Protiv defetizma

Dušan T. Bataković trenutni je ambasador Srbije i Crne Gore i na toj dužnosti će biti do početka jula, posle čega će preuzeti zaduženje savetnika predsednika Srbije Borisa Tadića za pitanja Kosova i Metohije. Bataković je tokom devedesetih bio jedan od glavnih kreatora nekoliko projekata teritorijalnog i administrativnog rešenja za Kosovo, među kojima je najpoznatiji projekat kantonizacije iz 1998. godine. Sadašnji politički trenutak u Srbiji, koji se tiče Kosova, Bataković ocenjuje kao povoljniji u odnosu na prethodni period, uprkos tome što je umnogome označen ispadima u kojima se Kosovo kvalifikuje kao izgubljeno za Srbiju.

“Kao istoričar i stručnjak za Balkan, ja sam obično pesimista, jer poznajem naše tegobno istorijsko nasleđe. Ali sada ne mogu a da ne iskažem izvestan optimizam pošto je Srbija, kao ključni činilac dugoročne stabilnosti na Balkanu, konsolidovala svoje redove, a relevantni politički činioci u koordinaciji s kosovskim Srbima zajednički rade na rešavanju budućeg statusa pokrajine”, kaže Bataković.

Šta je, kada je Kosovo u pitanju, realnost, kada imamo u vidu naše trenutne mogućnosti i političku poziciju?

- U našoj političkoj kulturi uvrežilo se gledište po kojem je kosovsko pitanje ili problem punog sjedinjenja ili delimične amputacije. To je ona nesrećna dimenzija srpske politike, karakteristična za politički nerazvijene narode gde se sve lomi preko kolena, a koja je zapravo gorštačka vizija politike kao nadjačavanje iz epskog nasleđa (bliska uostalom i albanskom političkom mentalitetu), apsolutno neprikladna savremenom dobu složene, multilateralne diplomatije. U vođenju nacionalne politike nama treba, stoga, mnogo istrajnosti, odgovornosti, sistematičnosti, a zatim i samopouzdanja. Srbiju ne mogu da vode oni koji u nju ne veruju. Posebno me ohrabruje to što je uspostavljen konsenzus na državnom nivou o Kosovu, da je formula “više od autonomije, manje od nezavisnosti”, koju je inaugurisao predsednik Tadić, postala noseći stub celokupne državne strategije. Drugi važan činilac sveobuhvatnog rešavanja kosovskog pitanja je suštinska decentralizacija, pre svega radi zaštite teško ugrožene srpske zajednice, i to će pitanje, očekujemo, početi da se rešava u najskorijem roku. Treće je to da postoje sve ozbiljniji razlozi da međunarodna zajednica prestane s velikom žurbom kada je u pitanju određivanje budućeg statusa pokrajine.

Koliko je stanje bezvlašća na Kosovu, koje je nesumnjivo bez obzira šta Unmik o tome govori, argument koji može biti od značaja u pregovorima i da li to pojačava poziciju Beograda?

- Odnos snaga je sada donekle promenjen, i to tako što je Srbija postala stožer stabilnosti i pouzdane saradnje s međunarodnom zajednicom, a Kosovo je opet tamni balkanski vilajet u kojem se ponavljaju krvavi obračuni među lokalnim, sada samo albanskim političkim elitama. Međutim, sve što je loše za Kosovo, loše je i za Srbiju. Uzeti zajedno, oni su ipak jedna organska celina i, uprkos velikim razlikama u mentalitetu, hroničnim sukobima i oprečnim političkim težnjama, povezuju ih mnoge teško raskidive niti. To je, takođe, prostor na koji polažu pravo i Srbi i Albanci. Setićete se da sam 1998. godine sačinio plan kantonizacije Kosova koji je, nažalost, bio proročki, pošto se pokazalo da je samo kantonizacija mogla da spreči nesreću koja je usledila, uključujući i sistematske progone Srba posle 1999. godine. Prvi put u nekom našem dokumentu Albanci nisu nazvani manjinom, nego su zajedno sa Srbima tretirani kao ravnopravna nacionalna zajednica, što su uočili i uvažili i mnogi odgovorni Albanci. To je realnost koju treba uvek imati u vidu prilikom definisanja naših stavova o budućnosti pokrajine. Srbija je dužna da, bez obzira na naizgled nepremostive sukobe, dugoročno zaštiti interese svih svojih građana u pokrajini, i Albanaca i Srba i ostalih manjina. Naša odgovornost nije samo nacionalna, nego je iznad svega državna.

Kako gledate na stav Kontakt-grupe koja je nedavno objavila neku vrstu polaznih osnova za rešavanje kosovskog pitanja, ali je ostalo prilično nejasno šta su oni zapravo rekli.

Prema jednom tumačenju, saglasili su se oko “više od autonomije, manje od nezavisnosti”, prema drugom, oni su proklamovali nezavisnost kao konačni ishod i dali povod za stav kako mi tu više ne možemo mnogo da promenimo?

- Prvo, ja sam veliki protivnik defetizma i uvek jednostranog čitanja nesumnjivo višeznačnih dokumenata. Podsećam da je srpska strana već napravila jedan veoma konstruktivni korak, uobličen formulacijom “više od autonomije, manje od nezavisnosti” kao okvir za uspostavljanje novog modela saživota Srba i Albanaca i preuređenje odnosa Kosova prema ostatku Srbije. Za Srbiju je nezavisnost Kosova u bilo kakvom obliku (odložena, kontrolisana, uslovna, delimična itd.) apsolutno neprihvatljiva, ne zato što se time ugrožavaju samo vitalni interesi Srbije, nego zato što Srbija sa Crnom Gorom, kao odgovorna članica međunarodne zajednice ne može da pristane na opasne presedane s dalekosežno katastrofalnim posledicama.

Prvi efekat koji je kratkoročno savladiv, ali dugoročno neizbežan, a kojeg se s razlogom svi pribojavaju, jeste regionalni domino-efekat. Drugi je prekrajanje međunarodno priznatih granica u Evropi, unutar države koja nije složena poput SSSR-a ili SFRJ, niti je rezultat neposrednog istorijskog kompromisa kao u Čehoslovačkoj. Nezavisnost Kosova ne bi bila samo kršenje Povelje UN, ukupnog međunarodnog poretka i završnog Helsinškog akta iz 1975, nego opasan presedan koji bi ohrabrio sve ostale agresivne separatističke pokrete u Evropi i Evroaziji. Na Balkanu, a Atina, gde sam ambasador, za to je dobra osmatračnica, ne postoji nikakva podrška nezavisnosti Kosova i Metohije. Naprotiv, postoji unisona zabrinutost naših suseda da bi bilo kakav oblik nezavisnosti Kosova dugoročno narušio stabilnost i evropsku budućnost Balkana. To međunarodnoj zajednici nije nepoznato, iako možda u ovom času nije svesna svih dimenzija toga problema, niti serije lančanih, dugoročno negativnih posledica.

Treće, usvajanjem anahrone etničke separacije koja se nudi na Kosovu (a koja je, kao što znamo, odbijena u Bosni i u Hrvatskoj) znači, de fakto, uspostavljanje druge albanske države u Evropi. Nema, ponavljam, posebne kosovske nacije s vlastitim identitetom, ima samo Albanaca i Srba.

Jasno je i Kontakt-grupi i glavnim predstavnicima međunarodne zajednice da je Srbija prva učinila jedan vrlo značajan, konstruktivan iskorak, preuzevši aktivnu ulogu u traženju rešenja. Sada je na albanskoj strani da učini potrebne ustupke kako bi se stvorio prostor za međusobno prihvatljiv kompromis. Nema, dakle, crno-belog rešenja, samo različitih nijansi sivog. Ne sme da bude ni poraženih ni pobednika.

Šta to konkretno znači, kada je srpska strana u pitanju? Kako bi moglo izgledati konkretno rešenje koje je prihvatljivo za Beograd. Imam na umu to da međunarodna

štampa raznosi stavove domaćih posmatrača koji podsmešljivo tvrde da “Srbi ne bi znali šta sa Kosovom ni kad bi uhvatili zlatnu ribicu”.

- Ja sam veoma ohrabren što je Vlada Srbije pristala da zajedno s Predsedništvom Srbije radi na oblikovanju projekta sveobuhvatne decentralizacije sa institucionalnim garancijama za široku autonomiju srpske zajednice. To je sada zajednička državna strategija na kojoj se usaglašeno radi. Decentralizacija je model koji podrazumeva zaštitu suštinskih, fundamentalnih evropskih vrednosti. To je pravo na sopstvenu kulturu, jezik, veroispovest, zdravstvo, školstvo, penzioni sistem, lokalnu policiju, prvostepene sudove. Logično je da takve samoupravne celine budu uspostavljane po osnovu jezičke pretežnosti jednog ili drugog naroda. To znači obrazovanje većih srpskih opština od sadašnjih enklava koje bi dalje između sebe mogle da se udružuju i da same zastupaju svoje interese prema vlastima u pokrajini.

Stoga će biti izuzetno važno da se državna strategija na vreme dopuni odgovarajućim sadržajima u vidu skupljanja precizne dokumentacije o tačnom broju raseljenih lica, nestalima i ubijenima, o svim spaljenim kućama i crkvama, bespravno zauzetim stanovima i uzurpiranim imanjima, o svim nelegalno privatizovanim firmama i tako obezbedi dokumentaciona “municija” u nastupajućem pregovaračkom procesu, pre svega u predstojećoj oceni standarda.

Takođe je važno da država Srbija, a ne samo Srbi na Kosovu, iskaže svoju vitalnu zainteresovanost za učešće u privrednim resursima pokrajine. Ako neke države vode ratove zbog izvora nafte koji se nalaze pet ili pedeset hiljada kilometara daleko od njihovih granica, zašto bi Srbija odustala od značajnih resursa koji su oduvek bili deo njenog privrednog sistema? Time bi se, ujedno, obezbedila i ekonomska održivost srpske zajednice na Kosovu, koja bi, u svakom slučaju, imala sa Beogradom znatno bliže veze od onih koje bi uživala samoupravna albanska zajednica na prostorima pokrajine gde čini većinu stanovništva.

Da li delite mišljenje da, uprkos rasprostranjeno iskazivanom uverenju da ni Beograd ni Priština neće imati mnogo uticaja na određivanje statusa Kosova, međunarodna zajednica na kraju ipak neće doneti svoju konačnu odluku ukoliko se s njom ne bude složio Beograd?

- Ono na čemu mi insistiramo je međusobno usaglašeno i uzajamno prihvatljivo rešenje između Beograda i Prištine, gde je međunarodna zajednica jedan koristan posrednik, a potom i garant postignutog sporazuma. Nije moguće bilo kakvo održivo rešenje ako nije međusobno usklađeno između strana u sporu.

Da li strahujete da bismo u procesu približavanja Evropskoj uniji mi u nekom trenutku mogli biti ucenjeni zahtevom za popuštanje u pogledu Kosova?

- To je stara ideja albanskih lobista – da se Srbiji plati za ustupanje Kosova – čime se de fakto, iako toga nisu svesni, ali eto, podsvest radi, priznaje da Kosovo nije njihovo. Čim hoćete nešto da kupite, znači da priznajete da to pripada nekom drugom. Treba, međutim, izaći iz okvira grubih uslovljavanja, a to nije politika Srbije, to je politika albanskih ekstremista koji otvoreno prete međunarodnoj zajednici i njenim mirovnim snagama u pokrajini u slučaju da se ne izađe u susret njihovim maksimalističkim zahtevima. Nezavisnost Kosova znači podelu Srbije, i kada se često kaže da nema podele Kosova ja se s tim uvek složim, jer nema ni podele Srbije. To je granica, ponavljam, ispod koje se ne može ići. Sve drugo vodi u nove lomove i beskrajnu spiralu nasilja.

Mislite li da je problem što naši funkcioneri – i sam sam tome ponekad bio svedok – čim se završe službeni razgovori kažu “mi znamo da je Kosovo izgubljeno”. To kod stranih političara stvara sliku da je ta stvar rešena, samo, eto, treba dati malo vremena srpskom javnom mnjenju da se na to privikne.

- Ako je to tačno, a čuje se iz raznih izvora da ima i takvih stavova, to je onda akt potpune političke neodgovornosti. Deo političke elite koji zastupa takve stavove, i to stranci treba da znaju, ne čini većinsko političko mišljenje u Srbiji. To su privatna mišljenja ulagivačkog karaktera, a ne stavovi koji suštinski izražavaju državnu politiku. Kod nas postoji jedna opasna mešavina provincijalizma i lažnog kosmopolitizma, što su sve različiti oblici otužnog ispoljavanja lične i političke inferiornosti u političkoj klasi.

Srbija u koju verujem je jedna stara evropska država, s narodom koji je, uprkos tragičnim greškama u skorijoj prošlosti, došao u priliku da vlastiti geostrateški položaj, onu čuvenu “kuću na drumu” sada iskoristi kao most za saradnju i prosperitet Balkana. Naša stara istorijska mana, u veku globalizacije postala je naša komparativna prednost. Mi smo u središtu prostora koji povezuje Srednju Evropu s Malom Azijom, Istočnu Evropu sa Mediteranom, u čvorištu drumskih, železničkih, rečnih puteva, naftnih i gasovodnih pravaca i u tim okvirima kosovsko pitanje, premda preteće eksplozivno, postaje samo deo jednog šireg geopolitičkog mozaika. Stoga uvek naglašavam sledeće: ne možete zadovoljiti 1 700 000 Albanaca na Kosovu zbog njihovog krajnje partikularnog interesa i ideoloških zahteva devetnaestovekovnog tipa, a trajno frustrirati i antagonizovati osam miliona Srba od kojih ipak dugoročno zavisi ukupna stabilnost zapadnog Balkana. Nametanje rešenja je najniži oblik realpolitike koji pokazuje odsustvo vizije i razumevanja višeslojnosti problema, i ne garantuje da će ovaj region postati stabilni deo Evrope i svega onoga što Evropa danas u političkom smislu podrazumeva.

Prema tumačenju nekih međunarodnih tokova, tendencija je da rešavanje kosovskog pitanja u perspektivi bude prevedeno u dominantnu nadležnost EU. Da li bi to značilo smanjen uticaj SAD, i šta je, sa tačke gledišta Beograda, povoljnije?

- Naša zemlja je među osnivačima UN i veoma je bitno da rešavanje kosovskog pitanja ostane u njenim okvirima. Izvan toga mi ne možemo prihvatiti bilo kakva rešenja. SAD su izuzetno važan činilac u određivanju budućeg statusa pokrajine, pre svega zbog ukupnih bezbednosnih izazova i rastućih terorističkih pretnji u regionu. SAD i EU su, zajedno s Rusijom, u taj proces aktivno uključeni i preko UN i preko Kontakt-grupe. Evropska perspektiva jeste važan zamajac koji treba da dugoročno pomogne, ali je proces pokrenut kroz UN i logično je da se u tim okvirima pronađe rešenje, a tek potom dodatno nadograđuje blagotvornom evropskom perspektivom, izuzetno važnom za stabilnost, mir, saradnju i ukupan napredak čitavog regiona ka evroatlantskim integracijama.