenje Isusove misije? Kao i tvorci Novog zaveta, konzervativni vernici često tvrde da Isus jeste Hrist “prema knjigama” Starog zaveta – odnosno, da jevrejske svete knjige zapravo predviđaju mesijansko žrtveno jagnje koje će iskupiti Adamov greh. To je centralna teza po kojoj je celokupna biblijska istorija vodila ka raspeću i vaskrsenju i to je ono što se može naći i u “proročkim knjigama” (Isaija, Danilo, Jeremija, Jezekilj, Osija) u kojima su rani hrišćani našli predskazanje Isusovog života i njegove misije. Ipak, onaj ko čita stare izrailjske tekstove koji ne spadaju u hrišćansku tradiciju, ne mora te tekstove nužno tumačiti kao prolog za Novi zavet; biblijske knjige imaju vlastitu istoriju i pričaju sopstvene priče. Bilo bi, međutim, pogrešno i protivrečilo bi kanonskim apostolskim učenjima ako bismo pomislili da hrišćanstvo negira božiji ugovor sa narodom izrailjskim. Kako je pisao sveti Pavle, bez obzira na sve, Božiji izbor jevrejskog naroda je večan: “... a po izboru ljubazni su otaca radi/Jer se Bog neće raskajati za svoje darove i zvanje”.

Hrišćanstvo zaista duguje osnovne elemente svoje vere jevrejskoj tradiciji: tu je žrtva radi iskupljenja greha; mesija; vaskrsenje mrtvih. Ipak, pre Isusa niko, po svemu sudeći, nije povezao sve te niti na način na koji su to apostoli učinili posle vaskrsenja (reč “mesija” pojavljuje se u Starom zavetu nešto manje od četrdeset puta, i uvek se tom rečju označava zemaljski kralj, a ne inkarnirani izbavitelj od greha.) Suštinu stvari najbolje je opisao sveti Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima (oko 50. godine): “Jer vam najprije predadoh što i primih, da Hristos umrije za grijehe naše po Pismu/I da bi ukopan, i da usta treći dan...”

Od samog početka, kritičari hrišćanstva odbacivali su vaskrsenje kao teološku izmišljotinu. Sa stanovišta istorije, međutim, naučnici se slažu da su dva najstarija spisa iz Novog zaveta upravo ona koja govore o tome kako je Isus ustao iz mrtvih. Prvo, grob u koji je položeno Isusovo telo posle egzekucije bio je prazan, u njemu su samo haljine ostale; da nije bilo tako, protivnici hrišćanstva bi pokazali njegove kosti. (Kod Mateja nalazimo i da su glavari sveštenički pokušali da podmite vojnike, dajući im “dovoljno novca/govoreći: kažite: učenici njegovi dođoše noću i ukradoše ga kad smo mi spavali”, što pokazuje da je telo zaista nestalo.)

Druga tradicija je ona koja kaže da su apostoli, uključujući tu i Pavla, verovali da im se prikazao vaskrsli Isus; pišući tokom prvih godina posle stradanja Isusovog, Pavle poimence navodi žive svedoke, verovatno u nastojanju da podstakne sumnjičavce da potraže dodatne dokaze. U Pavlovim zapisima nalazimo da je on sasvim siguran kada govori o tome šta će skeptici naći ukoliko budu proveravali u njegovu priču. Nešto je manje jasno šta bismo mi na osnovu svega toga mogli da zaključimo, s obzirom na to da se u jevanđeljima sreću različiti iskazi o otkriću praznog groba i načinu na koji se javlja vaskrsli Isus. Ponekad se on javlja kao biće od krvi i mesa, „tijela i kostiju”; ponekad može da prolazi kroz zidove i zatvorena vrata. Ponekad ga smesta poznaju; ponekad čak ni najbliži učenici ne shvataju odmah s kim razgovaraju sve dok se on sam ne predstavi. Sva je prilika da priče nastale posle vaskrsenja predstavljaju različite tradicije. Te razlike ne mogu nam biti od pomoći ako želimo da izgradimo neku logičnu racionalnu potku na kojoj počiva hrišćanstvo, ali je svim jevanđeljima zajedničko da je grob bio prazan i da se vaskrsli Isus u nekom trenutku javio svojim učenicima.

Jevanđelja govore o žrtvi, o iskupljenju greha i o vaskrsenju. Ipak, ne bi valjalo da zaboravimo da u njima nalazimo kako su učenici, na početku, bili začuđeni, obradovani, ali i uplašeni vaskrsenjem. Šta objašnjava preobražaj skeptičnih učenika iz uplašenih i začuđenih ljudi u one koji jasno vide i uvereni su u to da je grob zaista prazan i da je njegov značaj za ljude ogroman – smrću i vaskrsenjem Isusovim spasava se ljudski rod?

Možda će nam najbolji putokaz u tome biti reči samog Isusa. Mada mnogi naučnici s pravom postavljaju pitanje istorijske vrednosti prikaza Isusa Hrista u jevanđeljima, apostoli su na neki način morali da dođu do svoje definicije ove mesijanske misije i vrlo je moguće da je sam Isus za života govorio o svim tim stvarima – rečima koje su se potom vratile njegovim sledbenicima onog trenutka kada je prestao šok koji su doživeli shvativši da je on vaskrsao. Prema tome, i sa istorijskog stanovišta, hrišćanstvo je mnogo manje priča nego što je vera ponikla velikim delom iz usmene i pisane tradicije koja je vladala u vreme Isusova života i života njegovih učenika. “Jer učaše učenike svoje, i govoraše im da će se sin čovječiji predati u ruke ljudske, i ubiće ga, i pošto ga ubiju, ustaće treći dan”, piše u Jevanđelju po Marku, uz napomenu “a oni ne razumjevahu riječi i ne smedijahu da ga zapitaju”.

Malo je verovatno da su apostoli baš ni iz čega stvorili takve reči i ideje, tim pre što su u to vreme još morali da se bore i sa lakovernošću. Sveti Pavle priznaje teškoće o kojima govorimo: “... Mi propovjedamo Hrista razapeta, Jevrejima dakle sablazan, a Grcima bezumlje”. Kralj koji je umro smrću rezervisanom za kriminalce? Pojedinac koji vaskrsava iz mrtvih? Čovek čija žrtva iskupljuje grehe? „To svakako nije nešto što je delo nekakvog ‘odbora Isusovih učenika zaduženog za odnose sa javnošću’”, kaže dr R. Albert Moler, rektor baptističkog teološkog seminara u Luizijani. “Mislim da sama činjenica složenosti i jedinstvenosti poruke spasenja svedoči o verodostojnosti jevanđelja i celog Novog zaveta.”

Isusove reči izgovorene na poslednjoj večeri – o tome da hleb i vino predstavljaju njegovo telo i njegovu krv – sada imaju daleko više smisla: on je, kako je tvrdila rana crkva, bio žrtveno jagnje u tradiciji drevnog Izrailja. Obraćajući se spisima iz Starog zaveta apostoli su počeli da pronalaze ono što je, po njihovom uverenju, predstavljalo Isusovo ispunjenje proročanstava. Pozivajući se na 53. glavu Knjige proroka Isaije, oni su raspeće tumačili kao nužni preduslov za dane slave: “... Ali on bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscjelismo.” U Delima apostolskim, Petar u svojoj propovedi o Isusu pominje delove iz knjiga proroka Isaije i Joila, kao i psalme.

Skeptičnost prema hrišćanstvu bila je i široko rasprostranjena i shvatljiva. Iz jevrejske perspektive, istoričar Josif Flavije piše u prvom veku da je “otprilike negde u to vreme tamo živeo Isus, veoma mudar čovek. Počinio je mnogobrojna iznenađujuća dela i bio je učitelj... Pridobio je mnoge Jevreje i mnoge Grke... Pleme hrišćana, koje je ime dobilo po njemu, opstalo je do dana današnjeg.” U jednom drugom tekstu Josif Flavije piše o “Jakovu, bratu takozvanog Hrista”. Kao Jevrejin ponikao iz svešteničkih redova, Josif Flavije nije bio spreman da Isusu pripiše mesijansko zvanje. U Atini su filozofi, pripadnici stoičke i epikurejske škole, tražili od Pavla da objasni svoju poruku: “Možemo li znati nešto više o tom novom učenju koje iznosiš?” pitali su ga. “Ti, naime, kazuješ neke reči koje čudno odjekuju u našim ušima...” Vaskrsenje je, zapravo, bilo nešto u šta oni nisu mogli da proniknu. U drugom veku je žestoki kritičar hrišćanstva Celzus govorio o vaskrsenju kao o pukoj izmišljotini i otvoreno je iznosio sumnje u svedočenja očevidaca: “Dok je bio živ, nije uspeo da pomogne sebi samom, ali je posle smrti ponovo ustao i pokazivao tragove od klinova na rukama. Ali ko to kaže? Jedna histerična žena, kako govorite, a možda i još neko drugi od onih čiji je um bio uskovitlan istom izmišljotinom, kojima se to sve ili pričinilo u snu, u nekom posebnom duhovnom stanju, ili su od silne želje da se nešto takvo dogodi imali halucinacije ... ili su, pak, što je i najverovatnije, želeli da ostave dubok utisak na druge pričajući im tu fantastičnu priču...”

Ipak, teško da bi bila izmišljena upravo ta priča ako za nju nije bilo neke istorijske osnove – bilo u zapamćenim Isusovim rečima, ili u iskustvu onih koji su došli da pohode grob? “Al' krvi kada napije se jednom prah,/tad mrtvu uskrsnuća nema – nema već!” govorio je Eshilov Apolon u „Eumenidama”. Navodeći upravo taj citat, teolog i anglikanski episkop N. T. Rajt kaže da su razni savremenici možda verovali u besmrtnost duše i neku vrstu mitskog života u podzemnom svetu, ali da su priče o Isusu u to vreme bile apsolutno novina, odnosno, nisu se mogle uporediti ni sa čim postojećim ni do tada znanim. Dok su Jevreji verovali u buđenje “onijeh koji spavaju u prahu zemaljskom” (Lazar i drugi koje je Isus digao iz groba trebalo je ponovo da umru na ovome svetu), Rajt dodaje da “nigde u judaizmu, o paganstvu da i ne govorimo, nećemo naći utemeljenu priču o vaskrsenju konkretnog pojedinca”.

Ova jedinstvenost – mogli bismo reći čudnovatost ili neverovatnost – priče o Isusovom vaskrsenju svedoči da je pre reč o istorijskoj nego o teološkoj tradiciji. Bilo kroz “otkriće” neposredno od vaskrslog Isusa, bilo kroz kazivanja njegovih najranijih sledbenika, sveti Pavle je “primio” tradiciju po kojoj je vaskrsenje zapravo istorijska prekretnica, trenutak posle koga ništa više neće biti onako kako je nekad bilo. “A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovjedanje naše, a uzalud i vjera naša...”, piše Pavle. “Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se pretvoriti, /U jedanput, u trenuću oka, u pošljednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti”.

Sa današnje distance navedeni odlomci sadrže veliki emocionalni naboj i odišu pobedonosnom atmosferom, ali su u svoje vreme primorali rane Isusove sledbenike da postanu pravi majstori teološke improvizacije. Prvo, carstvo se nije materijalizovalo u vreme stradanja, što je Isusove učenike, pre svega muškarce među njima, nateralo da se kriju. Potom je nastupilo vaskrsenje koje je u početku delovalo zagonetno. A onda se nije dogodilo ništa. Ključno proročanstvo izneto u Isusovo ime, ono o njegovom Drugom dolasku na “oblacima slave”, nije se ispunilo. “Zaista vam kažem: imaju neki među ovima što stoje ovdje koji neće iskusiti smrti dok ne vide Carstvo Božije da dođe u sili”, kaže Isus svojim učenicima u Jevanđelju po Marku.

Ipak, dolazile su i prolazile decenije prvog veka, a svet je ostajao isti. Pišući Jevanđelje, a potom i formulišući crkvenu doktrinu tokom drugog, trećeg i četvrtog veka, Isusovi sledbenici su na činjenicu da se on nije drugi put vratio, reagovali na način kome su bili najvičniji, jer su dotad već stekli bogato iskustvo na tom planu: oni su svoje teološke stavove reinterpretirali u svetlosti vlastitog istorijskog iskustva. Ako Carstvo Božije koje su toliko dugo očekivali nije bilo na vidiku, onda su Isusov život, smrt i vaskrsenje morali da znače nešto drugo i drugačije. Hrist koga su u početku očekivali, nije bio Hrist koga su upoznali. NJegovo carstvo nije bilo nastupajuće carstvo, u najdoslovnijem smislu te reči, već je on uspeo da stvori nešto sasvim novo: crkvu, svete tajne, obećanje spasa na Sudnji dan – kad god da do njega dođe. Pošto su verovali u vaskrsenje Hristovo i na taj način dobili ključeve raja, bio je mnogo manje važan trenutak u kome će on ponovo doći, jer je to bio bog koga je u svakom slučaju vredelo čekati. Nadahnut slikama koje nalazi u Knjizi proroka Isaije, sveti Jovan Bogoslov kaže u Otkrovenju: “I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovijeh, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe. / I reče onaj što sjeđaše na prijestolu: evo sve novo tvorim.”

Nisu svi imali istu viziju. U početku je bilo mnogo različitih grupa hrišćana, među njima je bilo vernika gnostika od kojih su neki, nasuprot apostolskoj tradiciji, verovali da je Isusova priroda mnogo više sveta nego što je ljudska. Po mišljenju istoričara sa Jejla Jaroslava Pelikana, gnostička doktrina zapravo je “poricala da je Spasitelj imao materijalnu, telesnu prirodu, da je bio sazdan od ploti”. Ignjatije iz Antiohije, episkop iz drugog veka, odlučno se tome suprotstavljao, pišući da je Isus “bio stvarno rođen, jeo je i pio, stvarno ga je progonio Pontije Pilat, stvarno je bio raspet na krst i umro ... (i) stvarno je ustao iz mrtvih”. Ovo možemo dovesti u vezu sa onim ranim shvatanjem da je Isus, kako je pisao Pavle, “po tijelu rođen od sjemena Davidova”. Proročanstvo da će se Bog javiti u ljudskom obličju i da će se izložiti bolu i smrti, podstaklo je vernike na to da spremno prihvate žrtveništvo i patnje. Pišući o Rimu u Neronovo vreme Tacit je govorio o tome da su hrišćani “raspinjani ili spaljivani, te su, kad bi nastupila noć, goreli kao baklje”.

“U Isusu Hristu hrišćanstvo je ljudima dalo novu ljubav, jednu krajnje ubedljivu priču i omogućilo je svakome da postane pripadnik jedne bogate i čvrsto isprepletane zajednice”, kaže Robert Luj Vilken, profesor istorije hrišćanstva na Univerzitetu u Virdžiniji. Sociolog Rodni Stark je u svojoj knjizi “Uspon hrišćanstva” izračunao da je broj hrišćana uvećan sa oko 1.000 koliko ih je bilo 40-e godine ovog veka (odnosno, 0,0017 posto stanovnika Rimskog carstva) na gotovo 34 miliona 350. godine (odnosno, 56,5 posto ukupnog broja stanovnika). Stark tvrdi da je onog trenutka kada je rana crkva “odlučila da ne traži od preobraćenika da poštuju (jevrejski) zakon, nastala religija koja je bila oslobođena svake etničke pripadnosti”, pa samim tim nije bila privlačna samo za Grke, već i za Jevreje i ostale stanovnike rimskog sveta. Hrišćani su takođe imali koristi od sopstvenog milosrdnog rada. U vreme velikih bolesti brinuli su se za bolesne; Julijan Otpadnik mrzeo je, kako je govorio, “Galilejce”, i njihovu “podršku ne samo svojim siromašnim sunarodnicima, već i našim siromasima”. Ovakav misionarski rad privlačio je preobraćenike, kaže Stark, baš kao što je veliku privlačnu moć imala i odluka crkve da počne da vrednuje žene. Time što je zabranila pobačaj i ubijanje ženske novorođenčadi, crkva je uvećala broj žena; zauzvrat, one su rađale hrišćansku novorođenčad.

Brojevi, međutim, pripovedaju samo jedan deo priče. Šta god neko mislio o hrišćanstvu, Isusova istorija omogućila je nastanak nove, trajne vizije porekla i usmerenja ljudskog života, vizije koja ima duboke korene u judaizmu. Svako je stvoren po liku Božijem; kako kaže sveti Pavle, “jer ste svi vi sinovi Božiji vjerom Hrista Isusa; / ... nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu”. Svi su jednaki, posebni i vredni. Prema rečima rimokatoličkog teologa

DŽordža Vajgela, po hrišćanskoj viziji sveta “mi nismo skamenjena zvezdana prašina, slučajni nusproizvod nekakve kosmičke hemije. Mi nismo tek nešto, mi smo neko.” Evo obećanja koje je u samoj srži vere: Bog je “učinjen čovekom da bismo mi mogli da budemo učinjeni bogovima”, kako je pisao crkveni otac Atanasije u četvrtom veku.

Postoje mnoga teološka pitanja na koja još nema jasnih odgovora; sva je prilika da će i ubuduće biti tako: da li je Isus shvatao svoj odnos prema Bogu Ocu na način na koji ga danas shvataju hrišćani? Luka tvrdi da jeste: “Govoreći da sinu čovječijemu treba mnogo postradati i da će ga starješine i glavari sveštenički i književnici okriviti, i da će ga ubiti...”, kaže Isus “i treći dan da će ustati”. Da li je shvatao svoju iskupiteljsku ulogu? Jovan tvrdi da jeste: “Ja sam hljeb živi koji siđe s neba; koji jede od ovoga hljeba, živjeće zavjek; i hljeb koji ću ja dati tjelo je moje, koje ću dati za život svijeta”. Međutim, koliko je od svega ovoga zapamćena istorija, a koliko proosećana, ali neistorijska teologija? To nije mogućno reći. Kako piše apostol Pavle u Poslanici Rimljanima, “O dubino bogatstva i premudrosti razuma Božijega! Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putevi!” I to će ostati zagonetka sve dok se, da se opet poslužimo rečima svetoga Pavla, vernici ne nađu “licem k licu” s Bogom.

U međuvremenu, ostaje nam kao opomena i podsticaj tekst 105. psalma, inače omiljenog psalma svetog Avgustina: “Tražite Gospoda i silu njegovu, tražite lice njegovo bez prestanka.” Tako tragaju mnogi i čine to na različite načine, a u tom mnoštvu različitosti sigurnost ulivaju reči svetoga Pavla: “Budite mirni među sobom. / Molimo vas pak, braćo, poučavajte neuredne, utješavajte malodušne, branite slabe, snosite svakoga. / Gledajte da niko ne vraća kome zla za zlo; / Nego svagda idite za dobrom, i među sobom, prema svima. / Radujte se svagda. / Molite se Bogu bez prestanka. Na svačemu zahvaljujte; jer je ovo volja Božja u Hristu Isusu od vas.” Ovo su zacelo mudre reči za svakoga od nas, kakve god da su nam sumnje i kakva god da nam je vera.

Tekst DŽona Mičama u “Newsweek International”-u

(Odlomci iz Starog zaveta prema prevodu Đure Daničića; odlomci iz Novog zaveta prema prevodu Vuka Stefanovića Karadžića. Iz Eshilovih “Eumenida” prevod Kolomana Raca i Nikole Majnarića)

Prevela LJiljana Nedeljković